4. čas – prvi put šire po gradu (17.09.2009.)
Sa velikim osećajem sigurnosti ulazim u proceduru startovanja motora. Ali, opet sam nešto zaboravio. Kada se pritisne kvačilo i ručica menjača postavi u ler, noga se ne diže sa kvačila. Tada se okreće ključ i startuje motor. Tada spuštam i ručnu. Dakle, kvačilo mora da je pritisnuto u trenutku startovanja motora. Instruktor kaže da to ne zapamte ni doktori nauka. Sada mi je ipak malo lakše. 🙂
Veliko olakšanje je donelo saznanje da i u drugoj brzini mogu da stanem, bez potrebe da predhodno menjam u prvu. To daje dovoljno vremena da se vrati koncentracija i da se tek pri polasku menjač prebaci u prvu (kojom se uvek kreće). Na osnovu instruktorovog glasnog razmišljanja shvatio sam da treba pratiti i semafor i na vreme se pripremati za start. Do tada sam pratio samo kola ispred mene. Saznao sam i to da kod većeg čekanja u koloni treba preći u ler i skloniti nogu sa kvačila “da se odmore i noga i kvačilo”. E, to je proizvelo da mi se u toku vožnje dogodi nešto mnogo smešno. Na velikoj nizbrdici (posle dužeg stajanja) po savetu instruktora ne krećem gasom već samo kočnicom koju sam polako otpuštao. Auto se propisno zaleteo i ja sam uspeo da čak skrenem u jednu ulicu (uz umereno kočenje), veseo što sve prede i što sam nečujan k’o pravi nindža. Odjednom sledi napomena – “hoćemo li u prvu!?“ Tek tada primetih da sam još u leru i da zapravo “jedrim“. Lepo iskustvo.
Uočio sam i to da je moja opuštenost u promeni brzina dovela do toga da par puta ne prebacim u prvu (iako je ručica menjača bila poprilično pogurena unapred). Dakle, moram da bolje kontrolišem ono dopunsko guranje ulevo.
Sada mi je po prvi put skrenuta pažnja na bitnije saobraćajne znake. Već sam počeo da čitam knjigu koju sam u auto školi kupio, pa mi je bilo lakše da prihvatim celu priču. Instruktor je kao prvi pomenuo znak STOP kod koga se mora uvek stati. Ako se to preskoči, ispit se momentalno prekida a kandidat pada! Malo iza znaka STOP trebala bi da je nacrtana zaustavna linija. Ako nije, staje se u nivou samog znaka. Nakon stajanja i gledanja levo i desno, kreće se praktično odmah do sledeće (zamišljene) linije preglednosti koja je poravnata sa ivicama trotoara. To je mesto na kojem je pregled saobraćaja uglavnom bolji i sa koga se propuštaju druga vozila ukoliko imaju prednost. Instruktor priznaje da malo iskusnih vozača staje na STOP liniju već se uglavnom zaustavljaju tek na liniji preglednosti.
Drugi znak o kome smo pričali je znak koji obaveštava da vozila na putu sa kojim se ukrštamo imaju pravo prvenstva. Primećujem da, kada nema tog znaka (dakle ja sam verovatno u ulici sa prvenstvom prolaza), instruktor osmatra koje znake imaju vozila u ulici sa kojom se ukrštamo. Ako primeti da oni imaju to upozorenje, onda savetuje mnogo brže prelaženje raskrsnice. Istina, njihov trouglasti znak se može videti samo sa zadnje strane, pa mi sve to liči samo na dobru pretpostavku.
Kada se “iscrpu“ prethodna pravila, sledi pravilo desne strane. Onaj ko ti se prikrada sa desne strane uvek ima prednost. Nekako mogu i da zamislim da se takvo pravilo lako primenjuje u rešavanju testova, ali uživo je potrebna i dodatna koncentracija.
Zaključak je da svaki put, u svakom pogledu, sve više napredujem.
Sledeći čas zakazan mi je tek za 6 dana!!! Strašno! Ko poželi da mi ustupi auto “jedan krug” neka se javi na…
Šta sam sinoć (otprilike) sanjao:
