PC Press: Svemirski pionir, zanimljiva serija na kanalu Discovery Science
Od septembra ove godine, na kanalu Discovery Science možete da gledate zanimljivu seriju “Space Pioneer” o stvarnim mogućnostima preseljenja i života na obližnjim nebeskim telima. Naš sagovornik je autor emisije doktor Basil Singer — Voja Gašić
Kao što je lepo primetio naš urednik Dejan Ristanović, čitaoci PC Press-a se, poput celokupne humane populacije, dele na ljubitelje “pink strane” i one koji sanjaju o letu u svemir, pa evo nešto i za one koji se ne zadovoljavaju “pufnastim roza navlakama za mobilne”. Put u svemir je intrigantna stvar, pa ga kroz naučnu fantastiku već decenijama proživljavaju nove generacije mladih ljubitelja tehnike i avantura – znam jednog koji veći deo dana provodi sa svojom gildom na planeti Rori u okviru projekta SWG online.
Prava nauka često je zanimljivija i neverovatnija od maštanja, pa je kanal Discovery Science odlučio da napravi seriju u kojoj dr Basil Singer, uz pomoć agencije NASA, istražuje stvarne mogućnosti za preseljenje na druga nebeska tela. Serija obuhvata šest epizoda, a svaka epizoda proučava mogućnost života ljudi na Saturnovom mesecu Titanu, Veneri, Marsu, Jupiterovim satelitima Kalisto i Europa, Merkuru i, na kraju, jednoj od planeta izvan sunčevog sistema, Gliese 581c udaljenoj oko 20 svetlosnih godina od Zemlje.
Sam gospodin Singer je zanimljiva ličnost. Doktorat iz kvantne fizike bavio se laserkim tehnikama hlađenja, pa je poznat kao osoba koja je postigla najhladniju temperaturu u svemiru (svega tri mikrokelvina, tri milionita dela stepena iznad aplsolutne nule). U časovima odmora voli da sluša muziku, ali je i pasionirani ljubitelj skejtbordinga i letenja zmajem. Važi za velikog popularizatora nauke, pa su na primer čuvena njegova objašnjenja fizike koja stoji iza brejkdensa. Povrh svega, ima i “porodični posao” – kompaniju Singer Instruments Co. Ltd, proizvođača mernih instrumenata i robotike koja se širom sveta koristi za istraživanja i tretman malignih oboljenja.
Njegovo zanimanje za fiziku i ekstremne sportove bilo je dobar povod da Discovery Science napravi seriju u kojoj bi se istražili i simulirali uslovi u kakvima bi se našao čovek van matične planete, a mi smo iskoristili poziv da o ovoj seriji popričamo s njim.
Krenimo od zaključka – nakon ove serije, šte vas je najviše iznenadilo i koje od “pregledanih mesta” ima najviše šansi da se kolonizuje?
Najviše me iznenadilo sa koliko entuzijazma NASA eksperti razmišljaju o tim pitanjima. Plašio sam se da neću naći odgovarajuće sagovornike, ali se ispostavilo da za svaku epizodu u NASA-i postoji bar nekoliko vatrenih zagovornika preseljenja baš na to mesto.
Naravno, uvek postoji mnogo argumenata “za” i “protiv”. Mars je veoma blizu, njegov dan traje koliko i zemaljski, ali je temperatura -63 stepena, atmosfere nema, pa je radijacija često vrlo jaka, a trećina Zemljine gravitacije iziskivala bi dosta svakodnevnog vežbanja. Sa druge strane, Venera je pretopla, ali smo to pokušali da to doživimo letom balona iznad pustinje. Neki od sagovornika iz NASA-e već imaju jasne ideje o čitavim gradovima koji lebde pri vrhu Venerine atmosfere.
Moj favorit je ipak Titan, Saturnov mesec udaljen milijardu i petsto hiljada kilometara od Zemlje – zato smo i počeli seriju Titanom. Sa sadašnjom tehnologijom bilo bi nam potrebno oko 30 godina da tamo stignemo. Najzanimljivija stvar kod Titana je njegova kombinacija gravitacije i atmosfere koja bi omogućavala ljudima da lete. Zamislite stvar koja se zove Ornitopter i podseća na džinovskog vilinog konjica. Sličan mehanizam mogla bi na Titanu da pokreće samo ljudska snaga, bez dodatnog pogona. Sličan je i Jupiterov mesec Kalipso, uz nešto veći rizik od radijacije.
Kao laiku, meni nije baš jasno zašto su u obzir uzeta tako negostoljubiva mesta kao što je Merkur, tako različita od Zemlje. Da li ljudi uopšte mogu da se naviknu na tako ekstremne uslove?
Velika prednost i Marsa i Merkura je blizina tih planeta. Pritom, Mars je daleko manje negostoljubiv nego što na prvi pogled izgleda. Preovladava mišljenje da ćemo za dvadesetak godina imati nešto što se zove “stalno stanište” za desetak ljudi. Naravno, ne očekuje se “bebi bum” uskoro, barem dok marsovska populacija ne dostigne brojku od 100 doseljenika. I to se očekuje za stotinjak godina, kada i prva marsovska beba.
Merkur zaista ima veliki raspon temperatura, od -160 stepeni tokom noći do skoro 400 stepeni na strani okrenutoj Suncu. Ipak, razmatra se mogućnost pokretne naseobine koja bi stalno bila u “zoni sumraka”, obezbeđujući tako odgovarajuću temperaturu. Glavni problem boravka u svemiru zapravo nisu temperature već nedostatak gravitacije. Kod dugotrajnog izostanka gravitacije, vaš organizam počinje da se menja, kosti slabe, srce se uvećava. U stvari, čak i kratkotrajan manjak gravitacije izaziva neprijatne posledice za nekoga ko nije treniran.
Za potrebe snimanja napravili smo nekoliko “zero G” letova letelicama koje se popularno nazivaju Vomit Comet (“kometa izbljuvak”). One tokom leta prave parabole, pri čemu je gravitacija uvećana tokom penjanja, a zatim sledi spuštanje pod uglom od otprilike 45 stepeni, kada gravitacija skoro nestaje i to stanje traje ook 25 sekundi. Napravili smo oko 60 parabola, a od nas 20, četvoro je osetilo veoma ozbiljnu mučninu. Osećaj nedostatka gravitacije zahteva veoma dobre pripreme.
Na putovanju do odredišta u početku svakako ne bi bilo gravitacije, mada se za zaista daleka putovanja razmatra o kružnim rotirajućim konstrukcijama čija bi centripetalna sila zamenila gravitaciju. Čak i uslovi smanjene gravitacije, nakon nekog perioda uzrokuju bespovratne promene organizma, pa planete koje imaju gravitaciju sličnu Zemljinoj redovno dobijaju “više poena” kao kandidati za kolonizaciju, čak i ako imaju nepovoljniji sastav ili atmosferu.
Konkretno, pokušali smo da u pustinjskom prebivalištu potpuno simuliramo život na Marsu tako što smo se dosledno pridržavali svih pravila za koje pretpostavljamo da na Marsu moraju da se poštuju. To je podrazumevalo redovno oblačenje svemirskih odela, do najmanjih sitnica kao što je navlačenje “svemirskih rukavica” posebno napravljenih da omogućavaju manipulaciju malim predmetima kao što su kesice sa uzorcima. Zatim, redovnu proceduru prolaska kroz vazdušnu komoru kada izlazite ili se vraćate u prebivalište. Sve to zahteva dugotrajan trening i veliku disciplinu, ali bez toga nema preživljavanja u svemiru.
Da li su u eksperimente bile uključene još neke životinjske vrste sem čoveka, ili možda neke biljke. Generalno, kako stoji stvar sa hranom u svemiru?
Probali smo samo da stavimo zamorca u balon sa veštačkom atmosferom koji smo zatim ukrcali na balon koji je leteo iznad pustinje u sklopu simulacije lebdeće kolonije u Venerinoj atmosferi. Zapravo nije bio zamorac, već običan miš, ali garantujem vam da je uspešno završio eksperiment i da nije povređen ni na koji način.
Potpuno je jasno da će pravi svemirski pioniri morati da ponesu sa Zemlje sve što im treba, uključujući hranu i vodu. To značajno otežava početak kolonizacije, sem ako se na odredište najpre ne pošalju roboti. NASA trenutno veoma intenzivno radi na robotima i tehnologijama koji treba da se pošalju kao prethodnica ljudima. Pritom je hrana stavljena u drugi plan – zadatak robota i tehnologije je da najpre obezbede zaista elementarne stvari kao što su izdvajanje kiseonika i vodonika iz zemljišta. Od njih se lako dobija voda, pri čemu se vodonik koristi i kao gorivo.
Većina eksperata je kategorična u tome da se najpre prave male naseobine zaštićene kupolama ili na neki drugi način izolovane od negostoljubive sredine. Meni lično je bila veoma zabavna ideja da se odmah krene u “teraformiranje” neke planete ili pogodnog satelita, pri čemu bi se okruženje, što je moguće više približilo zemaljskom. Odgovor stručnjaka je da je taj proces suviše dugotrajan, a rezultat neizvestan, barem dok se ne nađemo tamo kako bismo na licu mesta pratili proces i brzo reagovali.
Na kraju, nije li malo preuranjeno i preskupo razmišljati o kolonizaciji, pogotovo što je povezana sa tolikim teškoćama?
Činjenica je da je lakše i jeftinije kolonizovati dostupna mesta na Zemlji – ogromna vodena površina takođe bi se mogla kolonizovati zaštićenim kupolama. Ali NASA ipak razvija planove za kolonizaciju i to na više raznih odredišta. Jedan od razloga je što ne možemo znati koliko će dugo Zemlja biti idealno mesto. Klimatske promene već čine svoje, pa promene mogu da nastanu mnogo pre nego što smo se nadali, da ne pominjemo mogućnost da u Zemlju udari neki meteorit razorne moći koji bi mogao sve da uništi. Nikada nije suviše rano za razmišljanje o opcijama.
Zahvaljujemo se na razgovoru i vidimo se na Marsu…
Kolonizacija i digitalizacija
Za kolonizaciju je neophodna digitalizacija, zato se digitalizujte na vreme. Discovery Science možete da gledate samo kod digitalnih kablovskih operatera:
- Open IPTV kanal 702
- SBB D3 kanal 002
Zahvaljujemo se redakciji kanala Discovery Science za poziv na razgovor koji je obavljen uz pomoć telekonferensing tehnologije.
gene.sys production ©
