NASA u obuci astronauta koristi virtuelnu realnost
Astronaut se ne postaje za jedan dan. Da bi se kvalifikovali za misije u svemiru, NASA-ini kandidati za prvo moraju da prođu obuku na Zemlji, koja traje do dve godine. Taj proces uključuje niz različitih fizičkih i mentalnih treninga, koji se menjaju svakog dana.
Najvažniji aspekt obuke koju budući astronauti prolaze je svakako snalaženje u situacijama koje simuliraju uslove u kosmosu. Kad je u pitanju ova funkcija, najznačajniji je NASA-in objekat Neutral Buoyancy Lab, koji je, ustvari, džinovski bazen u Sonny Carter centru za obuku u Hjustonu. Dugačak je skoro 62 metra, te širok oko 32 – što je polovina prosečnog fudbalskog igrališta. Dubok je oko 12 metara, te u sebi sadrži repliku Internacionalne svemirske stanice. Trening u ovom bazenu predstavlja najbolji način da se savlada hodanje u okruženju bez gravitacije, budući da prilično realno predstavlja uslove koji vladaju izvan Internacionalne svemirske stanice.
Tu su i drugi načini za simuliranje ovakvih uslova, budući da je NASA među prvima počela da radi sa tehnologijama virtuelne realnosti. Tokom prethodne decenije ove tehnologije su pomagale astronautima u obuci za misije u kosmosu, a NASA-in kosmički centar Johnson je dom Virtual Reality Lab-a, gde astronauti razrađuju delove svojih budućih misija.
Virtuelna realnost je korisno sredstvo u boljem razumevanju snalaženja u, na primer, uslovima bez gravitacije. Astronautima pruža vernu predstavu o tome koliko će određeni objekti biti udaljeni od svemirske stanice, te o tome koji će im pokreti biti potrebni da programiraju module koji se nalaze izvan stanice. Astronauti kojima je dodeljena neka misija, obično svaki pokret koji će tokom nje napraviti planiraju mesecima ili godinama unapred. U Virtual Reality Lab-u mogu da simuliraju određene scenarije, te da ih ponavljaju, pre nego što budu imali priliku da isto urade u uslovima van Zemljine orbite.
Virtuelna realnost je korisna u razradi planova i scenarija, ali je isto tako korisna i u pripremanju kandidata na to da bi neki od tih planova mogao da propadne. U laboratoriji za VR, regruti mogu da iskuse i kako bi izgledalo ako bi izgubili vezu sa stanicom, iako se takve situacije obično događaju samo u filmovima. Da bi se vratili na sigurno astronauti mogu da koriste ranac na mlazni pogon – SAFER – koji se koristi kako bi ubrzao kretanje u uslovima bez gravitacije. Budući da nije lak za korišćenje, VR odlično suži u simuliranju scenarija u kojem bi ovaj ranac morao da se koristi u slučaju nužde.
Johnson Space centar u obučavanju ne koristi samo veštaču inteligenciju, već i različite druge simulatore. Systems Engineering Simulator je, na primer, zgrada u kojoj se nalaze makete svemirskih vozila koje bi astronauti možda morali da koriste tokom misije. Tako, na primer, astronauti mogu da se obuče za rad na kapsulama koje razvijaju SpaceX i Boeing, a koje će se u narednim godinama koristiti za prevoz do svemirske stanice. Tu su i makete rover-a kojima će moći da se upravlja na Marsu – ali astronauti neće biti ti koji će upravljati njima na toj dalekoj planeti bar u nekoliko narednih decenija.
Izvor: theverge.com
