Šta je bitnije: sadržaj ili usluga?

Paradigmom „Content vs. service“ sadržaj i servis često se stavljaju u suprotstavljene pozicije. Pažljivijom analizom ipak možemo da uočimo brojne veze pomoću kojih ova simbioza donosi ponešto za obe strane.Connect objave (1)

U današnje vreme inovacija i tehnologije teško je odrediti granicu gde prestaje content a počinje service. Takođe, ponekad nije jasno ni da li je neki servis tu zbog nas ili smo vešto navučeni na njega pomoću raznih marketing i PR službi te služimo samo da bi određene kompanije na našem sadržaju ostvarivale velike profite.

Čovek često nije svestan da svojim delovanjem doprinosi razvoju ogromne mreže koja nas okružuje, a pored nas uključuje i gotovo sve masovne medije. LTE mreža, koju smo naročito mi u Srbiji toliko dugo iščekivali, donela je korisnicima brzinu, osećaj lagodnosti i komfora. Više nema seckanja prilikom gledanja HD filmova sa interneta, korisnici mogu da uživaju u zahtevnim online igrama ili da skidaju ogromne količine materijala po do sada neviđenim brzinama. Zvuči sjajno, a da li je sve zaista tako?

Servisom do sadržaja

Kako onda definisati content i service i šta ih povezuje? Content je nešto što puni kutiju i samim tim joj dodaje vrednost, dok service tu kutiju plasira ali istovremeno i zadržava vrednost. Content dodaju ljudi, bilo da je reč o telekomunikacijama (pozivi, poruke i sl.) ili društvene mreže gde našim postovima, slikama i komentarima povećavamo vrednost tog servisa na osnovu koje on beleži prihod. Koliko god se to činilo nepravedno, kreirana je zavisnost između sadržaja i servisa gde jedan doprinosi, a drugi na njemu zarađuje.

Pročitajte i:  Brendan Iribe, suosnivač Oculus-a, napušta Facebook

Danas je prosto nezamislivo da čovek sa sobom ne nosi smartfon, ne koristi usluge mobilnih operatora, plaća račune putem interneta ili samo tvituje. Prema poslednjim istraživanjima, oko 70 odsto ljudi koji koriste telefon poseduje smartfon i u proseku oko 30 sati mesečno koriste mobilne aplikacije. Mada to ne želimo da priznamo, do te mere smo navučeni na servise koje nam donose moderne tehnologije da retko ko više pamti broj telefona svojih prijatelja.

S druge strane, preveliki broj informacija smanjuje vrednost sadržaja dok u isto vreme povećava vrednost servisa. Znanje kao takvo postaje irelevantno jer sve što nas zanima možemo pomoću par klikova pronaći na Googleu. Takođe, većina nas ima otvoren profil na Facebooku ili nekoj drugoj mreži da je to samo po sebi postalo nevažno. Više nije nikakva ekskluziva podeliti sadržaj sa YouTubea ili, na primer, lajkovati slike koje je postavio neko nama blizak.

Servisom do profita

Istovremeno, Facebook ima 1,44 milijardi mesečno aktivnih korisnika i vredi više od 200 milijardi dolara. Pored toga što mu vrednost povećava ogromna baza ličnih podataka, veliki deo prihoda zarađuje pomoću marketinga, odnosno plasiranjem tačno tipovanih reklamnih materijala istim tim korisnicima. Service na content i ljude koji ga proizvode gleda kao na izvor prihoda i u tome nema ništa čudno. U njihovim očima mi smo prilika i novac, dolari koje neka mašina po automatizmu treba da prođe i pokupi. Šta onda tačno čini neki sadržaj vrednijim u odnosu na drugi?

Pročitajte i:  Facebook uči decu kodiranju

Odgovor je kontekst, odnosno koliko je nešto relevantno za nas. Drugim rečima, sadržaj koji kreiramo kod našeg mobilnog operatora tako što šaljemo poruke ili razgovaramo s prijateljima nije jednake vrednosti kao i slike koje smo postovali na Instagram.

Services2

Kod mobilnog provajdera putem raznih paketa tačno je definisana cena jedne poruke ili minuta razgovora, dok se na Instagramu ta vrednost uglavnom doživljava kao sentimentalna. S razvojem LTE mreže, hiperprodukcija je dobila na snazi do te mere da je pritisak ipak na strani servisa jer sada korisnici mogu mnogo brže da puštaju u etar svoj sadržaj. Nema prevelike koristi od 4G mreže ukoliko potrošimo svoj internet paket od par gigabajta u roku od nekoliko dana te nam provajder obori protok na mizernih 64 kbit/s pod izgovorom da nam „daje neograničeni internet“. Dakle, pred servisom je izazov i na njega će morati adekvatno da odgovori ukoliko želi da zadrži svoje korisnike.

A naš sadržaj?

Ono što bi moglo da brine korisnike jeste to što je vlasništvo nad sadržajem vrlo često neprecizno ili dvosmisleno definisano. Facebook i druge društvene mreže u Terms of Service definišu da je korisnik vlasnik svog sadržaja, ali da je istovremeno i njima data neekskluzivna, prenosiva dozvola nad našim sadržajem koji se može podlicencirati. Takođe, šta se događa s našim materijalima nakon što ugasimo nalog? Čuvaju se još određeno vreme u raznim backup varijantama, ali nikada nećemo saznati ko, kada i na koji način ima pristup tim podacima. Ponekad se prećutno prelazi preko nekih stvari ili se one pišu sitnim slovima u ugovoru pa čovek nije svestan šta potpisuje i šta se događa sa sadržajem koji smo negde emitovali.

Pročitajte i:  Twitter stavlja livestream na sam početak feed-a

Da li onda i kako čovek uopšte može da se izbori s tom ogromnom mašinerijom koja sav naš sadržaj pretvara u sopstveni profit? Verovatno ne, ali ono pomoću čega možemo barem delimično da okrenemo stvari u svoju korist jeste mogućnost izbora. Service provajderi bore se međusobno za što bolju poziciju na tržištu i kontrolom nad sadržajem i jedina pozitivna stvar u toj borbi jeste kvalitet neke usluge koju ćemo mi, kao krajnji korisnici, dobiti. User experience dobija na važnosti. Konačno! Drugim rečima, možemo da biramo da li ćemo, gde i pod kojim uslovima plasirati svoj sadržaj.

Od mnoštva društvenih mreža izabraćemo onu koja najviše odgovara našim afinitetima. Opredelićemo se za onog mobilnog operatora koji nam nudi bržu mrežu, bolju pokrivenost i nižu tarifu za sadržaje koje proizvodimo. Dakle, mogućnost izbora je naš najveći adut u borbi za kvalitetniju uslugu i moramo zadržati monopol nad tom opcijom.

Damir Jović

(Objavljeno u časopisu connect 53)

Facebook komentari: