Odluka

Ni sada ne znam kako da objasnim činjenicu da ranije nisam polagao vožnju – druga interesovanja, rešavanje važnijih problema, život u centru, odsustvo motiva, neambicioznost, nepreduzimljivost…!? Ko zna zašto je to loše? Moglo se živeti i bez toga a proteklo vreme ume ponekad da pomuti i izmeša glavne razloge.
Mnogo jasnijim čini mi se objašnjenje zašto tek sada, u ovim (…) godinama, upisujem vožnju – pozitivni primeri kolega sa posla, direktna potreba u novoj preraspodeli posla u firmi i uvek prisutna neprijatnost kada molim druge za vozačke usluge.
Odluka je doneta nakon razgovora sa mladim kolegenicama koje su mi preporučile svog učitelja – stariji čovek, dobro objašnjava, strpljiv je i radi bez nervoze. Nemarno traženje telefona i imena škole i … desilo se. Instuktor je pristao da me primi u svoju grupu i uputio me je na administrativnu proceduru koju će mi saopštiti u mojoj novoj školi.
Telefonski poziv auto školi razrešio je proceduralne nejasnoće. Traži se “lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za upravljanje motornim vozilom – za B kategoriju“. Dobio sam savet da je to uverenje najjeftinije u Studentskoj poliklinici – 2.300 dinara. Ohrabren savetima kolega, posebno onim da se sa psihologom ne šalim na temu gaženja pešaka i sl. krenuo sam u akciju. Pregled je uključivao proveru motorike i stabilnosti – stav “mirno“ u odručenju, čučanje i ustajanje, lokacija vrha nosa žmurećke i sl. Čučanje je, da priznam, bilo najneprijatnije. Posle sam pritiskao taster svaki put kada bi se upalila jedna lampica – vreme odziva bilo je zadovoljavajuće. Naravno, oftalmolog mi je zapaprio čorbu. Pronašao je da ne vidim u ogledalu onaj red optičkog targeta u kome piše “štampano u BIGZ-u”. Napisao je kratko – “kontrola za 5 godina”. To je ipak mnogo duži period od onog koji su mi prognozirale zlobne kolegenice – da ću zbog svojih godina dozvolu dobijati na po mesec dana. Bilo je istina i izjava da ću možda dobiti i doživotnu… Dozvolu, naravno.
Skrećem pažnju na to da se u ustanovi u kojoj se dobija uverenje prvo dobija uplatnica, dok se ceo postupak prijave (za koji je potrebna još samo lična karta) i otvaranja kartona obavlja tek nakon uplate i to samo do 9 sati. Dakle, treba pronaći banku ili poštu koja radi od 8.
Neočekivano sam se uzbudio po dolasku pred svoju novu školicu. Prostorije su u suterenu zgrade, skromnog enterijera i sa samo dve sobice. Sedeo sam u onoj koja je bila preuređena kao učionica. Stolovi i stolice očito su nabavljeni iz rashoda neke škole. Sedeo sam kao preplašeni prvarak i zurio u tablu. Slike saobraćajnih motiva visile su na Vukovom, Njegoševom i Teslinom mestu.
Starija gospođa poturila mi je nekakav test na četiri strane, obaveštavajući me da je i ona instruktor ali da radi i na testiranju i teorijskoj obuci polaznika. Dobro sam prokužio formalnost ovakve test faze jer je ubrzo počela da mi diktira odgovore na pitanja nervozno naglašavajući kako “mali krstić” overe nipošto ne sme izaći izvan za to propisanog kvadratića. Kao da nikad nisam popunjavao Loto.
Kada sam završio sa formalnim testom znanja koji mi omogućava da mogu da “izađem na ulicu“, rečeno mi je da ga malo detaljnije pročitam dok mi ne završe još neku papirologiju.
Test je na dve strane prikazivao probleme sa potezima vozača i pravom prvenstva na raskrsnicama, dok su preostala dva lista imala čisto teorijska pitanja. Izdvojio bih dva posebno važna – koliko metara baca dugo, a koliko oboreno svetlo, kao i kojom maksimalnom brzinom može ići vozilo koje prevozi putnike koji mogu i da stoje. Iako još ne poznajem gradivo, čini mi se pomalo poznatim to “ububavanje” viška teorije, na račun forsiranja logike zaključivanja i promocije snalaženja u skladu sa realnim potrebama.
Taj prvi kontakt sa ovakvom test materijom ukazao mi je i na to da se moram navikavati na tako male (i ko zna koliko puta prekopiravane) sličice uličnih situacija na kojima je ponekad teško razlikovati trolebus i šinsko vozilo ili uočiti specijalnu signalizaciju službenih vozila i vozila u pratnji (par crtica oko nalenog simbola svetla). Evo prilike da kažem da je sav test materijal koji sam ja u međuvremenu prikupljao od prijatelja i kupio u školi podjednako loše grafički predstavljen sa upadljivo malim slikama i lošom štampom. Propratni programi na CD-u su još “strašniji”. Dakle, kada se sve ovo završi napraviću ceo test u Flesh-u i u ovo doba, sledeće godine postati milioner.
Na kraju, dobio sam svoj karton obuke u kome je navedeno da sam platio prvih 10 časova vožnje. Na poleđini se nalazi i tabela za upis polaganja testa i vožnje sa “skromno” navedenih šest praznih redova (rubrika). Saopšteno mi je da to moram imati uvek kod sebe zbog moguće kontrole milicije.
Na kraju, upoznah se i sa upravo pristiglim instruktorom. Već sam ranije čuo da on radi sa Golfom, pa je procenjena suma za 40 obaveznih časova vožnje bila oko 21.000 dinara (525 dinara po času). Zakazan mi je termin za prvi čas. Uzbuđenje raste.
Redovno ću pisati o svakom sledećem času i onome što sam tom prilikom naučio. Pokušaću da povremeno i slikama predstavim stanje svesti karakteristične za jednog “mladog” vozača.

Pročitajte u nastavku: Kako je Neša prošao na prvom času