PC Press: elektronske lične karte – od trača do istine

Mno­go se pričalo i pi­sa­lo o elek­tron­skim ličnim kar­ta­ma, ali je ve­li­ki deo tih in­for­ma­ci­ja bio u pot­pu­nos­ti ili de­li­mično ne­tačan, što je iza­zi­va­lo ve­li­ku kon­fu­zi­ju. O­bja­snićemo ne­ke o­snov­ne stva­ri i mo­gućnos­ti no­vih do­ku­me­na­ta…

Lična do­ku­men­ta, zna­mo, slu­že za iden­ti­fi­ka­ci­ju nji­ho­vih no­si­la­ca, pa je va­žno da bu­du je­din­stve­ni, što se pos­ti­že na dva načina: po­se­bnim pro­ce­som pro­i­zvo­dnje blan­ko me­di­ju­ma ko­ji tre­ba da bu­de (go­to­vo) ne­mo­guć za ko­pi­ra­nje i uno­še­nje ličnih po­da­ta­ka no­si­oca u taj blan­ko me­di­jum. Lična kar­ta je do­ku­ment „i­zve­den“ iz re­gis­tra svih građana, čiji je je­din­stve­ni iden­ti­fi­ka­tor JMBG (je­din­stve­ni ma­tični broj građana). I po­red stal­nih po­vi­ka na ­ra­zne mo­gućnos­ti zlo­upo­tre­ba i na­pa­da na pri­va­tnost, ne tre­ba po­se­bno o­bja­šnja­va­ti po­tre­bu sva­ke drža­ve da ima kom­ple­tnu evi­den­ci­ju svo­jih građana – bez to­ga bi nas­tao ha­os u svim do­me­ni­ma ži­vo­ta i po­slo­va­nja. I drža­ve po­put SAD i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, ko­je se čes­to na­vo­de kao pri­me­ri ze­ma­lja ko­je ne­ma­ju lične kar­te (ma­da su sa­da u pro­ce­su uvođenja), ima­ju njen e­kvi­va­lent (u SAD to je vo­začka do­zvo­la), kao i e­kvi­va­lent JMBG‑a, a to je čuve­ni social security broj, je­din­stve­ni broj so­ci­jal­nog osi­gu­ra­nja. Da­kle, sa­mo su na­zi­vi ma­lo dru­gačiji.

Pov­re­me­no na­ila­zim na pi­ta­nja ko­ja se svo­de na „šta će nam uop­šte lične kar­te?“ Da li že­li­te da se ne­ko (obično zlo­na­mer­no) pred­stav­lja kao vi, da, re­ci­mo, mo­že da pris­tu­pi va­šem ban­kov­nom računu, o­tvo­ri ban­kov­ni račun ili fir­mu na va­še ime, pri­ja­vi da ste um­rli, o­dve­de va­še de­te iz vrtića ili ško­le, da se leči na va­še ime, da bu­de­te uhap­še­ni umes­to ne­kog dru­gog? Da ne po­mi­nje­mo im­per­so­naliza­ci­ju na In­ter­ne­tu, o čemu slu­ša­mo već par de­ce­ni­ja. Mo­gućnos­ti zlo­upo­tre­be su ve­li­ke i za običnog čove­ka čes­to šo­kan­tne, ali su deo re­al­nos­ti. Kre­ato­ri „pret­po­sle­dnjih“ ličnih ka­ra­ta si­gur­no ni­su mo­gli da sa­gle­da­ju do­kle će do­gu­ra­ti te­hni­ka, ni­ti čime će sve ras­po­la­ga­ti fi­zičko li­ce da­na­šnji­ce, što kao po­sle­di­cu ima re­la­tiv­no je­dnos­tav­nu i je­fti­nu mo­gućnost ko­pi­ra­nja lične kar­te.

No­va lična do­ku­men­ta su de­fi­ni­tiv­no po­tre­bna, i mo­ra­ju bi­ti ta­kva da se ne mo­gu pra­vi­ti „na sva­kom ćo­šku“, ko­pi­ra­ti ili i­zda­va­ti sa ne­tačnim in­for­ma­ci­ja­ma, čak ni od stra­ne za­po­sle­nih u ov­lašćenoj us­ta­no­vi ko­ja ih i­zda­je. Do­ku­men­ta, u skla­du sa da­na­šnjim načinom ži­vo­ta, mo­ra­ju obe­zbe­di­ti po­u­zda­nu iden­ti­fi­ka­ci­ju i ka­da „sa dru­ge stra­ne“ ne se­di slu­žbe­nik, već ste za računa­rom.

Pro­i­zvo­dnja lične karte

As­pek­te no­vih ličnih ka­ra­ta ćemo naj­lak­še obu­hva­ti­ti ako o­bja­sni­mo pro­ces nji­ho­ve pro­i­zvo­dnje. Zbog ve­li­kog na­pret­ka te­hni­ke, bi­lo ka­kve pa­pir­ne va­ri­jan­te kao o­snov­ni ma­te­ri­jal za pro­i­zvo­dnju ličnih do­ku­me­na­ta vi­še ne do­la­ze u ob­zir – sva no­va do­ku­men­ta u sve­tu pra­ve se u o­bli­ku i di­men­zi­ja­ma pla­tnih kar­ti­ca. Stan­dar­di­za­ci­ja di­men­zi­ja i o­bli­ka je va­žna, jer se sve vi­še ko­ris­te sa ma­ši­na­ma za ra­zne na­me­ne (npr. čitači kar­ti­ca, ban­ko­ma­ti i uni­ver­zal­ni kom­pju­ter­ski „ki­os­ci“). Izu­ze­tak je za sa­da pa­soš, ko­ji iz prak­tičnih ra­zlo­ga (vi­ze i ne­dos­ta­tak sav­re­me­ne in­fras­truk­tu­re na gra­ničnim pre­la­zi­ma) mo­ra da ima pa­pir­ne stra­ne.

Ma­te­ri­jal ko­ji se na­me­tnuo kao naj­bo­lji i­zbor za o­sno­vu elek­tron­skih do­ku­me­na­ta da­na­šnji­ce je po­li­kar­bo­nat, ko­ji ima ne­ke oso­bi­ne ke­ra­mi­ke, a pro­i­zvo­di ga sve­ga ne­ko­li­ko kom­pa­ni­ja u sve­tu. Sav­re­me­na lična kar­ta ima te­lo od de­se­tak slo­je­va po­li­kar­bo­na­ta, od ko­jih su ne­ki od­štam­pa­ni o­snov­nim o­bras­cem, pa je pos­tu­pak pro­i­zvo­dnje vrlo slo­žen. Da sve bu­de kom­pli­ko­va­ni­je, pos­to­ji ra­zli­ka za­vi­sno od to­ga da li je iza­bran do­ku­ment sa čipom ili bez nje­ga – onaj sa čipom ne­ma po­lje na ko­me se na­la­zi a­dre­sa pre­bi­va­li­šta, što je za re­zul­tat ima­lo zva­ničnu oba­ve­zu svih us­ta­no­va ko­je ra­de sa ličnim kar­ta­ma da na­ba­ve čitače kar­ti­ca.

Bi­lo je mno­go spe­ku­la­ci­ja u ve­zi s mo­gućnošću (ne)željenog očita­va­nja ova­kvih do­ku­me­na­ta. S ob­zi­rom na to da je u pi­ta­nju kon­tak­tni čip, ne­ma načina da se očita­va­nje i­zvrši sa da­lji­ne – za čita­nje sa­drža­ja kar­ti­ca se mo­ra „ubos­ti“ u čitač. Čip ko­ji se ko­ris­ti na ličnim do­ku­men­ti­ma spa­da u naj­za­štićeni­je uređaje ko­ji su ika­da na­prav­lje­ni i za­do­vo­lja­va naj­ri­go­ro­zni­je svet­ske kri­te­ri­ju­me (CC EAL 5+ stan­dard, ima vi­še ele­me­na­ta za­šti­te pris­tu­pa čipu i krip­to­gra­fske kon­tro­le).

Čak i u svim no­vim (elek­tron­skim) pa­so­ši­ma, glav­na stra­na (na ko­joj su lični po­da­ci no­si­oca) je na­prav­lje­na od po­li­kar­bo­na­ta. Kad smo već kod elektronskih pa­so­ša, na­po­me­ni­mo da su oni dras­tično ra­zličiti u o­dno­su na elek­tron­ske lične kar­te, ne sa­mo i­zgle­dom već i elek­tron­ski – čitaju s beskontaktnim uređajima Lične karte poseduju skup elemenata zaštite čipa koji se između ostalog zasniva na simetričnim i asimetričnim kriptografskim protokolima i ograničenju pristupa podacima. Ovi elementi zaštite pažljivo su projektovani da bi se obezbedila zahtevana sigurnost uz praktičnost upotrebe. Ovakvi sigurnosni mehanizmi odabrani su, između ostalog, iz savremenih specifikacija i potreba koje propisuju svetske organizacije koje se bave pitanjima ličnih karata, elektronskih pasoša i platnih (bankarskih) kartica sa čipom. Više o tome pisaćemo u nekom od sledećih brojeva.

Pro­ces pro­i­zvo­dnje i i­zda­va­nja elek­tron­skih do­ku­me­na­ta pra­ti evi­den­ci­ja sva­kog pa­ra­me­tra, ko­ja ne do­zvo­lja­va­ja mal­ver­za­ci­je, ni lju­di ko­ji su u di­rek­tnom kon­tak­tu sa pro­i­zvo­dnim pro­ce­som, ni­ti onih van nje­ga. S ob­zi­rom na ose­tlji­vost ope­ra­ci­je, sva­ka „blan­ko kar­ti­ca“ do­bi­ja se­rij­ski broj pre ne­go što izađe iz ma­ši­ne, a one sa čipom do­bi­ja­ju i se­rij­ski broj čipa, u pot­pu­no auto­ma­ti­zo­va­nom pro­ce­su. Na taj način se u sva­kom tre­nut­ku zna gde se ko­ja kar­ti­ca i čip na­la­ze, i za­je­dno sa nje­nim sta­tu­som evi­den­ti­ra­ju se u po­se­bnim ba­za­ma po­da­ta­ka. Ove in­for­ma­ci­je se upot­pu­nju­ju sa sva­kom pro­me­nom sta­tu­sa kar­ti­ce, u­ključujući i nje­no uni­šte­nje (u slučaju da ne prođe kon­tro­lu kva­li­te­ta, ili one ko­joj je is­te­kao rok va­že­nja), čime se eli­mi­ni­še mo­gućnost ma­ni­pu­li­sa­nja škar­tom.

Pos­to­ji pu­no pa­siv­nih kom­po­nen­ti za­šti­te ličnih do­ku­me­na­ta, a sva­ka drža­va sa­ma bi­ra one za ko­je sma­tra da su joj po­tre­bni i di­zaj­ni­ra od­go­va­ra­juće gra­fičke ele­men­te. Na­še lične kar­te ih ima­ju de­se­tak, među ko­ji­ma su ki­ne­gram (vrsta ho­lo­gra­ma), gi­ljoš (mno­štvo tan­kih kri­vih li­ni­ja u ra­zličitim bo­ja­ma ko­je za­je­dno da­ju kom­plek­snu sli­ku u po­za­di­ni, od­štam­pa­nu u ve­oma vi­so­koj re­zo­lu­ci­ji), MLI (vi­šes­tru­ka la­ser­ska sli­ka), ghost image (uma­nje­na ori­gi­nal­na sli­ka no­si­oca u crno‑be­loj te­hni­ci)…

Na po­leđini lične kar­te je i tro­li­nij­ska ma­šin­ski či­tlji­va zo­na (MRZ – Machine Readable Zone) sa ličnim po­da­ci­ma, ko­ja je pre­dviđena za ske­ni­ra­nje i po­u­zda­no pre­po­zna­va­nje ka­rak­te­ra (OCR – Optical Character Recognition). Na taj način, čak i ako ne pos­to­ji mo­gućnost čita­nja po­da­ta­ka iz čipa, mo­guće je o­snov­ne po­dat­ke pročita­ti ma­šin­ski i ta­ko eli­mi­ni­sa­ti pre­ku­ca­va­nje, što se u­glav­nom spro­vo­di na gra­ničnim pre­la­zi­ma.

Per­so­na­li­za­cija

Ka­da oso­ba po­kre­ne pro­ce­du­ru i­zda­va­nja no­ve lične kar­te, u MUP‑u se pre­uzi­ma­nju ne­go­vi ili nje­ni lični po­da­ci, građanin se fo­to­gra­fi­še (u od­go­va­ra­jućoj ka­bi­ni) i uzi­ma­ju mu se otis­ci oba ka­ži­prsta, uz po­ređenje sa po­da­ci­ma ko­ji su već u sis­te­mu (ako pos­to­je). Ovi po­da­ci se sme­šta­ju u od­go­va­ra­juće ba­ze po­da­ta­ka i o­brađuju, da bi se pri­pre­mi­li za sme­šta­nje u bu­duća do­ku­men­ta u pro­ce­su per­so­na­li­za­ci­je, ko­ja se vrši u dve fa­ze – vi­zu­el­noj i elek­tron­skoj.
U vi­zu­el­noj, svi lični po­da­ci, ghost sli­ka, oti­sak prsta i pot­pis se upi­su­ju la­se­rom, i to na je­dnom od unu­tra­šnjih slo­je­va kar­ti­ce. Štam­pa se i sli­ka li­ca u bo­ji, po­sle čega sle­di la­mi­na­ci­ja, ko­ja sprečava gre­ba­nje spolj­nih slo­je­va u to­ku upo­tre­be. Uko­li­ko lična kar­ta po­se­du­je čip, sle­di takozvana elek­tron­ska per­so­na­li­za­ci­ja.

Sa­držaj čipa je vrlo čes­to bio pre­dmet fan­ta­zi­ra­nja no­vi­na­ra. Za­pra­vo, u nje­mu se na­la­ze is­ti po­da­ci o no­si­ocu ko­je vi­di­te na sa­moj ličnoj kar­ti, plus a­dre­sa sta­no­va­nja, ko­ja, ako se pro­me­ni, ne za­hte­va za­me­nu elek­tron­skog do­ku­men­ta). Tu su i fo­to­gra­fi­ja (u ni­žoj re­zo­lu­ci­ji od od­štam­pa­ne) i mi­nu­ci­je oba ka­ži­prsta. Mi­nu­ci­je su sku­po­vi značaj­nih tačaka oti­sa­ka prsta, a pro­ces nji­ho­vog do­bi­ja­nja je je­dno­sme­ran – iz mi­nu­ci­je ne mo­že­te do­bi­ti ori­gi­nal­ni oti­sak.
Svi ovi po­da­ci se di­gi­tal­no pot­pi­su­ju, što is­ključuje mo­gućnost ne­opa­že­ne pro­me­ne po­da­ta­ka u čipu, jer je za va­li­dan di­gi­tal­ni pot­pis ne­op­ho­dna o­pre­ma ko­ju ima sa­mo or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja vrši per­so­na­li­za­ci­ju. U ra­ni­je o­bjav­lje­nim tek­sto­vi­ma „Put do si­gur­nih po­da­ta­ka“ (PC #128) i „Di­gi­tal­ni ser­ti­fi­ka­ti“ (PC #129) opi­sa­ni su me­ha­ni­zmi ko­ji se pri tom ko­ris­te.

Po­sle­dnje što se upi­su­je u čip su di­gi­tal­ni ser­ti­fi­ka­ti i krip­to­gra­fski ključevi, na­me­nje­ni di­gi­tal­nom pot­pi­si­va­nju i ši­fro­va­nju po­da­ta­ka. Po­se­bno je značajan ključ na­me­njen di­gi­tal­nom pot­pi­si­va­nju, jer se on ge­ne­ri­še u sa­mom čipu lične kar­te i ni­ka­da ga ne na­pu­šta – ope­ra­ci­ja di­gi­tal­nog pot­pi­si­va­nja obav­lja se u sa­mom čipu. On pred­stav­lja još je­dan va­žan fak­tor no­vih ličnih ka­ra­ta, a to je da su pri­va­tnost i iden­ti­tet no­si­oca za­ga­ran­to­va­ni, jer ovaj ključ ne pos­to­ji čak ni u evi­den­ci­ji i­zda­va­oca ličnih ka­ra­ta.

Na­rav­no, mo­ra pos­to­ja­ti i način za­šti­te no­si­oca u slučaju gu­bit­ka lične kar­te, što se re­ša­va ko­rišćenjem taj­ne ši­fre, tj. pri­me­nom uobičaje­ne me­to­de da ne­što ima­te, a ne­što pam­ti­te. Na taj način, čak i ako ne­ko (ne­ov­lašćeno) dođe u po­sed va­še lične kar­te, neće moći da vas im­per­so­ni­ra elek­tron­skim pu­tem, kao što se ra­di sa pla­tnim kar­ti­ca­ma.
Po­sle­dnji ko­rak u pro­i­zvo­dnji i i­zda­va­nju elek­tron­ske lične kar­te je nje­no pa­ko­va­nje u za­pečaćeni ko­ve­rat, za­je­dno sa lis­tom pa­pi­ra sa o­snov­nim po­da­cima, kao i upi­sa­nom sis­tem­ski ge­ne­ri­sa­nom slučaj­nom ši­from (niz slo­va i bro­je­va) ko­ja se mo­ra une­ti pri di­gi­tal­nom pot­pi­si­va­nju ili dru­gim ose­tlji­vim ope­ra­ci­ja­ma. Ne tre­ba is­ti­ca­ti da je ovaj ko­rak, u stva­ri, kraj pot­pu­no auto­ma­ti­zo­va­nog pro­ce­sa pro­i­zvo­dnje. Za­pa­ko­va­na do­ku­men­ta ša­lju se na mes­ta gde je pre­dviđeno nji­ho­vo i­zda­va­nje no­si­oci­ma.

Čemu čip?

Do sa­da smo o­bja­sni­li šta se u čipu na­la­zi, ali ne i ka­ko sve on una­pređuje ličnu kar­tu, osim što ote­ža­va ko­pi­ra­nje. Čip do­no­si dve glav­ne pre­dnos­ti no­si­ocu – je­dna je mo­gućnost po­u­zda­ne iden­ti­fi­ka­ci­je pu­tem In­ter­ne­ta, a sa­mim tim i auto­ri­za­ci­je ra­zličitih ope­ra­ci­ja. Dru­ga je pre­tva­ra­nje lične kar­te u uni­ver­zal­ni iden­ti­fi­ka­ci­oni to­ken, što omo­gućava da se upo­tre­blja­va za npr. kon­tro­lu ra­dnog vre­me­na, pris­tup računa­ru i dru­ge stva­ri za ko­je je do sa­da bi­lo nor­mal­no da se upo­te­blja­va po­se­bna kar­ti­ca (ili ne­ki dru­gi to­ken).

Auto­ri­za­ci­ja pu­tem In­ter­ne­ta znači obav­lja­nje mno­gih ope­ra­ci­ja od kuće, sa po­sla ili sa bi­lo ko­je tačke na sve­tu. Prva pri­me­na, na ko­ju smo već na­vi­kli, jes­te elek­tron­sko ban­kar­stvo – šta će vam po­se­bna kar­ti­ca ko­ja se po­se­bno plaća, is­tiče po­sle ne­kog vre­me­na i pred­stav­lja još je­dnu stvar ko­ju tre­ba da no­si­te i o ko­joj tre­ba da mi­sli­te? O­dmah za­tim do­la­ze i pos­tup­ci kao što su vađenje i pro­du­ža­va­nja ra­znih po­tvrda i do­ku­me­na­ta, kao i pre­da­je zav­ršnih računa, za ko­je sa­da mo­ra da se ide u op­šti­nu, MUP ili ne­ko treće mes­to, da se čeka u bes­kraj­nim re­do­vi­ma, gunđa na šal­ter­ske ra­dni­ke ko­ji bi uvek „mo­gli to i brže“, i­zla­zi sa po­sla i, ge­ne­ral­no, gu­bi vre­me.

Čak i ka­da dođete na ne­ki šal­ter, us­ko­ro vi­še neće bi­ti pre­pi­si­va­nja va­ših po­da­ta­ka iz lične kar­te u računar, već će oni u tre­nut­ku bi­ti pre­bačeni auto­mat­ski, što po­red u­brza­nja eli­mi­ni­še i mo­gućnost gre­ške. Iako ima mno­go skep­ti­ka, mno­gi pro­jek­ti ovog ti­pa su već u pri­pre­mi, a prvi ko­ji će bi­ti pu­šte­ni u rad su ser­vi­si elek­tron­ske vla­de. Za­mi­sli­te ko­li­ko će se na taj način, ka­da ser­vi­si za­ži­ve, u­šte­de­ti vre­me­na i ži­va­ca (do­volj­no je da upo­re­di­te sa elek­tron­skim ban­kar­stvom). Da ne po­mi­nje­mo pos­to­jeće ini­ci­ja­ti­ve na svet­skom ni­vou ko­je omo­gućava­ju upo­tre­bu ličnih ka­ra­ta kao uni­ver­zal­nih to­ke­na za pris­tup svim na­lo­zi­ma ko­je po­je­di­nac ima na In­ter­ne­tu – zbo­gom username i password.
Pos­to­je i mno­ge pre­dnos­ti ova­ko so­fis­ti­ci­ra­nih sis­te­ma u do­me­nu su­zbi­ja­nja kri­mi­na­la. Re­ci­mo, ka­da po­li­ci­ja li­gi­ti­mi­še ne­ku oso­bu, o­dmah će pro­ve­ri­ti da li je to li­ce iz ne­kog ra­zlo­ga tra­ženo, na o­sno­vu čega po­li­ca­jac o­dmah mo­že da re­agu­je na pra­vi način. Na­ža­lost, i i­zda­va­nje sa­o­braćaj­nih ka­zni će bi­ti mno­go brže…

Is­kus­tva dru­gih ze­malja

Prva drža­va ko­ja je pri­me­ni­la elek­tron­ske lične kar­te na čita­vu po­pu­la­ci­ju je Es­to­ni­ja, ko­ja je pro­ces za­me­ne počela još 2004. go­di­ne. Sve lične kar­te ima­ju čip i in­ten­ziv­no se kre­nu­lo u uvođenje elek­tron­skh ser­vi­sa, ko­ji su u­šte­de­li vre­me i no­vac ka­ko lju­di­ma ta­ko i drža­vi, kroz sma­nje­nje tro­ško­va na po­tro­šni ma­te­ri­jal, ko­ji su izu­ze­tno ve­li­ki. Ne za­bo­ra­vi­mo da u elek­tron­skim tran­sak­ci­ja­ma prak­tično ne­ma pa­pi­ra, to­ne­ra za štam­pače… Pri­mer Es­to­ni­je su sle­di­le Fin­ska, Bel­gi­ja i dru­ge drža­ve.

Slo­ve­ni­ja, ko­ja je ne­što ka­sni­je počela sa uvođenjem elek­tron­skih ličnih do­ku­me­na­ta, da­nas pre­dnjači na ev­rop­skom i svet­skom ni­vou, za­hva­lju­jući pra­vil­nom pris­tu­pu ra­zvo­ju in­fras­truk­tu­re i pre­vođenju svih po­da­ta­ka u elek­tron­ski o­blik, što omo­gućava vrlo je­dnos­tav­no uvođenje svih po­tre­bnih ser­vi­sa. Ni­su u pi­ta­nju sa­mo ele­men­tar­ne usluge. Hoćete da do­bi­je­te do­zvo­lu za i­zgra­dnju kuće? Ne­ma ra­zlo­ga da us­ta­je­te sa sto­li­ce… sve ćete oba­vi­ti pu­tem računa­ra i ser­vi­sa na In­ter­ne­tu! Sa­da pred­stav­lja­ju pri­mer svim zem­lja­ma ka­ko tre­ba ra­di­ti, da ne po­mi­nje­mo ve­li­ke priv­re­dne efek­te ko­ji pro­izi­la­ze iz kon­sal­tin­ga i pro­je­ka­ta ko­je nji­ho­ve fir­me ra­de u dru­gim zem­lja­ma. A kod nas se 2006. lju­di pi­ta­ju „za­što mi da bu­de­mo prvi?“ Eh…

Sa čipom ili bez njega? Ap­so­lu­tno, sa! Ne­ma ra­zlo­ga da se za­zi­re od nečega što sa­mo mo­že da nam po­mo­gne.

PC Press #147, Branko Nikitović

PS. Tekst je objavljen u časopisu PC Press #147, izdatom u septembru 2008. godine. U ovom trenutku (21. juli 2009. godine) nije nam poznato da bilo koja državna, javna ili privatna institucija koristi prednosti elektronskog čitanja ličnih karata u cilju bržeg i efikasnijeg rada sa strankama. (prim. ur.)