Marko Marjanović (Mark Rainey) o muzici i računarima

Mark Rainey, ime iza kojeg stoji Marko Marjanović, samouki је gitarista, pevač, tekstopisac i producent. Marko je student Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Kako je rođen bez četiri prsta na levoj ruci, sviranje gitare i klavira predstavljalo je izazov, ali je on dokazao sebi i ljudima u njegovom okruženju da ništa nije nemoguće i da se sve može postići sa dosta truda, rada i upornosti. Pre dve godine Markov prvi album pod nazivom „Farewell Sweetie“ je objavljen za Balkanrock Records.

Inspirisan interesantnim i lepim devojkama, Marko je napisao senzualnu i sanjalačku pesmu „Legs“, početkom leta. „Kada sam počeo da radim na tekstu želeo sam da on proslavi lepotu ljubavi, požude i strasti. Ples, spavanje i romantika su za mene oduvek bili ideali slobode. I upravo su se te reči nalazile na papiru, kao scenario, kada smo krenuli da snimamo spot za „Legs“, sve ostalo što se dešavalo na setu bila je kreativnost Aleksandra Stojkovića i Marka Pekića koji su radili na spotu.“ Ovom pesmom i spotom Marko najavljuje novo poglavlje u svojoj muzičkoj karijeri – uključuje teške bas linije, vintage sintisajzere, melanholične gitarske rifove i električne bubnjeve, pa sve nagoveštava da će njegov naredni album biti u alternativnom R&B stilu.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Verovatno je računar olakšao i ubrzao sam proces nastanka takve muzike i omogućio da se znatno više ljudi upozna sa njom. Siguran sam da je takvih muzičara i takve muzike bilo i pre te revolucionarne pojave, to nije pojava novijeg datuma.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Ne mislim da jeste, jer on u pravim rukama postaje samo još jedan instrument i to prilično moćan instrument. Svakoga dana saznajem za nove umetnike čija me muzika impresionira i čija produkcija deluje nezamislivo za mene upravo zbog toga što pronalaze nove načine kako da koriste tu prednost da sada imamo i računar za obradu zvuka.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Kroz moj dosadašnji život nisam imao toliko prilika da se susretnem sa analognim nosačima zvuka, tako da se nalazim u istom košu kao i verovatno dobra većina onih ljudi koji slušaju moju muziku. Uživam svaki put kada dobijem priliku da kod nekog od prijatelja slušam ploče.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Ono što primećujem u digitalnim svetu je taj rat glasnoćom koji se vodi poslednjih godina. I to nekim muzičkim pravcima i bendovima dosta dobro stoji i ide, dok drugi žrtvuju dinamiku muzike da bi dobili što glasnije pesme. Sa te strane gubi se verovatno emocija i živost snimka.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Moram potpuno afirmativno da odgovorim na ovo pitanje. Kada sam se po prvi put našao na snimanju shvatio sam šta znači biti dobar muzičar i koliko sam ja daleko od toga. No, na moju veliku sreću, živim u takvom vremenu kada to očigledno nije tako značajan faktor i uz dovoljno ponavljanja i malo studijske magije može se dostići željeni rezultat.  Ovo doba nam je nametnulo tu potrebu za savršenstvom koja je samo privid. Nije spontano kao što je bilo ranije, sada se do njega dolazi neprekidnim ponavljanjem jedne te iste stvari.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

To je ono što me plaši najviše, kao nekog ko pokušava da napravi dobar snimak u svojoj sobi. Slušam šta rade neki od producenata i muzičara oko mene, i to u svojim sobama, što stvarno deluje neverovatno i impresivno. A to čine na prilično sličnoj opremi kakvu posedujem i ja. Mislim da smo došli u ono vreme u kojem više nema opravdanja za loš snimak.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Ako može da se zviždi melodija onda jeste stvarno muzika. Tek kada neko proba da napravi kvalitetnu elektronsku muziku shvati koliko je to zapravo kompleksno, koliko je truda, rada i talenta potrebno za to. Isto je kao i svaka druga muzika. Setimo se da je za pank potrebno da znate samo tri akorda, pa je to ne čini manje muzikom od ostalih.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Uz dobro poznavanje produkcije računar može jako dobro da preuzme ulogu čoveka, a da razliku ne primete čak ni iskusniji muzičari. Ta razlika će biti sve manja i manja kako napreduju programi.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

U tom moru nove muzike svakoga dana moralo je u jednom trenutku da se promeni nešto. Čitavi albumi, i to po mom mišljenju prilično kvalitetni, sada koštaju 99 centi. A što se autorskih prava tiče –  ne vidim da će biti ikakvog boljitka. Primećujem i naslove u magazinima i izjave ljudi koji su danas u vrhu svetskog muzičkog biznisa – mnogi se zalažu i za potpuno ukidanje prava kojima se štiti muzičko delo. Ovakvoj situaciji kakva je danas, u pop-muzici, to jako pogoduje. Sa druge strane, kada pogledamo kroz prošlost, mnogi od najvećih hitova, kako svetske tako i domaće scene, su ukradeni, tako da mislim da može biti samo gore.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Meni je jako bitan sam kontakt sa ljudima jer je to ono zbog čega se bavim muzikom, tako da ništa ne može da zameni osećaj nakon koncerta kada dobijem priliku da siđem među sve te divne ljude, razgovaram sa njima i slušam njihove priče.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Ne mogu da se setim kada sam poslednji put video plakat nekog od lokalnih bendova, a kamo li pročitao nešto o njima u našim novinama.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Definitivno ne, mislim da ljudi to rade po navici. I da možda samo nešto više od polovine njih zapravo i zna na šta je kliknula.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Radim ovih dana na nekoliko novih pesama i to je ono čemu želim da se posvetim. Mislim da ću da se pozabavim i izbacivanjem singlova u narednom periodu, kao i snimanju spotova, što me čini dosta srećnim.

Predrag Jovanović

Računajte na računare