Slobodni(ji) govor na Internetu

Web je zamišljen kao oaza slobode – globalne komunikacije, pristup svim mogućim sadržajima, sloboda medija, sloboda govora… Kako su decenije prolazile, tako je ta sloboda ograničavana. Od strane države, ali prevashodno od onih koji distribuiraju sadržaje. Poslednjih godina ogra­ni­čenja su postala veoma oštra, a veštačka inteligencija je stvari dovela do apsurda. Sada bi klatno moglo da krene na drugu stranu…

Nisam sklon ni politici ni teorijama zavere i uvek se trudim da pratim argumente nauke, pa ipak sam i ja jednom bio „ukoren“ od zloglasnih fact ­checker-a. Okačio sam na Facebook sliku patike sa pertlama, koja predstavlja optičku varku: neki ljudi vide zelene pertle na sivoj cipeli, a drugi bele pertle na pink cipeli što, navodno, ukazuje na dominantnu hemisferu mozga. I još sam u komentaru napisao da se neki naučnici ne slažu sa tom interpretacijom. Uzalud – fact checker mi je cenzurisao poruku jer… nešto nije tako. Šta? Nije tačno da neki ljudi vide boje ovako, a drugi onako? Pa upravo to je smisao optičke varke! Sada je, pod uticajem Maskove kupovine Twitter-a (X-a) i Trampovog stupanja na dužnost, Meta ukinula fact checker-e… ali je moja siva / pink patika i dalje pod embargom.

Mnogi odmah pitaju „zašto nam političari ograničavaju slobodu govora“, ali nije stvar u tome. Društvene mreže su sistemi koji nekome pripadaju, i taj neko ima sva prava da upravlja sadržajima koje distribuira. Kako je rekao ­Abbott J. Liebling, „sloboda štampe je garantovana samo onima koji poseduju štampu“. Pravo je pitanje zašto vlasnici platformi osećaju toliku potrebu da oštro ograničavaju slobodu govora na njihovim sistemima, a naročito zašto to rade tako loše, oslanjajući se na AI koji često naprosto ne razume o čemu se govori i onda pri najmanjoj dilemi „seče“, ostavljajući kreatoru sadržaja da se posle buni i nateže sa (uglavnom nepostojećom) službom podrške.

Činjenica je da je širenje Interneta pomoglo raznim ravnozemljašima, antivakserima i ostalim… pa… recimo, ne baš mnogo inteligentnim ljudima da se povežu i prave sve ozbiljnije probleme, ali ih tim površnim sistemima za ograničenje slobode govora nećemo zaustaviti. Mnogo je manje zlo to što oni mogu da pričaju gluposti od toga da se spreči slobodno izražavanje ideja i teorija, makar one bile i pogrešne. Za dve decenije koliko sam bio sistem administrator Sezama, sistema kroz koji je prošlo milion ipo javnih konferencijskih poruka, obrisano je možda desetak stvari, uglavnom zbog povrede autorskih prava ili direktnog vređanja nekog korisnika. Pa opet, Sezamove diskusije svima ostaju u sećanju kao primer veoma kvalitetne komunikacije i vrednih sadržaja.

Ne radi se samo o porukama na društvenim mrežama. Administratori nekih stranih dating sajtova mi se žale da su Edge i Chrome počeli da proglašavaju njihove sajtove za „opasne“ – posetilac dobije veliki crveni ekran i, mada može da nastavi dalje, 95% publike će odustati. Administratori onda moraju da pišu, mole, objašnjavaju da sajt ima politiku privatnosti, te ga najzad nevoljno skinu sa „crne liste“… da bi se nedelju-dve kasnije opet našao na njoj. Možda bi takva ograničenja bila uvedena još odavno, ali autori softvera nisu imali odgovarajuće ljudske resurse da nadgledaju čitav Internet.

Sada taj posao prepuste veš­tačkoj inteligenciji, pa šta bude… A neće biti ništa dobro. Kad već početkom godine tradicionalno razmišljamo o budućnosti Interneta povodom izbora Top50 najboljih domaćih on-line nastupa, treba ozbiljno da razmišljamo i o ovoj temi: briga o bezbednosti ne sme da ugrozi slobodu. Jer, kako reče Benjamin Franklin, „onaj ko žrtvuje osnovnu slobodu da bi dobio privremenu bezbednost ne zaslužuje ni slobodu ni bezbednost“.