Zaštita na svim ekranima

Video‑sadržaje više ne gledate samo na televizoru, već i na telefonu, tabletu, PC-ju… Vlasnicima tih sadržaja to sasvim odgovara, sve dok plaćate njihove tarife. Pirateriju sprečavaju DRM‑om, ali te zaštite nije lako prilagoditi heterogenim okruženjima i brojnim operativnim sistemima koji se koriste u istoj kući. Upoznajmo moguće rešenje: multi-DRM.

Internet se sve više koristi kao medijum za prenos raznih vrsta video‑materijala, a istraživanja pokazuju da će se takav trend nastaviti i da će u budućnosti lavovski deo bandwidth‑a na svim mrežama i u svim pristupnim tehnologijama, kako fiksnim tako i mobilnim, otpadati isključivo na video. Prosečna fotografija ima par megabajta, što je skoro isto kao i pre desetak godina, ali je brzina broadband priključka prosečnog korisnika danas za jedan ili dva reda veličine veća nego pre desetak godina.

Na šta se troši toliki dodatan bandwidth? Pa, uglavnom na video‑striming. IP televizija koja je nekada kao servis bila ekskluzivna privilegija velikih operatora – vlasnika sopstvene mrežne infrastrukture na kojoj su mogli da kontrolišu parametre na koje su prve generacije ovih IP video‑servisa bile vrlo osetljive, danas je dopunjen, a često i u potpunosti zamenjen OTT video‑servisima. Ti servisi, zasnovani na adaptivnom strimingu i modernijim video‑kodecima koji kao medijum koriste javni Internet, čine deo ponude svakog ozbiljnijeg operatora – bio on kablovski, tradicionalni telko, pa čak i operator mreže mobilne telefonije.

Prvi, drugi i ostali ekrani

Kada sam prvi put čuo za multiscreen koncept, ideju da korisnici u svom domu koriste tablete i mobilne telefone da bi gledali televiziju, pomislio sam da je to budalaština! Ko bi i zašto želeo da izbliza zuri u neki ekrančić dijagonale par inča kada može da se izvali na kauč i gleda program na velikom ekranu? Meni u odbranu, bilo je to pre dosta godina, ali se ipak toga često setim kad s telefonom u rukama pobegnem iz dnevne sobe gde se na TV‑u besomučno vrte crtaći ili se uveče, kad osvoji tišina, primirim s jako utišanim tabletom da odgledam neku epizodu SF serije ili da ponovo kao nekad malo gledam Discovery ili National Geographic. Činjenica je da se navike korisnika menjaju i da, koliko god se to nekome dopadalo ili ne dopadalo, jedan ekran više nije dovoljan. Centralno mesto u većini domova i dalje zauzima veliki televizor, sve češće sa IP konekcijom, pa nisu retke ni aplikacije za SmartTV, počev od besplatnog i popularnog YouTube‑a, preko NetFlix‑a i njemu sličnih on‑demand video‑servisa, pa sve do klasičnih OTT aplikacija koje zamenjuju fizički SetTop Box.

Uobičajen naziv za taj centralni televizor danas je first screen, jer operatori svoje ponude dopunjuju multiscreen servisima koji podrazumevaju isporuku istih video‑sadržaja i do ekrana računara, smart telefona ili tableta. Takve uređaje nazivamo second screen, a komercijalni paketi obično korisniku stavljaju na raspolaganje licence za tri do pet uređaja po domaćinstvu, odnosno po jednom priključku. Multiscreen uređaji imaju odgovarajuće aplikacije preko kojih se konzumira video‑sadržaj, a budući da aplikacije ostavljaju dosta manevarskog prostora za dodavanje raznih funkcionalnosti, koriste se i mogućnost upravljanja glavnim TV ekranom s ručnog uređaja. On tako postaje zamena za daljinski upravljač, ali i sredstvo za dodatno upravljanje i razmenu informacija koja bi drugačije bile komplikovana – izbor sadržaja iz videoteke, prijem dodatnih informacija o filmu koji se gleda (preuzimaju se, recimo, sa IMDB‑a), vezu s društvenim mrežama (nek’ čitav Facebook zna šta gledaš i šta ti se sviđa)… Važan sledeći korak je kupovina kako video‑sadržaja, tako i stvari na neki način povezanih sa njima – gledaš, na primer, Star Wars i ne primetiš da si kupio repliku svetlosnog mača Darta Vejdera za samo 99.99!

Dodatni ekran obično se naziva companion screen jer predstavlja dopunu glavnom ekranu, a realnost u kojoj zurimo u dva ekrana istovremeno, čekajući da evoluiramo u nešto što ima više od dva oka. Sve to podseća na Matrix, nedostaje samo ona kada puna ljigave tečnosti.

Teoretski sve to lepo zvuči…

Da ne kvarimo raspoloženje slikama distopijske budućnosti – multiscreen televizija je naša realnost, koja i nije tako loša, zar ne? Uzmeš telefon, tablet, PC, Mac gde god da si, samo da imaš Internet konekciju i možeš da gledaš TV, poručuješ filmove, serije… Sjajno, zar ne? Pa, za korisnika može da bude malčice manje sjajno kad to sve proba, pa kad shvati da ima par začkoljica poput instaliranja kojekakvih plug‑in‑ova u browser‑e, nepodržanih verzija i tome slično, ali operatore vreba čitav niz neprijatnih iznenađenja.

Treba se pre svega dosetiti da sve to nije igrarija, nego vrlo ozbiljan biznis koji nekome treba da donese novac, a kako s novcem nema šale, nikome nije u interesu da usluge daje besplatno. Piraterija se nalazi na samom vrhu liste ružnih reči, a da bi se sprečilo neovlašćeno gledanje TV sadržaja, multiscreen servisi oslanjaju se na DRM (Digital Rights Management) sisteme. To nije ništa novo u pay‑TV svetu, ali dok su CAS/DRM sistemi služili zaštiti autorskih prava i intelektualne svojine unutar malih i zatvorenih ekosistema koje su činili satelitski risiveri, kablovski ili IP boksovi, ovde se susrećemo sa šarolikim svetom najraznovrsnijih uređaja i operativnih sistema na njima, a tu počinju glavobolje.

Recimo da operator odabere neki DRM sistem. Sledeći korak je implementacija klijentskog modula baš tog DRM sistema u aplikaciju za određeni multiscreen uređaj, što zahteva određen trud. Budući da se iPad mnogo razlikuje od Android telefona ili od browser‑a na PC‑ju, implementacija DRM klijenta biće različita, a sva je prilika da će biti i nekih razlika u zavisnosti od verzija operativnog sistema, pa se tako i posao umnožava. I taman kad se sve to završi, izađe nova verzija iOS‑a, zatim i Android‑a, neki browser ukine podršku za potreban plug‑in, a korisnici počnu da zovu i da se žale što na njihovim najnovijim uređajima servis više neće da radi.

Kako s velikima?

Sa ulaskom video‑servisa na teren računara i njihovih naslednika, prenosivih tableta i smart telefona, počelo je i takmičenje za primat nad videom. Trenutno stanje je takvo da ovo tržište drže tri giganta – Microsoft, Apple i Google, pa je svako razvio i sopstveni DRM prilagođen svom operativnom sistemu, te tako danas imamo Microsoft PlayReady na Windows uređajima, FairPlay za iOS/MacOS i Widevine za Android. Ista DRM funkcionalnost ugrađena je i u njihove browser‑e, pa ćete logično na Microsoft Explorer‑u ili Edge‑u imati PlayReady, na Safari‑ju FairPlay a na Google Chrome‑u Widevine. Ukratko, ko je šta napravio, tu je odmah i ugradio svoj DRM, a ovi DRM sistemi nazivaju se nativnim za pomenute platforme i browser‑e.

Dakle, kakav god multiscreen uređaj da uzmete, DRM je već tu, pa nije li onda logično da multiscreen operatori koriste nativne DRM sisteme za svoje video‑servise? Logično je, ali teško izvodljivo, jer su glavni DRM provajderi, Microsoft, Apple i Google, međusobno žestoka konkurencija, koja jedna drugima podmeće nogu, praveći prepreke i sopstvene sisteme, pa je nemoguće dopreti do svih uređaja pomoću jednog DRM sistema. S druge strane, upravljanje različitim DRM sistemima je noćna mora za operatore, jer je za to potrebna izuzetno kompleksna infrastruktura. Pokušajte da zamislite srpske operatore kako počinju da sklapaju ugovore s Microsoft‑om, Apple‑om i Google‑om.

Tradicionalni provajderi CAS/DRM sistema, koji su se zaštitom video‑sadržaja kroz CAS bavili još u vreme dok su TV i kompjuteri bili dva zasebna vilajeta, a koji sada sebi traže mesto na tržištu ciljajući IP video‑servise, prepoznali su ovaj problem i umesto da „plivaju uzvodno“ pokušavajući da pobede velike na njihovom terenu, okreću se novom konceptu pod nazivom multi-DRM. Oni obično zadržavaju sopstveno CAS/DRM rešenje za isporuku sadržaja ka tradicionalnim klijentskim uređajima kao što su Set‑top box‑ovi, ali istovremeno sklapaju ugovore sa Microsoft‑om, Apple‑om i Google‑om da služe kao agregatori za nativna DRM rešenja za multiscreen uređaje. Kao rezultat dobija se multi-DRM sistem koji daje skremblovane video‑sadržaje koji se mogu otključati pomoću bilo kog od ključeva nativnih DRM sistema.

Operator dobija one‑stop‑shop model u kome od istog DRM provajdera dobija sve DRM sisteme i pojednostavljene klijentske aplikacije jer svaki multiscreen uređaj i browser koriste nativni DRM i o čijoj se ažurnosti i funkcionalnosti brine proizvođač. S druge strane su korisnici, koji dobijaju mogućnost da brzo i lako pristupaju video‑sadržajima na bilo kom multiscreen uređaju bez razmišljanja o verzijama, operativnim sistemima i browser‑ima. Pratićemo kako se stvari dalje razvijaju…

Mladen Mijatović

(Objavljeno u PC#241)

Facebook komentari:

SBB

TV 2019
Tagovi: , , , ,