Par meseci kasnije

Prošlo je pet meseci od mog poslednjeg javljanja. Sve to vreme sam imao na raspolaganju vozilo firme u kojoj radim. Škoda Felicija (2001.) i ja polako smo se upoznavali. Ova srećna okolnost omogućila je vozački kontinuitet koji je neophodan za onaj primarni osećaj sigurnosti.

Mislim da je proteklo vreme dovoljno da se opiše upravo taj osetljivi prelaz na novo vozilo i sa tutorskog na sopstveni mentalni pogon.

Na kraju, ovaj deo bi se lako zaboravio, pa je dobro zabeležiti ga na blogu, čije ranije delove već sada čitam kao da se to meni nije događalo.

Prvi utisci i iskustva

Prisećam se da mi je u početku bilo potrebno malo privikavanja na odziv novih komandi. Prvi polazak bio je (baš) sa veoma strmog parking mesta, pa je proizveo polupaničnu reakciju strpljive kolegenice (saputnice) u potezanju ručne kočnice, koja je tako sprečila da se dodirnemo sa susednim vozilom. Sećam se i njene prikrivene napetosti uz povremeno mrmljanje: “…sada dajemo migavac…”, ili “…ovde stajemo da bismo pogledali… sad STANI!!!”.

Činilo mi se tada da sam zaboravio skoro sve, ili bar redosled nekih radnji. Ali, uz par dana pratnje i veću koncentraciju stvari su se polako popravljale.

Prvi dan kada sam potpuno sâm pokrenuo vozilo pamtim po velikoj tišini i priličnoj napetosti. Istina, mogao sam staloženo da promislim svaki svoj naredni postupak, pa sam ponekad i progovarao (sam sa sobom). Relacija, na sreću, nije bila duga. Primetio sam da kod stajanja ne prebacujem iz treće brzine u drugu, već odmah u ler (ako čekam semafor) ili u prvu (ako je reč o trenutnom zastoju). Naravno, kočenjem prethodno prilagodim brzinu (usporavam) ali tu nekako uvek preskočim “među” prelaz u drugu. Vremenom sam i to regulisao, pa sam pravovremenom pripremom na stajanje odrađivao i prelaz u drugu, uz minimum nepotrebnog i naglog kočenja. Na semaforima sam konačno naučio da čekam u leru i tako odmaram levu nogu.

Problem u prihvatanju pravila vezana za znak STOP već sam nagovestio još za vreme obuke. Znak STOP uvek shvatam kao važnu napomenu, ali nisam mogao da prihvatim ono mehaničko stajanje u nivou znaka (ili njegove zaustavne linije), pa tek onda ponovni polazak (iz prve) i dolazak do linije jasnog pregleda. Jednostavno – usporim i stanem odmah na liniju jasnog pregleda (do kraja trotoara). Tu osmatram, prelazim u prvu, i ulivam se u postojeći tok.

Nevolju mi je predstavljalo (i predstavlja) prestrojavanje. Ako ne poznajem relaciju, dosta pažnje ode na predviđanje i planiranje prestrojavanja, posebno po prelasku na Novi Beograd. Kako nisam lep i mlad, teško mi pada da moljakanjem kroz prozor izmolim propuštanje u ispravnu traku. Na sreću, čuo sam da neki GPS uređaji savetuju vozača i kod prestrojavanja (lane assistant). Već merkam neke navigator modele iako još nemam auto.

Poslednja i, nažalost, trajna nevolja jeste parkiranje vozila. Zapravo, to i jeste najmučnija faza. Još se ustručavam od “teških” slučajeva parkiranja unazad, iako je bilo i toga. Više volim da se “zabadam” u kose parking pozicije. Znam da je Beograd u pogledu parkiranja bio i ostao kasaba, bez dovoljno javnih parkinga i tek odskora uvedenom građevinskom obavezom da svaka nova zgrada mora imati i svoj podzemni parking. Zato mislim da će ovaj problem potrajati. Ali sve to razmišljanje o parkiranju razvija vremenom specifičan osećaj za geometriju prostora. Stalno planirate da nekog ne zagradite ili da sebe što bolje ispetljate.

Faza parkiranja je, logično, i mesto gde vam se kola mogu ogrebati i ličnom nebrigom i nebrigom “onih“ sa slabim poznavanjem upravo te geometrije prostora. Škoda je, nažalost već nasleđena sa par ogrebotina, malo rđe i blagih zakrivljenja pa se teže prate nova. Lično, prijavljujem samo jedno dodirivanje branicima prilikom isparkiravanja koje nije ostavilo nikakvog traga.

Nove emocije

Najveće iznenađenje koje sam doživeo, a nisam očekivao, jeste vezivanje za vozilo. Kao i u vezi sa ženama, prvo sve (obično) počinje strastno i površno, a onda – polako svojim problemima dodaješ tuđe. 🙂

Sve je počelo samoinicijativnim čišćenje gepeka, pregrada na vratima i poda, a zatim i pranjem. Škodica je, iako malo krezava, ipak zasijala. Na kraju, otkopčao sam joj i jelek. Prvi put sam lično podigao poklopac motora i uz pomoć kolege proverio stanje ulja i vode. Tom prilikom mi je rečeno da postoje dva tipa ulja za motore – sintetička i mineralna. Prva su bolja, skuplja (800-1.000 din.) i ređe se menjaju, dok su druga jeftinija (400 din.) i zahtevaju češće izmene. Na kraju sam, posebnom metalnom šipkom, proveravao nivo tog ulja. Dopunio sam i vodu za hlađenje motora, uz napomenu kolege da to ne treba raditi kada je motor u radu a voda vrela. Ulje za kočnice nije trebalo dolivati. Uvidom u tip akumulatora konstatovano je da to nije onaj koji treba nalivati destilovanom vodom.

Početak juna je vreme za obavezan tehnički pregled, pa sam ugovorio pregled vozila. O tome ću detaljnije sledećom prilikom.