Test najboljih kompaktnih fotoaparata: Canon G 12 vs. Nikon P 7000

27. 12. 2010.28. 12. 2010. Bmfocusfoto

Oni koji duže prate digitalnu foto-scenu sećaju se vremena od pre 6-7 godina kada su se praktično u isto vreme pojavili i do tada najjači predstavnici prosumer klase (oličeni u Canonu Pro 1, Minolti A2, Sony-ju F828 itd.), ali i Canon 300 D čijim rođenjem se nezvanično označava početak ere u kojoj je digitalna SLR tehnika sišla “u narodne mase” tj. postala dostupnija širem krugu zaljubljenika u zvuk zatvarača. To je dovelo i do podele među korisnicima, naročito onim tzv. “naprednim amaterima” kojima je naprosto potreban kvalitetan aparat za porodičnu upotrebu. Deo njih je zagovarao isključivu upotrebu DSLR modela čak i u te svrhe (što u ono vreme nikako nije bio zanemarljiv trošak, čak i za zapadne standarde), dok su ostali ukazivali na prednosti prosumer aparata i činjenicu da su oni svojom univerzalnošću sposobni da zadovolje daleko najveći procenat neprofesionalnih primena. Izgledalo je kao da se auditorijum podelio na dva približno jednaka dela od kojih je svaki zastupao suprotno stanovište.

Od tog doba do danas dosta toga se promenilo, DSLR se ne samo spustio među obične korisnike, nego postao i praktično svakodnevnica, pa se izgubila ta oštra linija koja je delila tadašnje profesionalne aparate oličene u refleksnim modelima od onih namenjenih amaterima, za koje su bili rezervisani kompaktni modeli. Vremenom je sve veće interesovanje za foto-tehniku i pad cena DSLR aparata i prateće opreme sa jedne, a fizička ograničenja prosumer aparata sa druge strane, dovelo do toga da i sama prosumer klasa, a i njene pristalice, značajno izgube na brojnosti čak do te mere da mnogi već godinama predviđaju njen totalni nestanak. Međutim, kao što vidimo, to nije tačno jer, naročito u poslednje vreme, svedoci smo da se prosumer klasa itekako drži na tržištu, čak ima i tendenciju da poveća svoj udeo u njemu.

Praktično sve aparate te (i ne samo te) klase smo testirali, od većih pomenuću odlični Canon SX 20 IS, pa još veći Fuji HS 10, koji su namenjeni onima koji preferiraju maksimalan zum raspon. Sa suprotne strane iste klase nalaze se aparati za one koji žele veliki zum-raspon, ali su im primarne male spoljašnje dimenzije aparata. Njima predlažem da razmisle o Panasonicu TZ 10 ili Canonu SX 210 IS.

Međutim, onima koji u ovoj klasi idu na beskompromisni kvalitet predlažem da zaobiđu mega-zum modele i ograniče se na one sa najnovijom generacijom visokoosetljivih 10 Mp senzora. Oni su ugrađeni u Panasonic LX 5 i Canon S 95 (ovaj drugi je specijalno za one koji žele maksimalni kvalitet u vrlo kompaktnom pakovanju), i njihove domete smo videli. Ko želi da pogleda koliko je to bolje od prethodne generacije aparata iste klase, njihove rezultate može da uporedi sa onim šta je na testu postigao Canon G 10 koji je poslednji model sa senzorom stare generacije od čak 15 Mp.

Test Panasonica LX 5 i Canona S 95 isprva je bio zamišljen da bude veliki uporedni test svih najboljih prosumer modela, ali da bi to poređenje mogli da realizujemo trebalo je dosta čekati da sve aparate okupimo u istom trenutku. Zato smo se odlučili da ga podelimo na dva dela i uključimo i Fuji F300. Prvi deo ste pre par nedelja videli, a preostala su još dva “Golijata” trenutne prosumer klase.

To su dva apsolutno vrhunska modela u kojima je koncentrisano baš sve što trenutna tehnologija u ovoj klasi može da ponudi. Posebno zadovoljstvo čini činjenica da se radi o direktnom duelu top-predstavnika dva najjača brenda, Canona i Nikona (što nije čest slučaj jer znamo da oni najčešće izbegavaju da imaju direktno suprotstavljene modele). Zbog toga ovaj duel ima i veliki simbolički značaj, a čini i značajnu komponentu prestiža u nadmetanju ova dva proizvođača koje bez prekida i bez pravog pobednika traje već nekoliko decenija.

Pogledajmo šta dva najjača svetska foto-imena trenutno nude kao sam vrh svoje ponude kompaktnih aparata: