Uređaji skloni samoubistvu

Razvojni tim koji projektuje uređaje za tržište ima dva zadatka: prvi je da kupac bude zadovoljan proizvodom, a drugi da to zadovoljstvo ne traje zauvek. Kako vreme prolazi, tako novi telefoni, tableti ali i kućni uređaji traju sve kraće.

Sijalica koju vidimo na slici prvi put je upaljena 18. juna 1901. godine u vatrogasnoj stanici u Livermolu, u Kaliforniji. Od tada, sa četiri kratka prekida nastala zbog nestanaka struje, ona radi 24 sata na dan – to je preko 112 godina (skoro neprekidnog) rada! Počevši od stotog rođendana ove sijalice, građani se svake godine okupljaju u istoj vatrogasnoj stanici da bi proslavom obeležili još jednu godinu rada ovog junaka koji je proslavio njihov grad; nedavno se rad te sijalice prenosi uživo i na www.centennialbulb.org/cam.htm. Ironija je potpuna kad znamo da je sijalica „nadživela“ već tri Web kamere koje su je snimale, a nedavno je dobila i svoj prvi UPS koji će je (barem dok mu ne prođe garantni rok) poštedeti novih nestanaka struje.

Možemo li i danas, posle više od jednog veka, da proizvodimo ovako dugovečne sijalice? Naravno da možemo, ali nećemo. Tačnije, neće proizvođači, jer im se to ne isplati. Godine 1924. kartel proizvođača sijalica je utvrdio da ne postoji ekonomska računica za proizvodnju sijalica čiji je životni vek, po tadašnjem standardu, iznosio 2500 radnih sati, jer tako potrošači nemaju razloga da često kupuju nove sijalice. Tada je osnovan komitet koji je dobio zanimljiv naziv „1000 sati“ i usaglašen dokument koji su potpisli holandski Philips, nemački OSRAM i francuski La Compagnie des Lampes – članovima kartela je naloženo da razviju tehnologiju proizvodnje sijalica čiji životni vek neće biti duži od 1000 radnih sati. Isto ograničenje važi i danas, možda čak – ironično rečeno – u „naprednojoj“ formi. Nažalost, ovu strategiju su od proizvođača sijalica preuzeli i ostali proizvođači – velika većina današnje elektronske opreme ima veštački skraćen životni vek – planned obsolescence.

Projektovana dotrajalost

Ideja da se proizvodima veštački određuje kraj životnog perioda začeta je početkom XX veka u Americi. Posle velike ekspanzije automobilske industrije, tržište se zasitilo i prodaja je počela da opada. Neki proizvođači su predložili da se novi modeli projektuju tako da traju samo godinu dana, posle čega treba kupiti nov automobil. Ova ideja je, naravno, veoma burno kritikovana u javnosti, pa su proizvođači odustali od tako neposrednog načina manipulisanja tržištem, ali se pojavilo mnogo komromisnih načina da se postigne sličan cilj.

Nezadovoljstvo javnosti nije jedini razlog zbog koga su proizvođači morali da pribegnu kompromisu. Važan faktor je i konkurencija, zbog koje svaki proizvođač mora dva puta da razmisli pre nego što skrati vek svog proizvoda. Tokom šezdesetih godina japanski automobili su sa uspehom počeli da se probijaju na američko tržište, jer su trajali duže od američkih. To je nužno uzrokovalo i produženje životnog veka američkih automobila, što važi i za mnoge druge proizvode. Tako je postalo jasno je da će projektovana dotrajalost više biti zastupljena tamo gde postoji tržišni monopol, nego u granama industrije u kojima postoji zdrava konkurencija.

Kompromis je ipak ostao i neprekidno se pojavljuju nove ideje kako skratiti životni vek proizvoda, a da to ne proizvede previše nezadovoljstva na tržištu. U nekim područjima ima načina koji se graniče s drskošću, a ponegde je projektovana dotrajalost tako dobro sakrivena da ju je teško sagledati.

Moda

Ima proizvoda kod kojih je estetski kriterijum presudan pri odlučivanju o kupovini. Potrošače, recimo, niko ne prisiljava da kupe odeću koja će se „nositi ove sezone“, ali će uvek biti dovoljno takvih koji će slušati preporuke modnih kreatora i požuriti da kupe novu garderobu. A garderoba se menja četiri puta godišnje, pred svako godišnje doba, čime je proizvođačima odeće obezbeđeno stalno tržište.

Snobova, naravno, ima i u drugim domenima, čak i na kompjuterskom tržištu, gde ih je lako prepoznati po savršenoj informisanosti o najnovijim tipovima „pametnih“ telefona i tableta koje neprestano „šetaju“ i drže ispred sebe na stolu u kafiću, kao i po isto toliko savršenom nepoznavanju bilo kog kreativnog načina korišćenja tih uređaja. Proizvođači dobro znaju kako da privuku publiku koja tehnologiju ne koristi tako da život i rad čini lakšim, nego kao statusni simbol ili pokazatelj pripadnosti određenom sloju društva. Jedina „dotrajalost“ koja se ugrađuje u ove proizvode jeste stil – čim se proglasi novi, stari se automatski smatra zastarelim. Ovde bi se, umesto dotrajalosti, pre moglo govoriti o zastarelosti ili, još određenije, izlasku iz mode.

Ubrzano trošenje

Svaki proizvod po prirodi stvari ima svoj životni vek. Kompanija počinje planiranje proizvodnje tako što krene od zadatog životnog veka budućeg uređaja i onda projektuje komponente tako da izdrže taj vek. Ovo uravnoteženje je pokazatelj racionalnog poslovanja, jer bi bilo neekonomično ugrađivati kvalitetne i trajne komponente zajedno sa jeftinim delovima koji brzo propadaju. Ako neke od komponenata ipak ne mogu da izdrže projektovani životni vek celog proizvoda, onda je normalno učiniti ih zamenljivim.

Napredak u tehnologiji proizvodnje baterija, do koga je došlo tokom devdesetih, omogućio je da se mnogi uređaji oslobode neugodnih kablova i potrebe da se radi u blizini utičnica. Svako ko je u to vreme koristio baterijske alate zna koliko dugo je jedno punjenje baterija moglo da pogoni bušilicu ili „šrafciger“ i koliko puta su te baterije mogle da se dopunjavaju. Onda smo se odjednom susreli s baterijama koje su već posle desetak punjenja bile neupotrebljive, a na tržištu nije bilo rezervnih. Uređaji koji troše manje struje često imaju punjive baterije koje su zalemljene za štampanu ploču, pa je za zamenu takvih baterija potrebno tehničko znanje i iskustvo. Kupac koji je bio zadovoljan što je kupio proizvod sa punjivom baterijom ubrzo biva razočaran kad shvati da je ciklus između dva punjenja postao neprijatno kratak. Slično je i sa „gumenim“ tasterima koji koriste sloj grafitne boje da bi ostvarili kontakt direktno na provodnim stazama štampane ploče. Ovo je čest problem na daljincima za televizore, jer se na njima neki od tastera koriste mnogo češće od drugih, pa ubrzo postaju neupotrebljivi, a proizvođač televizora vam retko nudi mogućnost da kupite rezervni daljinac.

Neki od elektronskih proizvoda sadrže vešto smišljenu „tempiranu bombu“ u svom internom dizajnu. Postoje elektronske komponente kojima rad na povišenoj temperaturi skraćuje životni vek, pa ako se neka od njih postavi blizu izvora toplote, eto nam projektovane dotrajalosti. Ovo je skoro redovno slučaj kod punjača i ispravljača za napajanje malih elektronskih uređaja, kod kojih su elektrolitski kondenzatori (kojima se na toploti elektrolit brže suši) postavljeni blizu hladnjaka koji disipira veću količinu toplote. Da prevara bude potpuna, ovi ispravljači su uglavnom ugrađeni u kućišta koja su sastavljena od dva dobro zalepljena dela. Čak i kad su delovi spojeni zavrtnjima, to su često zavrtnji koji zahtevaju specijalan alat – šestougaone inbus, trouglaste, četvrtaste ili zvezdaste odvrtke.

Sistemska dotrajalost

Svaka nova verzija proizvoda (hardverskog ili softverskog) morala bi, po prirodi stvari, da bude kompatibilna sa prethodnim verzijama. Postoji čak i način da se aplikacioni softver projektuje tako da svaka verzija može da prihvati dokumente (crteže, fotografije, skriptove) ne samo starijih, nego i budućih verzija. Nekada je zaista bilo tako, dok je bilo kakve‑takve konkurencije. Danas o kompatibilnosti odlučuju monopolisti, pa često na Internetu možemo da pronađemo softverske resurse koje ne možemo da koristimo ako nemamo odgovarajuću verziju programa. Tako ponekad moramo da se rastanemo od programa s kojima smo se već dobro saživeli i da prihvatimo nove verzije samo zbog kopmatibilnosti s novim zapisima.

Mnogi autori tekstova nisu, primera radi, zadovoljni savremenim ribbon korisničkim interfejsom Word‑a, pa ipak moraju da ga koristi jer stara dobra verzija iz nekog nejasnog razloga ne prihvata nove dokumente sa ekstenzijom .docx. Srećom, lako je napraviti konvertore dokumenata sa različitim ekstenzijama, pa na Internetu imamo puno (što profesionalnih što amaterski napravljenih) programa koji solidno rade (samo za konverziju pomenutog .docx u .doc postoji na desetine programa), ali konverzija više je uvek dosadan i neprijatan posao – najzad, autoru dosadi pa pređe na novu verziju programa.

Programirana dotrajalost

Kod svih navedenih primera imali smo slučaj da proizvođač ne pokazuje deklarativnu nameru da skrati vek upotrebljivosti uređaja ili softvera, nego se samo „pravi naivan“, a mi moramo da mu verujemo na reč da smo prisiljeni da kupujemo nov proizvod zato što on nije umeo da napravi nešto što bismo mogli i duže da koristimo. Postoje i slučajevi u kojima postoji poseban mehanizam u uređaju, kome je jedina svrha da „sahrani“ proizvod pre vremena i da nas natera da bacimo nešto što bismo inače mogli još dugo da koristimo.

Najbolji primer za ovo su inkjet i laserski štampači. Kada firmver u uređaju proceni da smo dovoljno koristili naš štampač, on nam neće dozvoliti dalji rad dok ne zamenimo kertridž tonera, a u nekim slučajevima će čak i ceo štampač biti neupotrebljiv, pa ćemo morati da zovemo servis ili (češće) kupimo nov. Uznemirujuće je to što nas taj postupak prisiljava da bacimo ispravan uređaj (ili kertridž u kome ima još tonera), čime ne samo da nepotrebno trošimo novac, nego i ugrožavamo životnu sredinu, zagadjujući je više nego što je to nužno. Ovakav postupak je u potpunoj suprotnosti sa logikom i dostojanstvom, ali svaki proizvođač kreće samo od ekonomske opravdanosti, a ona je svakako prisutna.

Za ovaj tik‑tak mehanizam „tempirane bombe“ u štampaču uglavnom je zadužen jedan EEPROM (vrsta flash memorije) koji se standardno nalazi u 8‑pinskom čipu i čiji je jedini zadatak da broji odštampane kopije ili da meri vreme aktivnosti štampača. Posle određenog broja kopija ili sekundi, firmver će blokirati dalji rad. Ponekad postoje dva takva čipa, od kojih je jedan u kertridžu tonera, a drugi u samom štampaču, pa će tako svaki od ova dva proizvoda da ima svoju programiranu zastarelost. Srećom, hakeri najčešće doskoče triku proizvođača, pa sada možemo besplatno da preuzmemo sa Interneta crack koji resetuje stanje ovih brojača – posle jednostavnog postupka možemo da nastavimo posao odnosno da iskoristimo kertridž do kraja. Dobro, to je postupak koji bismo mogli da nazovemo „Prevarant protiv prevaranta“, ali apsurd je u zakonskom tretiranju postupka proizvođača i hakera: prvi je u ovom primeru „dobar momak“, a haker je „kriminalac“. Racionalni i neformalni pogled na stvari će nam ipak pružiti suprotnu sliku.

Programirano samouništenje

Reklo bi se da ne može da bude gore od toga, ali, nažalost, novi primeri nas i u tome demantuju. Pošto su zapazili da su hakeri postali vešti u krekovanju prostih softverskih brojača, proizvođači su u ovoj borbi potegli „tešku artiljeriju“. Sada se u neke profesionalne štampače velikih formata i mašine za fotokopiranje ugrađuju hardverski mehanizami koji rade slično opisanim EEPROM‑ima, koji u kritičnom trenutku ne samo da blokiraju dalji rad, nago načine i hardversku štetu na uređaju. Na kritičnu pločicu malog kontrolera se ugrađuje minijaturni osigurač (sa tipičnom graničnom strujom od 20 mA) i tranzistor koji ima jedinu funkciju da napravi kratak spoj i da tako spali osigurač kojim se napajaju sve elektronske komponente na pločici. Sada nam nije dovoljan samo program za krekovanje i resetovanje softverskog brojčanika, već i popravka pločice.

Imao sam prilike da popravljam ovakve „kvarove“ (možemo li tako da ih nazovemo?) na profesionalnoj opremi, i svaki put sam to radio sa dozom neverice. Bez obzira na to da li ja verujem svojim očima ili ne, činjenica je da je proizvođač spreman i na destrukciju, samo da bi vas naterao da kupite nešto novo od njega. Ko je ovde nepošten? Proizvođač, koji svesno uništava opremu koja nije njegova (jer je činom kupovine ona prešla u vlasništvo kupca), ili ja, koji ilegalno upadam na njegovu teritoriju i ometam ga u sticanju materijalne dobiti?

Voja Antonić

 (Objavljeno u časopisu PC#209)