PC Press: Šta bi rekao Edison?

Kla­sičnim si­ja­li­ca­ma je, ka­žu, od­zvo­ni­lo – tre­ba ih za­me­ni­ti fluoroscentnim šte­dlji­vim si­ja­li­ca­ma, ili, ako že­li­te naj­bo­lje re­še­nje, LED o­sve­tlje­njem. U čemu je, za­pra­vo, ra­zli­ka i ka­ko u ra­fu pu­nom si­ja­li­ca iza­bra­ti ono što vam naj­vi­še od­go­va­ra? — Voja Antonić

Od prve Edi­so­no­ve si­ja­li­ce sa uža­re­nim u­glje­nim šta­pićem pa do da­nas ma­lo šta se pro­me­ni­lo u na­šim po­ku­ša­ji­ma da o­svo­ji­mo noć. Tek je u po­sle­dnjih ne­ko­li­ko go­di­na po­lu­pro­vo­dnička te­hno­lo­gi­ja po­nu­di­la re­vo­lu­ci­onar­an i nov način pre­tva­ra­nja elek­trične ener­gi­je u sve­tlo­snu. Svi su i­zgle­di da će sve­tleća di­oda (ili LED, Light Emitting Diode) pos­ta­ti i­zvor sve­tla bu­dućnos­ti.

Šta je LED ra­sve­tu učini­lo toliko priv­lačnom? Pre­dnos­ti su mno­go­broj­ne. Pre sve­ga vi­so­ka efi­ka­snost u pre­va­ra­nju elek­trične ener­gi­je u sve­tlo­snu, ma­le di­men­zi­je svetiljki, la­ko po­de­ša­va­nje jačine i boje o­sve­tlje­nja, du­ži ra­dni vek i to bez na­glog pre­go­re­va­nja i­zvo­ra sve­tla, od­sus­tvo in­fra­crve­nog i ul­tra­lju­bičas­tog op­se­ga, ot­por­nost na udar­ce i vi­bra­ci­je, tre­nu­tno pos­ti­za­nje pu­ne sna­ge kao i ot­por­nost na čes­to u­ključiva­nje i is­ključiva­nje.

Tu su, kao što to već biva, i određeni ne­dos­ta­ci – pre sve­ga vi­so­ka ce­na i ne­op­ho­dnost u­gra­dnje is­prav­ljača za na­pa­ja­nje nis­kim na­po­nom sa strujom sta­bi­li­sa­ne (ili barem o­gra­ničene) jačine. Da­lje, hlađenje je ne­op­ho­dno, jer su LED‑ovi ma­nji od dru­gih ra­sve­tnih te­la, a ve­oma su ose­tlji­vi na pre­gre­va­nje. Ni­su za­ne­mar­lji­ve ni pri­med­be na kva­li­tet (spek­tral­nu ka­rak­te­ris­ti­ku) sve­tla ko­ji pro­i­z­vo­de be­li LED‑ovi, a pri­med­ba se upućuje i u­sme­re­nos­ti sve­tlo­snog zračenja – još ne pos­to­ji LED ko­ji isi­ja­va sve­tlost na sve stra­ne po­dje­dna­ko, kao obična si­ja­li­ca.

U po­sle­dnje vreme je eko­lo­gi­ja va­žna te­ma, pa je Ev­rop­ska uni­ja, u ci­lju u­šte­de ener­gi­je i očuva­nja oko­li­ne, o­bja­vi­la da će od 2012. go­di­ne za­bra­ni­ti upo­tre­bu kla­sičnih si­ja­li­ca sa grej­nim vla­knom. Umes­to njih ko­ris­tiće se tzv. šte­dlji­ve si­ja­li­ce, ko­je su za­pra­vo flu­oros­cen­tne sve­tilj­ke sa u­građenim elek­tron­skim star­tnim me­ha­ni­zmom. Za­ne­ma­re­na je činje­ni­ca da šte­dlji­ve sijalice sa­drže ži­vu, ko­ja je ve­oma o­trov­na, pa je na­kna­dno uve­de­na oba­ve­za o­dla­ga­nja is­ko­rišćenih šte­dlji­vih si­ja­li­ca kao ri­zičnog ot­pa­da. Tu le­ži je­dna od ve­li­kih pre­dnos­ti LED ra­sve­te, jer ona o­bje­di­nju­je sve pre­dnos­ti ko­je se tiču eko­lo­gi­je: naj­ni­žu po­tro­šnju ener­gi­je, naj­du­ži ži­vo­tni vek i pot­pu­no od­sus­tvo o­trov­nih ma­te­ri­ja.

U sle­dećim bro­je­vi­ma PC‑ja pred­sta­vićemo ne­ko­li­ko kon­kre­tnih re­ali­zacija LED ra­sve­ta u kućnom am­bi­jen­tu, što je re­zul­tat en­tu­zi­ja­zma na­ših su­građana. Pre­nećemo nji­ho­va is­kus­tva i daćemo sa­ve­te bu­dućim kon­sktruk­to­ri­ma. Na­rav­no da ni autor ovog tek­sta ni­je os­tao imun na iza­zov, pa je deo svog ži­vo­tnog pros­to­ra o­sve­tlio LED ra­sve­tom, a svi su i­zgle­di da će u do­gle­dno vre­me pro­te­ra­ti i po­sle­dnju si­ja­li­cu i flu­ros­cen­tnu lam­pu. Za početak ćemo se po­za­ba­vim­ti te­orij­skim pi­ta­nji­ma.

Vrste LED‑ova

Osim po­de­le po bo­ji, po­tre­bno je upo­zna­ti se i sa oso­bi­na­ma ra­znih o­bli­ka u ko­ji­ma nam LED‑ovi sti­žu. Ne­mo­guće je na­bro­ja­ti ih sve, ali ih gru­bo mo­že­mo po­de­li­ti na LED‑ove u epok­si­dnom (plas­tičnom) kući­štu, na mi­ni­ja­tur­ne SMD (Surface Mounted Device) i na LED‑ove ve­li­ke sna­ge, ko­ji ima­ju me­tal­nu pov­rši­nu za ter­mički kon­takt sa hla­dnja­kom.

Ovi po­sle­dnji su naj­za­nim­lji­vi­ji za ra­sve­tu. Kla­si­fi­ko­va­ni su kao LED‑ovi sna­ge 1 W, 3 W, 10 W, 20 W a pos­to­je i jači, ma­da de­kla­ri­sa­nu sna­gu tre­ba shva­ti­ti u­slov­no. Za sva­ki od njih na­ve­de­na je mak­si­mal­na jačina stru­je ko­ju mo­gu da po­dne­su. Re­ci­mo, za LED sna­ge 1 W, bez ob­zi­ra na bo­ju, mak­si­mal­na ja­či­na stru­je je 350 mA, a za 3 W ona i­zno­si 700 mA.

Ka­ko nas­ta­ju boje

Ljud­sko oko opa­ža tri bo­je: crve­nu, ze­le­nu i pla­vu, a os­ta­le sin­te­ti­še me­ša­njem te tri. O ovo­me smo pi­sa­li pre 14 go­di­na, PC #10. Ovaj tekst, pod na­slo­vom „I bi sve­tlost“, možete pre­uze­ti sa našeg sajta – adresa je www.pcpress.rs/download/broj/10/pc010073.pdf

Umes­to pros­tog po­sma­tra­nja bo­je i­zvo­ra sve­tla, mno­go bo­lji uvid u nje­go­ve ka­rak­te­ris­ti­ke pru­žiće is­pi­ti­va­nje spek­tros­ko­pom, in­stru­men­tom ko­ji uz po­moć pri­zme ra­zla­že sve­tlost i me­ri in­ten­zi­tet u sva­koj tački spek­tra. Re­zul­tat ta­kvog is­pi­ti­va­nja je na di­ja­gra­mu spektralnih karakteristika ko­ji, ma­da na prvi po­gled de­lu­je kom­pli­ko­va­no, pru­ža po­dat­ke ko­ri­sne za ana­li­zu bo­ja po­je­di­nih LED‑ova i za po­ređenje nji­ho­vih ka­rak­te­ris­ti­ka sa ka­rak­te­ris­ti­ka­ma sve­tla ko­je nam da­je Sun­ce, kla­sična si­ja­li­ca sa grej­nim vla­knom i flu­oros­cen­tna lam­pa (šte­dlji­va si­ja­li­ca). Mo­guća su od­stu­pa­nja pri­ka­za­nih ka­rak­te­ris­ti­ka, jer one za­vi­se od pro­i­z­vođača, na­ročito za flu­oros­cen­tne i­zvo­re i be­le LED‑ove. Pri­ka­zan je sa­mo vi­dlji­vi deo spek­tra; le­vo od nje­ga na­la­zio bi se ul­tra­lju­bičas­ti, a de­sno in­fra­crve­ni.

Po­gle­daj­mo naj­pre obo­je­ne pov­rši­ne na di­ja­gra­mu: one pred­stav­lja­ju ti­pične ka­rak­te­ris­ti­ke pla­vog, ze­le­nog i crve­nog LED‑a. Deo spek­tra ko­ji ovi LED‑ovi isi­ja­va­ju je pri­lično uzan, sve­ga oko 25 nm, što nam omo­gućava da do­bi­je­mo ve­oma za­sićenu („čis­tu“) bo­ju ako nam je to po­tre­bno, ali i da na­pra­vi­mo sva­ku bo­ju ko­ju po­že­li­mo, pa čak i be­lu. Uzgred rečeno, na is­ti način i te­le­vi­zij­ski ili kom­pju­ter­ski e­kran ge­ne­ri­šu sve bo­je iz spek­tra.

Delimično „na­zu­blje­na“ spek­tral­na ka­rak­te­ris­ti­ka be­log sve­tla, do­bi­je­na po­moću crve­nog, ze­le­nog i pla­vog LED‑a, ne sme­ta ljud­skom oku, ali pos­to­je i be­li LED‑ovi ko­ji, kao što vi­di­mo na šrafiranim površinama di­ja­gra­ma, ima­ju rav­ni­ju spek­tral­nu ka­rak­te­ris­ti­ku (purpurna i na­ran­džas­ta li­ni­ja). Oni se pra­ve ta­ko što se di­rek­tno na kris­tal pla­vog LED‑a na­ne­se sloj fos­fo­ra, ko­ji „po­me­ra“ učes­ta­nost pla­ve sve­tlos­ti ka to­pli­jem de­lu spek­tra. Ova po­ja­va se naziva Stro­uk­sov po­mak (Strokes shift), po ir­skom fi­zičaru Džor­džu Stro­uk­su, ko­ji ju je prvi za­pa­zio i o­bja­snio.

Po­red be­lih LED‑ova ko­ji ra­de na prin­ci­pu Stro­uk­so­vog po­ma­ka, pos­to­je i be­li LED‑ovi ko­ji u je­dnom kući­štu o­bje­di­nju­ju crve­ni, ze­le­ni i pla­vi LED. Na­jav­lje­ni su i be­li LED‑ovi za­sno­va­ni na te­hno­lo­gi­ji cink-se­le­na (ZnSe), ko­ji is­tov­re­me­no emi­tu­ju pla­vu i žu­tu sve­tlost, što u zbi­ru da­je be­lu, ali su oni još u ek­spe­ri­men­tal­noj fa­zi. Priča se i o or­gan­skim LED‑ovi­ma (OLED), ali se oni ko­ris­te u­glav­nom za ma­trične LED dis­ple­je, jer su je­fti­ni i je­dnos­tav­ni za prav­lje­nje ma­tri­ca vi­so­ke re­zo­lu­ci­je, dok za ra­sve­tu ni­su po­go­dni jer im je pro­jek­to­va­ni ži­vo­tni vek je­dva ne­što du­ži od 1.000 ra­dnih sa­ti. Pos­to­je još i LED‑ovi ko­ji emi­tu­ju sve­tlost u ne­vi­dlji­vom in­fra­crve­nom ili ul­tra­lju­bičas­tom de­lu spek­tra, što je ne­za­nim­lji­vo za ra­sve­tu.

Ta­ko za sa­da mo­ra­mo da se za­drži­mo na be­lim LED‑ovi­ma ko­ji su, kao što smo vi­de­li, za­pra­vo pla­vi sa fos­for­nim pre­ma­zom. Sva­ki pro­i­zvođač ima svo­ju te­hno­lo­gi­ju, pa ti­me i ka­rak­te­ris­ti­ke svo­jih pro­i­zvo­da, ta­ko da pri­lo­že­ne di­ja­gra­me tre­ba shvatiti samo kao ori­jen­ta­ci­ju. Za­to smo pri­lo­ži­li dve karakteristike na di­ja­gra­mu, po­što većina pro­i­zvođača nu­di dve vrste be­lih LED‑ova: Cool White (hla­dno be­le) i Warm White (to­plo be­le). Šta im to znači?

Tem­pe­ra­tu­ra boje

Sunčeva sve­tlost po­kri­va prak­tično sve ta­la­sne du­ži­ne ko­je na­še oko opa­ža (380‑750 nm). Ova ka­rak­te­ris­ti­ka za­vi­si od tem­pe­ra­tu­re Sun­ca; da je ono to­pli­je, ima­li bi­smo vi­še „hla­dnih“ bo­ja (u le­vom de­lu di­ja­gra­ma), a ka­da bi bi­lo hla­dni­je, kri­va li­ni­ja di­ja­gra­ma bi bi­la po­vi­še­na u „to­plom“ (crve­nom) de­lu spek­tra. Ka­da bi­smo li­ni­ju „za­te­gli“ ta­ko da bu­de pra­va (ali ne oba­ve­zno ho­ri­zon­tal­na), od na­gi­ba bi za­vi­sio uti­sak to­plo­te sve­tlo­snog i­zvo­ra, pa je to po­slu­ži­lo kao je­dnos­tav­no me­ri­lo za pred­stav­lja­nje tem­pe­ra­tu­re i­zvo­ra sve­tla.

Sva­ko te­lo, čija je tem­pe­ra­tu­ra i­znad ap­so­lu­tne nu­le (a to su sva te­la u po­zna­tom sve­mi­ru), emi­tu­je elek­tro­ma­gnet­ne zra­ke. Što je te­lo to­pli­je, učes­ta­lost ovih zra­ka je vi­ša, a ta­la­sna du­ži­na ma­nja. Na so­bnoj tem­pe­ra­tu­ri, sva te­la emi­tu­ju zra­ke u in­fra­crve­nom op­se­gu (na čemu se za­sni­va rad bes­kon­tak­tnih IC ter­mo­me­ta­ra i pa­siv­nih IC pro­tiv­pro­val­nih sen­zo­ra), ali već ka­da se za­gre­ju na 470 ste­pe­ni Cel­zi­ju­sa, počinju da emi­tu­ju tam­no­crve­nu sve­tlost. Ka­ko tem­pe­ra­tu­ra raste, pre­te­žna vre­dnost te sve­tlos­ti se po­me­ra ka pla­vom de­lu spek­tra. Pov­rši­na Sun­ca ima tem­pe­ra­tu­ru od oko 5.500 ste­pe­ni i ono će emi­to­va­ti sve­tlost čija je temperatura boje (za­pam­ti­te taj i­zraz) zna­tno vi­ša. U gra­ni fi­zi­ke ko­ja se zo­ve ko­lo­ri­me­tri­ja, umes­to Cel­zi­ju­so­ve ska­le ko­ris­ti se kel­vi­no­va, ali pre­računa­va­nje u ovu ska­lu, srećom, ni­je kom­pli­ko­va­no: vre­dnos­ti u Cel­zi­ju­so­vim ste­pe­ni­ma tre­ba do­da­ti sa­mo 273 i već smo do­bi­li kel­vi­ne. Ta­ko bi­smo, uz ma­lo za­o­kru­ži­va­nja, mo­gli da ka­že­mo da je tem­pe­ra­tu­ra Sun­ca oko 5800 K.

Zvuči po­zna­to? Ka­da po­de­ša­va­te mo­ni­tor, u me­ni­ju vam se nu­di da po­de­si­te i tem­pe­ra­tu­ru bo­je u kel­vi­ni­ma. Ako iza­be­re­te temperaturu 4800 K, o­dnos bo­ja ste po­de­si­li ta­ko da be­la bo­ja bu­de kao da je isi­ja­va hi­po­te­tično Sun­ce (ili bi­lo ko­ji dru­gi pre­dmet) za­gre­ja­no na 4800 K, što je pri­bli­žno 4500 ste­pe­ni Cel­zi­ju­sa. Ma­lo je ne­obično to što vi­ša tem­pe­ra­tu­ra bo­je da­je „hla­dni­je“ bo­je (bli­že pla­voj) a ni­ža „to­pli­je“, ali je to kon­ven­ci­ja za­sno­va­na na čove­ko­vom psi­ho­lo­škom do­živ­lja­va­nju bo­ja i ko­ju kao takvu tre­ba pri­hva­ti­ti.

Be­li LED‑ovi se, zavisno od vrste i debljine fosfornog premaza, proizvode sa različitim spektralnim karakteristikama, pa samim tim i sa različitim temperaturama boje. Obično su to tem­pe­ra­tu­re i­zmeđu 5000 K i 8000 K za hladno bele, a od 3000 K do 4000 K za toplo bele. Ovi dru­gi si­mu­li­ra­ju tem­pe­ra­tu­ru bo­je si­ja­li­ce sa grej­nim vla­knom, jer tem­pe­ra­tu­ra tog uža­re­nog vla­kna je obično oko 2700 K (kod ha­lo­ge­nih lam­pi oko 3300 K).

Ljud­ska vrsta je, ka­da je ot­kri­la va­tru i naučila ka­ko da o­sve­tli ta­mu noći, ve­ro­va­tno do­živ­lja­va­la svo­je naj­pri­ja­tni­je tre­nut­ke uz to­plo­tu va­tre, nje­nu crve­nu sve­tlost i mi­ris hra­ne na o­gnji­štu. Ni­je on­da ni čudo što je u na­še ge­ne ut­ka­na lju­bav pre­ma to­plim bo­ja­ma.

A šte­dlji­ve si­ja­li­ce?

Flu­oros­cen­tne si­ja­li­ce (kla­sične, u o­bli­ku ce­vi ili tzv. šte­dlji­ve – ra­zli­ka je sa­mo u o­bli­ku) su, zapravo, i­zvo­ri ul­tra­lju­bičas­tog sve­tla sa spe­ci­jal­nim pre­ma­zom ko­ji, po­no­vo na pron­ci­pu Struk­so­vog po­ma­ka, pre­tva­ra­ju ul­tra­lju­bičas­tu bo­ju u be­lu. Zbog to­ga one ima­ju ve­oma „ne­rav­nu“ spek­tral­nu ka­rak­te­ris­ti­ku, ali sva­ka vrsta ima de­fi­ni­san o­dnos i­zmeđu to­plih i hla­dnih bo­ja, pa sa­mim tim i broj ko­ji o­dređuje tem­pe­ra­tu­ru bo­je izraženu u kel­vi­ni­ma.

Šte­dlji­ve si­ja­li­ce se pro­da­ju u šest ra­zličitih gru­pa, obe­le­že­nih nu­me­ričkim ko­dom i opi­snom bo­jom sve­tlos­ti: Toplo bela, Bela, Hladno bela, Sunčeva svetlost, Hladna dnevna svetlost i Nebesko bela. Ovaj opis nam da­je va­žan po­da­tak o tem­pe­ra­tu­ri bo­je, ali na­zi­vi ni­su baš naj­srećni­je oda­bra­ni jer, re­ci­mo, si­ja­li­ca de­kla­ri­sa­na kao Sunčeva svetlost da­je hla­dni­ju sve­tlost (vi­šu tem­pe­ra­tu­ru bo­je) ne­go Hladno bela. Za­to je ko­ri­sni­je pročita­ti nu­me­rički ko­lor kod, ko­ji je uvek na­pi­san na pa­ko­va­nju. To je tro­ci­fre­ni broj, kod ko­ga po­sle­dnje dve ci­fre tre­ba pom­no­ži­ti sa 100 da bi se do­bi­la tem­pe­ra­tu­ra bo­je sve­tla u kel­vi­ni­ma. Ta­ko 850 ili 950 da­je hla­dno be­lu sve­tlost čija je tem­pe­ra­tu­ra bo­je 5000 K.

Da bi­smo zna­li šta pred­stav­lja prva ci­fra ko­lor ko­da, ko­ja je kod sav­re­me­nih šte­dlji­vih si­ja­li­ca uvek 8 ili 9, tre­ba­lo bi da ra­zu­me­mo CRI, Color Rendering Index odnosno in­deks pre­no­sa bo­je.

Jes­te li pri­me­ti­li da kod ne­kih sta­rih flu­oros­cen­tnih lam­pi ljud­ska ko­ža ima ne­ku ne­zdra­vu si­vu, ili čak ze­len­kas­tu bo­ju, ma­da je isi­ja­na sve­tlost za­pra­vo be­la? To je zbog to­ga što je spek­tral­na ka­rak­te­ris­ti­ka te lam­pe ta­ko „na­zu­blje­na“ i is­pre­se­ca­na o­štrim vrho­vi­ma da, iako pru­ža su­bjek­tiv­ni uti­sak be­log sve­tla, ne mo­že da ge­ne­ri­še nor­ma­lan od­ziv sa ne­kih obo­je­nih pov­rši­na. U­zmi­mo za pri­mer da je 70% bo­ja iz spek­tra re­flek­to­va­no re­al­no (kao kod Sunčevog sve­tla), a 30% bo­ja je i­zgu­blje­no i pri­ka­za­no kao la­žne bo­je, ko­je ge­ne­ri­šu „špi­ce­vi“ u spek­tral­noj ka­rak­te­ris­ti­ci. Ta­kva lam­pa bi ima­la CRI=70. Da­kle, veći CRI znači ver­ni­je pri­ka­zi­va­nje bo­ja o­sve­tlje­nih o­bje­ka­ta – ide­la­no bi bi­lo CRI=100, kao kod Sunčevog sve­tla.

Sta­re ne­on­ske lam­pe ima­ju CRI oko 50, što je lo­še. Da­na­šnje šte­dlji­ve lam­pe ima­ju CRI oko 85 (to su tzv. trifosforne ce­vi, kod ko­jih nu­me­rički ko­lor kod za­počinje ci­from 8) ili oko 95 (mul­ti­fos­for­ne ce­vi čija o­zna­ka počinje sa 9). To je već bli­zu ide­al­noj vre­dnos­ti; ako mo­že­te da bi­ra­te, o­pre­de­li­te se za kod 9. Ta­ko bi 927 bi­la naj­bo­lja za­me­na za kla­sične si­ja­li­ce.

Halofosfatne flu­oros­cen­tne ce­vi, ko­je smo ne­ka­da ma­sov­no ko­ris­ti­li, i da­lje ko­ris­te sta­re dvo­ci­fre­ne nu­me­ričke ko­lor ko­do­ve (27 i 33 za tem­pe­ra­tu­re bo­je 2700 K i 4100 K res­pek­tiv­no), a CRI kod njih ni­je pre­ci­zno de­fi­ni­san i kreće se u op­se­gu od 50 do 79. Bro­je­vi­ma 83 i 84 obe­le­že­ne su sav­re­me­ni­je ce­vi sa tem­pe­ra­tu­rom bo­je 3000 K i 4100 K, ali je CRI po­većan i i­zno­si naj­ma­nje 80.

Ko­me sme­ta pla­va sve­tlost?

Zna­mo da se tre­ba čuva­ti ul­tra­lju­bičas­te sve­tlos­ti i da je vi­dlji­vi deo ele­ktro­ma­gne­tnog zračenja be­zo­pa­san, ali i­zgle­da da to pra­vi­lo ima izu­ze­tak. No­vi­ja is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da veća ko­ličina vi­dlji­ve pla­ve sve­tlos­ti, ko­ja je u op­se­gu od 400 do 500 nm, pod određenim uslovima mo­že da bu­de šte­tna za mre­žnjaču oka. Ovo vi­še va­ži za ma­nje ta­la­sne du­ži­ne (ko­je su bli­že ulj­tra­lju­bičas­tom de­lu spek­tra), a ma­nje za one ko­je su bli­že vre­dnos­ti od 500 nm, pa pos­to­ji i spor oko to­ga da li vre­dnos­ti pre­ko 470 nm spa­da­ju u kri­tičan op­seg. U sva­kom slučaju, is­pi­ti­va­nja ko­ja su po­ka­za­la da du­že i­zla­ga­nje po­jačanoj pla­voj sve­tlos­ti u­brza­va ne­ke ok­si­da­ci­one pro­ce­se u oku, pa su pod ra­dnim na­zi­vom AN­SI/IE­SNA RP‑27.1‑05 i­zda­te pre­po­ru­ke ko­ji­ma se de­fi­ni­šu fo­to­bi­olo­ške si­gur­no­sne me­re za ra­sve­tna te­la.
Ovo ne tre­ba da bu­de ra­zlog za za­bri­nu­tost, jer je kri­tični deo spek­tra već zas­tu­pljen u pri­ro­dnoj dnev­noj sve­tlos­ti, a na­ročito u flu­oros­cen­tnoj i ha­lo­ge­noj (od ko­jih, po­red pla­ve, do­bi­ja­mo i por­ci­ju još opa­sni­jeg ul­tra­lju­bičas­tog de­la spek­tra, što se na di­ja­gra­mu ne vi­di), ali ne­ka to po­slu­ži kao argu­ment za „to­plo be­le“ LED-ove. Kra­tak po­gled na di­ja­gram će nam ra­zja­sni­ti ra­zlo­ge za ovaj sa­vet.

Na ko­je gru­pe lju­di se o­dno­si ovaj sa­vet? To su, pre sve­ga, di­ja­be­tičari, za­tim lju­di ko­ji re­dov­no uzi­ma­ju le­ko­ve ko­ji po­većava­ju ose­tlji­vost mre­žnjače (npr. be­ta‑blo­ka­to­re i ostale lekove za bolesti srca, di­ure­ti­ke, nesteroidne antiinflamatorne le­ko­ve – NSAIL, kao i ne­ke an­ti­de­pre­si­ve). U gru­pu u­gro­že­nih spa­da­ju i lju­di ko­ji već ima­ju oš­tećenje ro­žnjače, a i svi lju­di sta­ri­ji od 55 go­di­na.

Pri projektovanju LED ra­sve­te mo­že­mo da bi­ra­mo bo­ju sve­tla, čime možemo da i­zbe­gne­mo opa­snost od pre­ko­mer­nog i­zla­ga­nja na­ših očiju pla­voj sve­tlos­ti. Uop­šte­no go­vo­reći, be­zbe­dan je sva­ki i­zvor sve­tla ko­ji ima ni­žu tem­pe­ra­tu­ru bo­je: pla­men sveće, obična si­ja­li­ca (ko­ja će nam, kako stvari stoje, us­ko­ro bi­ti i za­ko­nom us­kraćena) i svi LED‑ovi ko­ji su po­de­še­ni ta­ko da ne emi­tu­ju su­vi­še „hla­dnu“ sve­tlost.

PC Press