Bio-hakeri pronašli način da ubace malver u ljudsku DNK
Kad naučnici rade sa DNK materijalom, u obavezi su da ne koriste svoje znanje kako bi kreirali neki otrov ili zaraznu bolest, što su do sada bili najčešće pretpostavljeni načini zloupotrebe. Jedna grupa bio-hakera je nedavno demonstrirala potpuno nov način na koji DNK može da nosi sasvim neočekivanu pretnju – onu koja nije napravljena da zarazi ljude ili životinje, već kompjutere.
U novom istraživanju, koje će predstaviti na USENIX konferenciji 10. avgusta, grupa naučnika sa Univerziteta u Vašingtonu dokazala je da je moguće ubaciti malver u organski lanac DNK, koji bi ,prilikom određivanja sekvenci parova baza koje sačinjavaju DNK, dobijene podatke pretvarao u program koji napada softver, te preuzima kontrolu nad računarom.
Dok ovakva vrsta napada danas ne bi donela nikakvu korist nekom špijunu ili kriminalcu, naučnici raspravljaju o tome da bi u budućnosti mogla da postane praktičnija, budući da određivanje DNK sekvenci postaje sve više uobičajeno, te se obavlja od strane onih koji su priključeni na osetljive kompjuterske sisteme.
Za sada ovo istraživanje ostaje na nivou naučno-fantastičnog filma, ali bi ovakvi napadi u budućnosti mogli da postanu realnost, budući da, bar kad su istraživanja u pitanju, DNK uzorci dolaze spolja, od mahom nepoznatih izvora. Instituti, te univerziteti koji vrše istraživanja su uglavnom umreženi u osetljive kompjuterske sisteme, pa bi se ovakvim napadom došlo do velike količine osetljivih podataka.
Spekuliše se da bi ovakav malver, ako bi hakeri do njega došli, mogao da im obezbedi pristup osetljivim intelektualnim svojinama, te pristup kriminalnim dosijeima, budući da se DNK testiranje koristi i na ovom polju. Kompanije bi mogle da ubacuju ovaj malver u svoje genetski modifikovane proizvode, kako bi sačuvale poslovne tajne.
Upotreba DNK za upravljanje kompjuterskim informacijama nije u vezi samo sa malverom, pa su stručnjaci sa Harvarda nedavno kodirali video u ljudsku DNK, a takav način čuvanja podataka, iako još uvek samo teorijski, mogao bi jednog dana da omogući da se podaci čuvaju i preko sto godina, zahvaljujući tome što DNK može da zadrži svoju strukturu daleko duže nego delovi flash memorija ili hard diskova.
Izvor: wired.com
