Simbioza čoveka i mašine

Upoznajte Neila Harbissona, prvog zvanično priznatog kiborga. I da, to je zbog antene koja mu viri iz glave. Da li je ovaj umetnik primer u kom smeru će se razvijati ljudska vrsta?

Simbiozu čoveka i mašine do sada smo viđali samo u popularnoj kulturi, kao deo daleke budućnosti. Budućnost je definitivno stigla u obliku antene koja izlazi iz glave jednog britanskog umetnika. On je još kao dete, odrastajući u Španiji (iako je rođeni Irac), otkrio da boluje od ahromatopsije, teškog oblika daltonizma. To znači da je za njega svet bukvalno crno‑beo, sa odsustvom svih boja. Kako je bio posvećeni muzički i likovni umetnik (studirao je klavir i slikarstvo), Neil je želeo da na neki način oseti boje sveta.

Muzika i boje

Na ideju o proširenju svojih čula došao je studirajući eksperimentalnu muzičku kompoziciju. Adam Montadon je naučnik koji je za Neil‑a razvio prvu verziju antene, koju sada zove eyeborg. U vreme razvoja, antena je bila povezana s računarom i slušalicama. Kamera na vrhu antene konvertovala je boje u 360 različitih zvučnih talasa koje je Neil mogao da sluša preko slušalica. Na ovaj način on je boje konačno mogao da vidi… ili makar da čuje. Prvo iskustvo savladavanja boja u vidu zvukova bilo je neočekivano naporno. Neil je imao mučnine i poteškoće da memoriše sve zvukove boja.

Ipak, posle nekog vremena počeo je podsvesno da prepoznaje boje bez razmišljanja. Njegovo stanje dobilo je i nov naziv – sonohromatopsija, a definisano je kao neurološki fenomen gde se boje prepoznaju kao zvukovi. Naziv je osmislio sam Neil Harbisson kako bi istakao razliku u odnosu na druga prirodna stanja koja su povezana s percipiranjem boja i zvukova. Glavna razlika je u tome što je Neil stvorio novo čulo. Prepoznavanje se vrši preko frekvencija koje su tačno definisane za svaku boju. Naravno, to je moguće samo uz pomoć hardvera. U svom procesu analiziranja boja, Neil je stvorio Harbisson‑ovu sonohromatsku skalu koja je standard za pretvaranje boja u zvukove na osnovu frekvencija. Iako je na ovaj način stekao nova iskustva, britanski umetnik želeo je više, što ga je navelo na odluku da svoje telo spoji sa hardverom, tj. da ugradi u sebe antenu.

Pročitajte i:  Rađanje selfie kulture

Antena ili organ?

Nakon korišćenja eksternog aparata, Neil je 2004. godine u lobanju ugradio antenu koja mu pomaže pri raspoznavanju boja. Prvobitno je, očekivano, imao problem da pronađe hirurga koji će pristati na ugrađivanje hardvera u njegovo telo. Naišao je na mnoga zatvorena vrata, ali je konačno uspeo da pronađe lekara koji će to uraditi. Njegovo ime nikad nije otkriveno, verovatno zato što je Neil odgovoran za celu ideju, i što iza njega ne stoji velika naučna institucija. Nakon operacije bili su potrebni meseci da kosti i antena postanu jedno. Transformacija u kiborga nije bila ni laka ni bezbolna. Antena mu je ugrađena u potiljak kao produženi deo kičmene moždine. Proces nakon ugradnje antene opisao je kao veoma naporan, jer je odjednom počeo da prima mnogo više informacija nego ranije. Takva spoznaja sveta oko sebe izazivala mu je košmare, da bi se posle nekoliko meseci organizam privikao na novi „organ“, kako Neil zove svoju antenu.

Harbisson na nju gleda kao deo svog tela, poput nosa ili ušiju. Tvrdi da ponekad u anteni oseti bol, sličan onome kao kad ljudi imaju migrenu ili zubobolju: „Antena mi daje osećaj proširene realnosti i nisam u stanju da u potpunosti utičem na nju. Ona se ponekad zamara, a najčešći razlozi za to su nagla promena pritiska ili temperature. U tim trenucima me boli, baš kao što može da me zaboli bilo koji drugi organ“. Proces balansiranja novog s postojećim čulima trajao je dugo, a zahtevao je mnogo vežbe i strpljenja. Iako Neil antenu naziva organom, i dalje je reč o hardveru koji energiju dobija iz spoljnog izvora. Antena, kao mehanički deo, zahteva punjenje, koje se zasad obavlja indukcionim putem. Neil kaže da je u razvoju tehnologija koja omogućava da se korišćenjem krvotoka vrši napajanje, ali da je vreme dok ta ideja ne postane realnost i dalje daleko, zbog osetljivosti tehnologije i rizika od povrede.

Pročitajte i:  Stiže i telefon sa devet kamera

Pored boja, antena koju Neil ima omogućava mu da oseća dodir, vibracije, kretanje vazduha, a njena savitljivost omogućava mu prilagođavanje uslovima i lakše funkcionisanje. Zanimljivo je to što je antena putem Interneta povezana s različitim servisima na zemlji, ali i u svemiru. Neil je hodajuća antena za Wi‑Fi, pa tako može da se poveže s prijateljima širom sveta koji mu šalju frekvencije boja koje on nakon toga uspešno reprodukuje. Optički senzor detektuje boje ispred njega, a mikročip u lobanji pretvara njihove frekvencije u vibracije na temenu. Te vibracije postaju zvučne frekvencije, a lobanja mu je pretvorena u svojevrsno treće uho. U okviru uređaja nalazi se i Bluetooth koji omogućava povezivanje s drugim ljudima, pa tako može da komunicira s njima i reprodukuje boje koje mu oni šalju. Ovaj neobični umetnik tvrdi da je reč o tehnologiji koja je već dostupna, a nije ni previše skupa.

Život jednog kiborga

Kako Harbisson objašnjava, on po zvuku koje prepoznaju receptori u anteni dobija informacije o bojama koje se nalaze oko njega. To znači da on njih i dalje ne vidi kao ljudi bez smetnji, ali mozak naviknut na nov način primanja informacija obrađuje uspešno ove zvukove pružajući jedinstven osećaj. Ipak, njegovo percipiranje stvarnosti i život kao kiborg imaju cenu, a to je da ga smatraju čudakom kome viri antena iz glave. Neil nosi antenu već 14 godina, ali se i dalje nije navikao na začuđene poglede ljudi: „Iskreno, reakcija ljudi je najteža stvar i posle gotovo 15 godina. Jednostavno, svi gledaju, upiru prstom. Neprijatno je i zamorno. Ljudi su i dalje netolerantni na različitost i to srećem svakog dana. Ne prija im da vide moj organ, ali moraće da se naviknu. Pre ili kasnije“.

Pročitajte i:  Gedžeti za jednostavniji život


Zbog antene je imao i legalnih problema kada je prvi put nakon instalacije pokušao da izvadi pasoš. Britanske vlasti prvobitno su odbile da mu odobre da na pasošu ima sliku sa antenom (iako je dozvoljeno da se na glavi nose predmeti iz verskih razloga). Posle silnih peripetija dopušteno mu je da dobije pasoš, što znači da ga je Vlada zvanično priznala kao kiborga. To ne znači da su njegovi problemi rešeni. Harbisson je pre nekoliko godina imao i neprijatno iskustvo kad mu je policija oštetila antenu prilikom demonstracija. Podneo je tužbu zbog nanetih telesnih povreda, smatrajući da mu je povređen deo tela. Gotovo po pravilu ima problema na aerodromima i graničnim prelazima gde njegova antena bukvalno štrči. Prilikom nedavnog gostovanja u Srbiji, Neil je istakao da nije imao problema na aerodromu, s obzirom na to da je najavljen njegov dolazak, iako je temeljno pretresan.

On smatra da društvo jednostavno mora da shvati da će kiborga, tj. ljudi sa nadograđenim organima, biti sve više i da njihov status mora da bude uređen: „Javnost još uvek ne želi da prihvati činjenicu da ljudi spojeni s tehnologijom nisu ljudi sa stranim telima, nego sa svojim novim delom tela. To je moj deo tela, organ, a ne elektronski uređaj“. Neil je zasigurno pionir u procesu spajanja ljudi i tehnologije, pa tako najavljuje da će nastaviti da se unapređuje. On nije jedini kiborg na svetu, ali je prvi: „Jedna prijateljica ima implante koji joj omogućavaju da predoseti potrese u Zemljinoj kori, dok prijatelj putem dodataka na ušnim školjkama može da oseti promenu temperature i pritiska. Nisam naišao na previše sličnih sebi, ali mislim da će se to promeniti“.

Aleksandar Mirković

(Objavljeno u PC#253)

Facebook komentari:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.