Srbija će dostići evropski prosek za 60 godina

U Beogradu je 11. i 12. maja, u organizaciji Odbora za evropske integracije Narodne skupštine Republike Srbije i OSCE, održana prva Međunarodna parlamentarna konferencija “Idejom EU do mira i razvoja”. Konferenciji su prisustvovali predstavnici evropskih parlamenata, evropskih institucija u Srbiji, ambasadori evropskih zemalja, kao i Rusije i Amerike, i članovi civilnog društva. Tema je bila perspektive proširenja Evropske unije (EU) na region zapadnog Balkana.

Strategija za “Kredibilnu perspektivu proširenja i pojačan angažman EU sa Zapadnim Balkanom” doneta je 18 godina nakon početka primene procesa Stabilizacije i pridruživanja, iznela je u svom izlaganju Suzana Grubješić, generalni sekretara Evropskog pokreta u Srbiji.

„Politika proširenja je u međuvremenu pretrpela različite promene. Pravila su postala striktnija, naglasak je stavljen na fundamente – vladavinu prava, ekonomsko upravljanje i demokratske institucije. Pošto je obavio svoju osnovnu misiju stabilizovanja post-ratnog regiona, a završio sa samo jednom uspešnom pričom, prijemom Hrvatske u EU, proces stabilizacije i pridruživanja nije uspeo da ubrza transformaciju regiona zaglavljenog u tranziciji, jer je odgovor EU bio nedovoljan i neambiciozan. U 2014, novo izabrana Evropska komisija (EK), na čelu sa Jean Claude Juncker, saopštila je da tokom njenog petogodišnjeg mandata neće biti proširenja Unije. Tri godine kasnije, 6. februara 2018, EK objavljuje Strategiju o proširenju na Zapadni Balkan. U međuvremenu se desila migrantska kriza i brexit, počeli su razgovori o budućem ustrojstvu same Unije, narastao je populizam i ksenofobija, ugrožena je vladavina prava i solidarnost, kao najvažnije evropske vrednosti, a politika proširenja se konačno vraća na dnevni red.

Perspektiva data zemljama Zapadnog Balkana nije jasnija nego ranije, bez obzira na spominjanje 2025. kao godine mogućeg ulaska u EU za Srbiju i Crnu Goru. Što se više radi na izradi tog dokumenta, države članice se sve više mešaju. Juncker je čak morao da se pravda na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta u Strazburu da 2025. nije nikakav ciljni datum, te da ni on ni Komisija ne misle da do tada Srbija i Crna Gora moraju da budu u EU. Štaviše, rekao je da je to indikativni datum kako bi se dve države ohrabrile. Iz Strategije je izbačeno i do kada bi Srbija trebalo da ispuni prelazna merila iz ključnih poglavlja – 23, 24 i 35. Srbiji se uslov normalizacije odnosa sa Prištinom spominje kao nešto što mora da uradi „hitno“. U tom smislu, Strategija ne donosi ništa novo.

Strategija je prvenstveno diplomatski i politički dokument. Zna se, na primer, da su Nemačka, Holandija i Belgija bile protiv spominjanja datuma, pa je na njihov zahtev sve promenjeno i ostavljena samo 2025. kao potencijalna godina prijema i to samo za Srbiju i Crnu Goru. Neke države, poput Španije, ne priznaju nezavisnost Kosova i ne žele da se ono pominje kao deo proširenja, te je umesto pojma „članstvo“, za Kosovo nađena formulacija „mogućnost napretka u primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“ i „napretka na evropskom putu kad okolnosti to dozvole.“ U Strategiji o proširenju konstatuju se tri ključne slabosti regiona: opšti pad demokratskih vrednosti; nepostojanje funkcionalne tržišne privrede; bilateralni sporovi.

Pročitajte i:  Veštačka inteligencija duplira prodaju Harli Dejvidsona

Iz Strategije je izbačeno otvaranje strukturnih fondova za zemlje kandidate pre ulaska u EU, kao i otvaranje tržišta rada, a ostavljena je mogućnost povećanja pretpristupnih IPA fondova. Primera radi, Srbija iz IPA fondova za period 2014-2020 dobija 1,5 milijardi evra, dok Bugarska za isti period povlači 10 milijardi evra iz strukturnih fondova. Ovih 200 miliona godišnje iz IPA fondova za Srbiju koristi se gotovo u celosti za podršku administrativnim i drugim institucionalnim reformama, a najmanji deo za transport, energetiku, konkurentnost, inovacije, socijalne politike i zapošljavanje, poljoprivredu i ruralni razvoj. Novi predlog budžeta EU za period 2021-27. predviđa povećanje predpristupnih fondova za oko 20%, sa 12,8 na 14,5 milijardi evra, a koliko zemlje dobiti znaće se početkom juna.

Bez obzira na to što su zemlje Zapadnog Balkana u poslednjih dvadesetak godina sprovele manje-više sve reforme koje su od njih tražile EU, MMF i Svetska banka u okviru „Vašingtonskog konsenzusa“, nijedna od njih nije postala funkcionalna tržišna privreda, niti se približila životnom standardu ni najsiromašnijim članicama EU. Štaviše, Srbija i Crna Gora ne mogu da se vrate ni na standard i ekonomske pokazatelje koje su imale na početku tranzicije.

Svetska ekonomska kriza u 2008/2009. godini izuzetno je pogodila zemlje regiona, usled njihove jake povezanosti sa EU. Kao rezultat toga, poništen je privredni rast u poslednjih desetak godina, a povećan je trgovinski deficit sa EU, kao i spoljni dug. Sve ispod 5% ili 6% godišnjeg rasta BDP-a ostavlja region na periferiji sa slabim privredama, visokom nezaposlenošću i neprekidnim egzodusom mladih i obrazovanih. U studiji Svetske banke kaže se da bi pri sadašnjim stopama rasta BDP-a regionu bilo potrebno 60 godina da dostigne evropski prosek, a uz stope rasta od 5% bilo bi potrebno 15-20 godina. Stopa rasta BDP-a u Srbiji je prošle godine iznosila 1,9%, a za ovu godinu MMF projektuje rast od 3%. Zemlje regiona skoro 2/3 spoljne trgovine obavljaju sa članicama EU, između 75% i 90% bankarskog sektora je u vlasništvu banaka iz zemalja EU: Nemačke, Austrije, Italije, Grčke i Francuske. Skoro sve zemlje regiona usvojile su fiksni kurs prema evru, vezujući sopstvene valute za evro ili uvodeći evro kao svoju valutu (Crna Gora i Kosovo).

Pročitajte i:  Drugi dan konferencije o VTK-u: Hakeri u Srbiji nisu bezbedni

Srbija je izuzetan primer zemlje čiji bilans transformacije nije pozitivan. Za takav rezultat najodgovorniji su događaji tokom 90-tih godina prošlog veka: ratovi, sankcije, politički poremećaji i konstantna kriza. Krajem 1993. funkcionisalo je manje od jedne četvrtine industrijskih kapaciteta Srbije. U periodu od 1990-1993. ukupan pad nacionalnog dohotka iznosio je stravičnih 80%. Nakon promene režima krajem 2000, radikalnih političkih i ekonomskih reformi, rast BDP-a bio je u proseku 5% na godišnjem nivou, prosečne plate porasle su sa 90 na oko 400 evra, strane investicije dostigle su 20 milijardi dolara…, ali je realni BDP je 2013. i dalje bio samo 70% u odnosu na 1989. Svetska ekonomska kriza pogodila je srpsku privredu, koja je u tri godine imala negativan rast (2009, 2012 i 2014). Tek od 2015. pokazuje se pozitivniji trend rasta. 

Za početak, uključivanje regiona u evropsko digitalno tržište, ukidanje ili bar značajno umanjenje usluga rominga, povećalo bi poverenje u kredibilnu politiku EU u regionu. Isto važi i za unapređenje saradnje u obrazovanju, istraživačkoj delatnosti i inovacijama (kroz programe Erasmus i Horizon2020), sa naglaskom na razvojne potrebe regiona. Zbog malog tržišta regiona (18 miliona ljudi ili 3,6% populacije EU), mere koje bi se donele imale bi ograničen uticaj na države članice EU, ali bi povećale ulogu same Unije u regionu. U interesu je EU da region postane privlačniji za investicije, a naročito je važna i politička korist u svetlu geopolitičkih igara u kojima vidljivu ulogu imaju i drugi akteri, pre svih Rusija, Kina, Turska i pojedine arapske zemlje. Ukupne investicije iz EU u Srbiju (bez donacija) iznose 12,2 milijarde evra, a iz Rusije 1,6 milijardi evra. Spoljno trgovinska razmena sa EU čini gotovo 2/3 ukupne spoljno-trgovinske razmene Srbije, dok je sa Rusijom 5,9%, bez obzira na sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije.

Zapadni Balkan je jedini region na koji će se EU proširiti. Politika „Istočnog partnerstva“ je propala nakon događaja i sukoba u Ukrajini, a od „politike susedstva u Mediteranu“ se sama Unija tiho oprostila u sopstvenoj Strategiji o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Velika Britanija se, očigledno, nikad nije osećala kao kod kuće u Briselu, a pokazalo se i da mnogi Britanci pamte Čerčilovu rečenicu: “Mi smo sa Evropom, ali ne njen deo“, pa su većinom od 52% na istorijskom referendumu održanom 23. juna 2016. glasali da nakon 43 godine napuste EU. Post-istina, fake news, pobeda Trampa, teroristički napadi, Katalonija, populizam koji podriva same temelje liberalnog poretka, neravnoteža u evro zoni, disfunkcionalnost procesa donošenja odluka.., stavili su EU na ozbiljan test.

Pročitajte i:  Roming će se ukinuti kada Srbija uđe u EU

Produbljivanje integracije i jačanje evropskih institucija, predstavljaju deo Makronovog new deal-a za EU, koji uključuje i kompletiranje ekonomske i monetarne unije, zaokruživanje bankarske unije i slično. Ponovo se otvorilo i pitanje rekonstrukcije evropske političke arhitekture – da li će se Nemačka, zajedno uz Francusku i zemlje osnivače opredeliti za dodatnu federalizaciju (centralizaciju) EU i evrozone, kao što predlaže Merkelin koalicioni partner SPD, ili će se okrenuti rešavanju konkretnih pitanja (migracije, Šengen, reforma finansijskog upravljanja), za šta se zalaže CDU. Džordž Fridman konstatuje da je “pitanje Evrope danas ponovo pitanje Nemačke i toga šta ona želi, čega se plaši, šta će da uradi, a šta neće.” Sve srpske vlade, od demokratskih promena 2000. godine do danas, članstvo u EU proglašavale su strateškim opredeljenjem. Prognoze i procene oko datuma ulaska Srbije pokazale su se pogrešne i štetne po građane koji ih slušaju skoro dve decenije i od kojih mnogi ne veruju da će Srbija ikada postati članica EU.

Srbija je otvorila prva poglavlja na Međuvladinoj konferenciji 21. januara 2014. Od tada do danas otvoreno je 12, a privremeno su zatvorena dva poglavlja. Ovakva dinamika je prilično usporena, što je posledica i novog načina pregovaranja, tačnije korišćenja poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 35 (dijalog sa Prištinom) kao suspenzivnih, što znači da ako nema napretka u ova dva poglavlja, neće se dozvoliti otvaranje drugih poglavlja. U isto vreme Crna Gora je otvorila 30 i zatvorila dva poglavlja. Ukoliko je cilj da Srbija 2025. zaista postane članica EU, sva poglavlja treba da se otvore i zatvore do kraja 2023. godine, kako bi se tada potpisao Ugovor o pristupanju čija ratifikacija u zemljama članicama traje od 18-24 meseca. Budućnost Srbije jeste u EU. Interes EU je da ima Srbiju kod sebe, kao što je i interes Srbije da postane članica tog još uvek boljeg dela sveta“, zaključila je Grubješić.

 

Facebook komentari: