Kupovina kola – deo prvi

Bem ti život. Sve ono što bi trebalo da raduje čoveka mene uglavnom zabrinjava i u meni rađa neki nespokoj. Ne bih sada da navodim primere iz sopstvenog života, od nabavke foto-opreme pa do drugih, manje-više, sličnih situacija. Ali, kola su kola. Kola su i više od toga. To ću i ja valjda shvatiti kada sve ovo lomljenje oko kupovine najzad prođe. Zamišljam sebe kako dežuram ispred zgrade ne bih li ga uparkirao tako da mogu da ga osmotrim sa prozora. Zamišljam i kako u subotu, posle pijace, nosim kafu u kola, zatvaram se u kokpit i listam uputstvo uz povremeno probanje. Razume se, radio je uključen.

Ali, idem redom u opisu toga kako je evoluirala misao budućeg kupca i što mi se sve dešavalo ovijeh sunčanih, prolećnih, sajamskih dana, krajem marta 2011.

Benzinac ili dizelaš

O ovome sam dosta pričao i sa kolegama na poslu i sa “stručnim” delom rodbine. Zaključak je da ja neću prelaziti veliku kilometražu da bi mi prelazak na dizel nešto finansijski značio. Iako su danas cene dizel goriva veoma bliske cenama benzina, dizel motori ipak troše manje litara. Valjda su zato i skuplji motori. Moguće je da se, pored toga, dizel motori teže kvare ili lakše održavaju, ali u te „dubine“ nisam ulazio. Jednostavno, kao što neko navija za Zvezdu a neko za Partizan, ili što neko daje prednost Intel a ne AMD procesorima, tako sam i ja oduvek preferirao benzince. Moguće je da je i raspored i brojnost savetodavaca uticala na to. Naravno, navodna bolja startnost benzinca od dizelaša nikada mi nije bila bitna. Uostalom, rečeno mi je da moderni dizelaši ni u tome ne zaostaju mnogo. Dakle, odlučio sam (vremenom) da će moj budući pogon biti na benzin i tačka.

Novi ili polovni

Sećam se kolege sa posla koji je kupio dobar model ali polovan. Nekoliko puta je zasukanih rukava, umazan i vidno potresen nekim nemilim događajem ulazio u redakciju posle neplaniranog angažmana. Naša Škoda Felicija (2001.), koju vozimo na poslu, nekoliko puta nas je iznenadila. Jednom je, srećom u toku parkiranja, otpao auspuh i to deo prema motoru. Da se to desilo u toku vožnje, zabio bi se u neko ispupčenje na putu i verovatno jače oštetio donji postroj. Drugi put je kod motanja volanom za polukružno otpala poluosovina. Pričajući sa ljudima na ovu temu zaključio sam da je ovde status – nerešeno. Polovina ima dobre argumente zašto je bolje uzeti “dobrog“ polovnjaka, dok se skeptici kače upravo na ovu konstrukciju – kako znaš da je “dobar”. Pa onda sledi čitav niz mudrosti da otkriješ da li je udaran (krivljen), naknadno farban, da li je radio u taksiju ili je prevozio mrtvake. I zamislite, molim vas, da to na neki (neprijatan) način otkrijete, recimo, kod Partizanskih voda, na putu za more. Ali, našao bi se odmah neko ko, eto već dvadeset godina vozi polovnjaka i prezadovoljan je. A kupio ga je samo za…

Možda bih čak i voleo da znam da rasklopim i sklopim motor kola, da znam da zamenim ili procenim ovo ili ono, ali osećam da se vreme menja i da interakcije korisnika nisu više tako dobro kotirane ni poželjne. Na kraju, da li baš želim da se time bavim? Lakše konju bez samara. Sledi ona mudrost koju pripisuju Fordu – najbolji auto je nov auto. S jedne strane (odvratno) neprikriven marketinški potez, a sa druge strane nije rečeno ništa što ne stoji. Zapravo, to i jeste prava mala mudrost. Drugo, čovek sam u godinama i malo drugačije gledam na pojmove poput “avantura” ili “izazov”. U tom smislu i obaranje zadnjih sedišta mi je bitno samo kao cifra kojom se značajno povećava kubatura prtljažnika. Ukratko – želim da sigurno, i što je moguće udobnije, stignem iz mesta A u mesto B. Dakle, novi auto! Ende!

Izbor modela – Hyundai

Prvi auto mog oca bio je, dosta davno, jedan Moskvič. Sećam se da je u gepeku bio kofer sa alatom koji je stigao uz auto. Na putu ka moru, na petrovačkoj krivini stajali smo jer je “motor prokuvavao”. Sledeći je bio Peugeot 304. Bolji i moderniji služio nas je dugo godina. Kada se smanjila potreba da pravimo duge ture i idemo često zajedno, otac je kupio Renault 5 Campus. Pravi mali gradski auto. Valjda sam zato i preneo neku ljubav za “Francuze”. Gledajući modele tražio sam neke do 10.000 evra, pa me je neko vreme privlačio model Peugeot 207. S druge strane neverno sam merkao i Citroen C3. U to vreme počeo sam da redovno čitam jednu auto reviju, odnosno časopis za prave muškarce. Neko se dosetio pa je u tabele sa ostalim parametrima i cenama vozila ubacivao cene za zamenu slomljenih farova i retrovizora. Učinilo mi se da su navedeni delovi poprilično skupi. Nisam uzimao u obzir da se, zapravo, takve stvari retko dešavaju. Tek, polako sam počeo da migriram ka Koreancima. Kako je KIA bila uvek malo skuplja od Hyundai-a, počeo sam da se vezujem za model Hyundai i20. Ostao sam pri ovom ubeđenju i pored novih savetodavnih upliva ljubitelja modela Dacia Sandero. Bilo je dosta onih koji su mi govorili da se klonim “rumunskih Francuza”. Bojim se da nisam mnogo promišljao kada je Dacia u pitanju. Pregledom Sandero-ve plastične unutrašnjosti (i to negde na Internetu), doneo sam odluku da odstupim i o Dacia automobilima više ne razmišljam. Nisu baš neki argumenti, ali su bar moji.

Dakle, Hyundai i20. Sve sam prekopao tražeći potrebne podatke i mereći cene pojedinih paketa. Sve se promenilo kada sam uoči sajma  pozvao Salon Hyundai. Imaju na sajamskom popustu i20 (motor 1,4) za 10.900. Očito se radilo o nekom višem paketu. Kada sam se sutra javio rečeno mi je da je taj model prodat. Ostalo je samo nekoliko i30 modela. Osnovni i30 paket ima sve ono što i najviši i20 paketi. Malo je veći i, sve u svemu, bolje opremljen, sa boljim motorom u osnovnoj ponudi (1,4). I dalje me je zbunjivala relativno mala razlika u cenama. Rečeno mi je da se i30 doprema iz Češke a i20 iz Indije, što je povećavalo transportne troškove pa tako i cenu. Tu smo se negde prelomili i odlučili za i30. Izabrao sam boju (doplata za metalize – 300 evra). Naravno, cenu je snizio i sajamski popust od skoro 1.200 evra. Dobili smo profakturu i napomenu da platimo kaparu u visini od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti i po prodajnom kursu Narodne banke. Iako je u profakturi pisalo da se kapara kod odustajanja kupca ne vraća, objašnjeno nam je se to ne odnosi na slučajeve ako “odustanemo” jer nam banka, recimo, nije odobrila kredit. Kapara je bila okidač da njihov službenik pokrene carinjenje modela.

Imali smo sada profakturu Hyundai-a i čekalo nas je suočenje sa izabranom bankom koja bi tu kupovinu kreditirala.

Izbor banke, varijante i kreditna (ne)sposobnost

Kao kreditno nesposoban, morao sam da tražim prirodne partnere za sprovođenje ideje o konačnoj kupovini automobila. U mom slučaju to je bila (prirodno) žena. Obično muževi kupuju auto a žene biraju boju, ali u mom slučaju to je bilo obrnuto.

Ne znam ni sam kako smo izabrali kredit a ne lizing. U lizingu nisi pravi vlasnik vozila sve dok ne platiš poslednju ratu. Ne možeš ni da prodaš kola ako nešto krene po zlu. Čusli smo da su u lizingu obavezna kasko osiguranja pa nas je i to obeshrabrivalo. Jednostavno, izabran je kredit.

Posetili smo nekoliko banaka o čijim smo se uslovima informisali preko sajta www.kamatica.com. Razmatrali smo auto kredite u evrima i dinarima. Dinarski su bili sa fiksnom ratom u dinarima ali i većom kamatom, pa smo izabrali evro varijantu. Odabrana banka bila je Banka Intesa jer je, u vreme trajanja Sajma automobila, davala besplatno kasko osiguranje (!!) za sve godine kreditiranja. Tome se nije moglo odoleti jer je godišnje suma takvog osiguranja obično 300 do 500 evra..

Međutim, u planiranju kreditne sposobnosti bilo je povuci-potegni. Žena je imala dve kreditne kartice čije su se maksimalne, potencijalne, kreditne sume odbijale od plate, i tek na ostatku procenjivao kreditni status (rata mora da odgovara iznosu trećine plate). Morala je da ukine jednu karticu a da na drugoj smanji limit. Situacija je bila malo bolja ali ne i dovoljna da se posao završi. Zato je broj godina kreditiranja povećan sa pet na šest godina. Jedva da se uklapalo. Konacno smo učešće malo povećali (45%) i sve je “leglo”.

Banci predajete Hyundai profakturu, ženin prosek primanja i administrativnu zabranu, sve overene u njenoj firmi. Najavljano nam je da ćemo morati kasnije i da deponujemo još i blanko menicu (kupuje se u papirnicama) koja se potom potpisuje u banci. Sva ta sredstva obezbeđivanja naplate pomalo plaše, ali banka mora nekako da se osigura. Imali su ček i varijantu da se otplata kredita može nastaviti čak i ako ostanete bez posla. Tada biste rate mogli da nastavite da plaćate kao fizičko lice. Nadam se da ovu varijantu nećemo nikada probati.

Brzo smo sa službenikom banke ustanovili da Hyundai profaktura nije nigde imala evidentirano da je kapara od 500 evra (u međuvremenu) plaćena. Ponovo odlazim u Hyundai i tražim novu profakturu u kojoj je, u napomeni, spomenuta plaćena kapara

Službenici banke predata je nova profaktura i uplatnica sa sumom kapare. Sve to je poslato njihovom centru za odobrenje kredita.

Čekamo!!!!!!!!!!

Još jedan podatak. Hyundai traži da mu se sve plati po prodajnom kursu Narodne banke, a Banka Intesa nudi kredit po srednjem kursu. Naravno, razliku mora da plati kupac. Kako se ceo postupak od odobrenja kredita do plaćanja banke firmi Hyundai može sprovesti za 10 do 15 dana, ta razlika nije velika.

————————————————————

Slabo spavam. Uhvatila me neka frka, uzbuđenje. Zamišljam da se u banci već dogovaraju kako da nas nekako zavrnu. Šta će biti sa evrom? Šta ako mi posle ukradu kola? Moja baba bi rekla – koštaće vas ko novo čeljade. Svima sam na poslu dosadio svojim negativnim stavom. Kolega Gaša mi dobacuje pri izlasku iz firme – kupi više ta kola pre nego što ti ih ukradu, i raduj se brate!

————————————————————

Raniji nastavci bloga “Jadi mladog vozača”