Presretnuta slika
Nekad je bilo lako: kada poželite da snimite nešto s televizije, ubacite kasetu u video‑rikorder i pritisnete jedan taster. Otkako smo prešli na HD televiziju i HDMI komunikaciju, problem je postao gotovo nerešiv. A sada, uz HDML Cloner Box…
Većina problema vezanih za snimanje video‑sadržaja potiče od iskonske dileme ima li korisnik pravo da snima program koji može da gleda na svom televizoru. Sredinom sedamdesetih, kada su se na tržištu pojavili prvi video‑rikorderi, Sony (kao proizvođač prve Betamax opreme) i Universal City Studio (kao nosilac prava na mnoge filmove) su vodili oko toga složen spor koji je najzad stigao do američkog Vrhovnog suda. Tamo je 1984. godine nedeljama trajao verbalni rat, nekoliko sudija je menjalo mišljenje, i najzad je većinom 5:4 sud zaključio da individualni korisnik ima pravo da snima program koji će kasnije gledati, za svoje lične potrebe. Na toj odluci suda izrasla je moćna industrija video‑rikordera, a vlasnicima autorskih prava nije uspelo čak ni da izlobiraju Kongres da donese zakon kojim bi se dodatno oporezovala prodaja praznih video‑kaseta.
Ipak, filmska industrija je u čitavom tom poslu odlično prošla – prodajom filmova na kasetama stvorili su novo tržište i zaradili milijarde. Ali sve to nije učinilo da sa odobravanjem gledaju kućnog korisnika koji ima čitavu kolekciju snimljenih filmova, serija, utakmica…
U pred‑digitalnom domenu
Video‑kasete su potrajale do početka novog milenijuma. Tada su ljudi polako prešli na DVD‑ove, a video‑rikorderi su zamenjeni DVD rikorderima. Neki od njih su imali i hard‑disk, pa ste program mogli da snimite, kasnije ga pogledate i, ako poželite da ga trajno sačuvate, prenesete sadržaj na DVD‑R. Autor ovog teksta i dan‑danas povremeno koristi 12 godina stari Philips HDRW 720 (prikazao sam ga decembra 2004. u PC#106, https://goo.gl/gVwHW6). Poput video‑rikordera, DVD rikorder se klasičnim video‑kablovima (SCART ili BNC konektori) povezujete između antenskog priključka i televizora. Dok smo bili u analognom domenu (bilo da smo koristili vazdušnu antenu ili kablovsku TV), takva konfiguracija je omogućavala nesmetano snimanje TV programa.
Krajem prve decenije XXI veka Sony CRT dijagonale 72 centimetara sa osvežavanjem na 100 Hz, postavljen na komodu koja može da izdrži masu od 70 kilograma, prestao je da bude uređaj iz snova u centru kućne multimedije. Umesto CRT ekrana počeli smo da nabavljamo veće, lepše, lakše i tanje plazma ili LCD modele, ali je televizijski program i dalje emitovan u SD rezoluciji. Slika je bila bolja jer su naši kablovski i IPTV operatori počeli da prelaze na digitalno emitovanje, pa smo između kabla i televizora postavljali set‑top box – za prikaz prvih takvih uređaja pogledajte PC#159 (oktobar 2009) ili https://goo.gl/3sxYUV. Jedna važna stvar se tom prilikom promenila, a da to gotovo nismo ni primetili – nije više bilo moguće snimati TV program.
Stvar je bila neobična – i dalje se između set‑top box‑a i televizora komunicira analognim video‑signalom, ali kada tu postavite neki DVD rikorder (recimo pomenuti Philips HDRW 720) pa pokušate da snimate, dešavaju se razne stvari: ili dobijete nestabilnu sliku koja gubi sinhronizaciju a boje se povremeno menjaju, ili dobijete poruku da snimanje nije moguće ili (što je najneobičniji slučaj primećen na novijim DVD rikorderima) uspešno snimite program na hard‑disk uređaja, ali kada pokušate da ga posle prenesete na DVD, dobijete poruku da to nije dopušteno.
Šta se zapravo dešava? Distributeri sadržaja su jedva dočekali priliku (tehničku mogućnost) da zaobiđu omraženu odluku američkog Vrhovnog suda iz 1984. godine i efektivno zabrane korišćenje video‑rikordera. Ako se takva odluka i može prihvatiti kada se radi o premijum sadržajima kao što je HBO, potpuno je nejasno zašto bi operatori zabranjivali da se snima, recimo, RTS 1 koji se i onako emituje u etar i za koji plaćamo TV pretplatu. Ali, operatori su tako odlučili – sprečiće snimanje svega što ide kroz njihov set‑top box. Ostaje još da odgovorimo na pitanje kako su uspeli da to urade.
Lepote Makrovizije
Kada su filmski studiji počeli da objavljuju svoja remek‑dela na video‑kasetama, pojavio se problem piraterije – jeste, zapis je bio analogni, svaka sledeća generacija kopija je rezultirala sve lošijom slikom, ali su studiji želeli da spreče bilo kakvo umnožavanje. Zadatak je delovao nemoguće (ako se nešto može gledati na televizoru, zašto se ne bi moglo i snimiti?) ali su se 1983. godine inženjeri firme Macrovision (danas TiVo Corporation) setili jedne zanimljive mogućnosti. Da biste razumeli funkcionisanje ove zaštite, treba da poznajete osnove generisanja TV slika. Sadržaj ekrana se (u stara vremena) osvežavao 25 puta u sekundi (30 puta za američki NTSC standard) pri čemu se svaka od tih slika naziva frejm (frame) i sastoji od 625 (525 za NTSC) linija. Iz raznih tehničkih razloga pokazalo se pogodnim da se slika iscrtava u interlaced modu, tj. da bude podeljena u dva tzv. polja (fields) – u prvom prolazu se iscrtava svaka „neparna“ od predviđenih 625/525 linija, da bi u sledećem prolazu zrak generisao „parne“ linije. Susedna polja su razdvojena impulsom vertikalne sinhronizacije dok su linije razdvojene impulsima horizontalne sinhronizacije; ti sinhronizacioni impulsi su veoma važni za prikazivanje slike.
uz korišćenje uređaja koji uklanja Makroviziju
Makrovizija se oslanja na AGC (automatic gain control) čip ugrađen u video‑rikorder. Taj čip je u normalnim uslovima zadužen za poboljšanje kvaliteta reprodukcije tj. prilagođavanje različitim trakama i snimcima različitog kvaliteta. Da bi video‑rikorder u potpunosti iskoristio mogućnosti memorisanja podataka na kasetu, AGC čip pojačava slabe signale sa trake a ublažava prejake. Pokazuje se da AGC čip ne pravi razliku između vidljivog i nevidljivog dela slike, iako PAL i NTSC standardi propisuju da nekoliko linija pre i iza vertikalnog sync impulsa ne ulaze u vidljivi deo ekrana. Makrovizija umeće lažne sinhronizacione impulse u VBR (vertical blanking region). AGC čip detektuje te impulse i „zaključuje“ da je (inače potpuno korektna) slika postala previše tamna, pa je posvetli na „normalan“ nivo. Trenutak kasnije signal se menja pa AGC „zaključuje“ da je slika previše svetla i počinje da je zatamnjuje. Na taj način je slika koju gledalac vidi čas suviše svetla a čas suviše tamna, boje se menjaju i rezultat je neupotrebljiv. Štaviše, televizori proizvedeni početkom XXI veka dobili su zaštitni softver koji prestaje da prikazuje sliku čiji je kvalitet ispod nekog zadatog praga pa će gledalac presnimljenog filma, posle nekoliko promena kvaliteta prikaza, gledati prazan plavi ekran.
Televizori nemaju potrebe za AGC čipom (tamo gde on postoji, koncipiran je tako da sporije reaguje na promene slike), pa njima dodatni signal Makrovizije ne smeta. Time je postignuto upravo ono što proizvođač video‑kasete želeo: film možete da gledate, ali je kopija koju eventualno napravite neupotrebljiva. Zauzvrat, proizvođač je morao da pripremi i umnožava trake na specijalni način, plaćajući firmi Macrovision nekoliko centi po svakoj kaseti.
Makrovizija je, sticajem okolnosti, „preživela“ prelazak u digitalni svet: trebalo je sprečiti kupca DVD diska da presnimi film na VHS kasetu, pošto bi kvalitet tako snimljenih traka bio sasvim u rangu kaseta sa filmovima koje se prodaju na tržištu. Film snimljen na disk ne može da sadrži izobličenja sync impulsa koje Makrovizija podrazumeva, ali se ti impulsi mogu naknadno, veštački generisati. Pošto svaki DVD ne mora da bude zaštićen, u zaglavlju sektora su uvedeni trigger bitovi koji aktiviraju razne nivoe Makrovizije: bez zaštite, osnovna zaštita i/ili unapređena Colorstripe zaštita u dve ili četiri linije. Tako izdavač diska odlučuje koliki će iznos platiti kompaniji Microvision i koliko će čvrstu zaštitu imati.
Sličan princip su primenili i konstruktori raznih set‑top box‑ova za kablovsku ili IP televiziju – uređaj generiše signal u koji je ugrađena Makrovizija, pa se taj signal korektno prikazuje na televizoru, ali „zbunjuje“ eventualne uređaje za snimanje. Moderniji uređaji za snimanje detektuju taj signal i uklanjaju ga, ali uz snimak zapisuju da je sadržaj zaštićen, pa posle odbijaju da ga snime na DVD ili pošalju preko mreže.
Za prvu pomoć
Makroviziju je najlakše ukloniti u analognom domenu: u PC#58 (jul 2000, pogledajte https://goo.gl/ngkJ0Q) opisali smo Video Signal Copy Decoder koji, kada ga postavite između izvora signala (npr. DVD plejera) i video‑rikordera, u realnom vremenu „čisti“ video‑signal, koji se zatim normalno snima na kasetu, hard‑disk ili DVD. Proizvodnja i prodaja ovakvih uređaja je potpuno legalna – nekoliko tužbi je brzo odbačeno, pošto su proizvođači Video Clarifier‑a i drugih sličnih uređaja staloženo objasnili da njihova oprema samo popravlja sync impulse koji su iz nekog razloga oštećeni i da je u dokumentaciji jasno navedeno da se primenom takvog uređaja ne smeju kršiti autorska prava. Jedno vreme firma Macrovision je kupovala patente za proizvodnju ovakvih uređaja a onda ih „stavljala u fioku“, u nadi da će biti sve teže konstruisati Video Clarifier zasnovan na nekoj novoj ideji.
Vremenom je potreba za Video Clarifier uređajima bila sve manja, pošto se hakerski posao preselio u digitalni domen. Najlakše je bilo sa softverskim plejerima – pojavili su se programi koji svode Makroviziju na jednu običnu stavku menija; kliknete na Disable i, ako je računar povezan sa video‑rikorderom, snimate film na VHS kasetu.
Vlasnici samostalnih DVD plejera bili su u težoj situaciji, ali se pokazalo da neki uređaji ove vrste imaju „tajni meni“ koji je ugradio proizvođač i iz koga se može proizvoljno menjati region i isključiti Makrovizija. Najzad je 2002. godine Jon Lech Johansen publikovao DeCSS program koji dešifruje DVD‑Video diskove i svaka zaštita u analognom domenu je postala besmislena – uz program kao što je AnyDVD svako je mogao da skine zaštitu i napravi kopiju diska (nadajmo se – samo za sopstvenu arhivu).
Uređaji koji popravljaju video‑signal su „oživeli“ kada su set‑top box‑ovi vratili Makroviziju u život i sprečili snimanje TV programa – Video Signal Copy Decoder opisan u PC#58, kada ga postavimo između set‑top box‑a i DVD rikordera, i dan‑danas omogućava snimanje TV analognog signala.
Treba biti fer i reći da su konstruktori televizora i kablovski operatori prepoznali potrebu korisnika da snima TV program, pa su ponudili razne opcije: odloženo gledanje programa nekoliko dana pošto je emitovan, snimanje programa na eksterni ili interni hard‑disk ugrađen u set‑top box ili skladištenje programa na serveru operatora tako da ga korisnik može kasnije „pozvati“. Sve to je dovoljno za većinu praktičnih potreba, ali snimak ostaje „zaključan“ – kod jednog od operatera ćete, čak i ako je program snimljen na eksternom hard‑disku, moći da ga gledate samo dok ne zamenite set‑top box; ako se on pokvari pa dobijete drugi, naoko jednak, hard‑disk je na njemu nečitljiv. A korisnik u nekim prilikama želi da snimak prenese u svoje trajno vlasništvo – recimo, ako ste snimili svoj nastup na televiziji (a uz ovoliko različitih televizija gotovo svakome zapadne po neki takav „zvezdani trenutak“), želite taj fajl da „zauvek“ sačuvate na svom kompjuteru i da on bude spreman za gledanje i na generacijama opreme koje će doći tokom narednih decenija. Tada vam ostaje samo uređaj kao što je Video Signal Copy Decoder, uz svest da njegov „mandat“ ističe prelaskom u digitalni domen.
Hakovani HDMI/HDCP
Prenos analognog signala između set‑top box‑a i televizora je stvar prošlosti – danas slika do televizora stiže HDMI (kod monitora se češće koristi DisplayPort) kablom, u digitalnom obliku – nema Makrovizije koju bi neki nezavisni uređaj mogao da „popravi“. Ipak, to ne znači da su propušteni bitovi „slobodni“: zajedno sa standardima za komunikaciju Intel je, u saradnji s Holivudskim studijima, promovisao i zaštitu koja se zove HDCP, što se obično prevodi kao High‑Definition Copy Protection, mada je zvanično u pitanju akronim od High‑bandwidth Digital Content Protection.
HDCP sprečava da signal koji Blu‑ray plejer šalje televizoru na neki način snimite i tako napravite kopiju filma. Stvar funkcioniše tako što tvorac uređaja (televizor, Blu‑ray plejer, softverski plejer…) licencira od Intel‑a kod, i onda može da dekriptuje ono što mu drugi (takođe licencirani) uređaji šalju. Poučen primerom DVD zaštite koju je upropastio DeCSS hack, Intel je predvideo da bi neki od kodova mogao da „procuri“, i napravio proceduru opoziva kodova. Ako licenciraju tehnologiju nekoj firmi pa se ona pokaže nesolidnom, Intel opozove dodeljeni kod i budući televizori više ne dekoduju sadržaj koji stiže s takvog uređaja. Osmišljena je čak i veoma kontraverzna procedura koja omogućava da već prodati uređaji budu reprogramirani (možda preko Interneta, ili ubacivanjem novog Blu‑ray diska) tako da ne konstatuju naknadno opozvane kodove.
HDCP nije slavno prošao – već u septembru 2010. nepoznati haker je uspeo da probije zaštitu i, prilično ponižavajuće po Intel, otkrije njihov master kod koji omogućava generisanje i opoziv drugih kodova – na Pastebin.com se pojavila matrica od 40×40 56‑bitnih brojeva koji čine masterkey. Time je zaštita u temeljima razbijena, ali to nije značilo da se sadržaji mogu snimati: fullHD pokretna slika podrazumeva prenos ogromne količine podataka, i potrebna je ozbiljna procesorska snaga da se to u realnom vremenu dekriptuje i komprimuje, a snimanje nekomprimovanog fullHD videa zahtevalo bi izuzetno brzu eksternu memoriju velikog kapaciteta (SSD?), što bi koštalo previše za amatersku primenu.
Ono što je teško kompjuteru opšte namene može da obavi namenski čip, pa su se prošle godine pojavili prvi specijalizovani procesori koji „raspakuju“ HDMI signal – na tržištu su se pojavili jeftini HDMI splitter‑i. Kao i Video Signal Copy Decoder, HDMI splitter nije namenjen uklanjaju zaštite – to je uređaj koji zadovoljava sasvim legitimnu potrebu da signal s jednog izvora paralelno prikažete na dva ekrana. Da bi se to uradilo zaštita mora da se skine, a onda pri slanju signala baš i ne mora da se ponovo generiše. I tako je ukucan poslednji ekser u kovčeg HDCP zaštite.
HDMI splitter
Svi HDMI splitter‑i nisu rođeni jednaki, i često je potrebno modifikovati kupljeni uređaj tako da uklanja zaštitu. Procedura je, kada se radi o HDMI splitter‑ima zasnovanim na Explore Semiconductor čipsetu, opisana kao jedan od Hackaday projekata – autor je britanski haker čiji je pseudonim esar, a opis možete da nađete na adresi https://goo.gl/77BXwh.
Ako ne biste da se bavite lemljenjem i premošćavanjem pinova, potražićete HDMI splitter koji je napravljen tako da ne generiše zaštite; ta osobina se retko pominje u reklamama, pa morate da se oslonite na nagoveštaje iz raznih foruma ili da kupite nekoliko uređaja, pa da probate… srećom, splitter‑i retko koštaju više od dvadesetak dolara. Mi smo se opredelili za model ViewHD 1X2MN3D koji se prodaje na Amazon.com‑u – pogledajte https://goo.gl/5saN6j. To je mala siva kutija o kojoj jedva da može nešto da se napiše – s jedne strane priključite HDMI kabl koji vodi od vašeg set‑top box‑a, s druge strane HDMI kabl koji vodi do televizora, pronađete prazno mesto u (verovatno već pretrpanoj) razvodnoj kutiji za ispravljač samog splitter‑a (moraćete da se snađete kod povezivanja pošto ispravljač ima američku „viljušku“; srećom, radi i na 220 volti) i… to je to. Program na ekranu izgleda kao i pre, ali ono što stiže kroz kabl više nije zaštićeno od snimanja.
Osnovna namena splitter‑a je umnožavanje signala, pa tako postoje dva izlaza što nam za snimanje nije naročito bitno – uređaj za snimanje možemo da povežemo između izlaza HDMI splitter‑a i televizora. Kad već imamo dva izlaza, možemo se opredeliti da jedan vodi direktno do televizora, a drugi do uređaja za snimanje, koji onda ne mora da bude uključen sve vreme, već samo kada nešto zaista snimamo. Obe konfiguracija funkcionišu dobro, pa je odluka na vama… baš kao i ona mnogo važnija odluka o uređaju za snimanje programa.
Video‑rikorder nove generacije
Nije lako izabrati video‑rikorder nove generacije: na tržištu je mnogo sistema koji su u stanju da „zarobe“ sliku koja prolazi kroz HDMI kabl, a raspon cena je veoma širok, od pedesetak do nekoliko hiljada dolara. Sve zavisi od vaših potreba za snimanjem programa – koliko ćete to često raditi, koliko ćete dugo snimati u jednoj sesiji, koje formate zapisa zahtevate, da li je potrebna i neka dodatna obrada, kako se upravlja uređajem… Posle nekoliko proba koje nisu baš slavno prošle, do nas je stigao HDML‑Cloner Box firme ClonerAlliance; na Amazon.com‑u košta $99 (plus transport) – https://goo.gl/YwrIzt. To je još jedna omanja siva kutija s pratećim ispravljačem i 16 GB USB diskom.
Tokom priključivanja treba biti pažljiv – sve je korektno obeleženo, ali je raspored nekako haotičan a natpisi se slabo primećuju – lako se može desiti da ispravljač umesto na pravo mesto, utaknete u džek za mikrofon (ne brinite, nema posledica – probali smo). Pre nego što uopšte počnete da snimate, dobro je da unapredite firmware na aktuelnu verziju, pošto interni program koji stiže uz uređaj pravi razne probleme pri sinhronizaciji zvuka i slike. Dovoljno je da sa sajta proizvođača www.cloner‑alliance.com preuzmete arhivu, snimite je u root USB diska, umetnete ga u port na HDML‑Cloner Box‑u i uključite napajanje; lajt‑šou lampice će pokazati da je posao završen, a možete i proveriti tako što ćete vratiti USB disk u računar i primetiti da je arhiva sa firmverom obrisana.
Pošto ste sve povezali, upotreba je trivijalna: pritisnete veliki taster i snimanje počinje; trajaće dok ponovo ne pritisnete isti taster. Jedina napomena tiče se činjenice da se stvari ne dešavaju baš trenutno – dobro je da pritisnete taster nekoliko sekundi pre nego što program koji vas zanima počne, a po završetku snimanja biće potrebno možda i dvadesetak sekundi da sve bude snimljeno na USB disk; o tome vas obaveštava lampica. Postoji i mogućnost izbora snimanja u 720p ili 1080i režimu u zavisnosti od programa – birate dužim pritiskom na taster. Pošto su nas prethodnih godina ekrani razmazili, zamorno je pogađati šta uređaj trenutno radi i u kom je režimu na osnovu jedne signalne diode (šta beše znači zelena boja, šta crvena, šta znači kada treperi…) ali vremenom zapamtite (jednostavne) konvencije i onda sve radi baš kako treba.
TV program se snima na USB flash disk u MP4 formatu; lako ćete ga prebaciti na vaš PC ili Mac i tamo po potrebi dodatno obraditi i arhivirati. Na našim testovima je generisan otprilike gigabajt podataka za svakih 10 minuta programa, što znači da bi utakmica od 90 minuta rezultirala fajlom od desetak gigabajta. Niste, naravno, ograničeni na USB uređaj koji ste dobili uz HDML‑Cloner Box – možete koristiti i bilo koji drugi, pri čemu je dobro da se opredelite za USB 3.0 disk – na HDML‑Cloner Box‑u je, doduše, USB 2 port (očito mu ne treba ništa brži), ali nije svejedno kojom ćete brzinom kasnije kopirati podatke na svoj računar.
Uređaju nedostaju sitnice koje bi olakšale rad – nema, recimo, daljinskog upravljača, niti displeja s koga biste mogli da pročitate šta se dešava i koliko još prostora ima na disku. Jedini „luksuz“ je mogućnost priključenja mikrofona, što je zanimljivo za one koji snimaju dešavanja u igrama, pa vole da zabeleže i razgovore u sobi ili komentare. No, najvažnije je to što svoju osnovnu funkciju obavlja savršeno, a ako vam treba nešto više, ista firma za nešto više novca prodaje i moćnije snimače.
Ovde smo se bavili snimanjem TV programa, ali ista konfiguracija može da se koristi i za snimanje signala s Blu‑ray plejera, konzola za igre ili satelitskih risivera (mada DreamBox može da snima digitalni signal sa satelita uz relativno bazično kodiranje na eksterni disk ili u mrežni folder). Rešenje je univerzalno ali će funkcionisati samo na HDMI 1.3 sistemima koji podržavaju 480i / 576i / 480p / 576p / 720p / 1080i i 1080P (eventualno uz 3D) i zaštićeni su HDCP‑om. Kada stignu 4K filmovi, Ultra HD Blu‑ray diskovi i nove zaštite, letvica će biti podignuta na veću visinu, a hakeri će dobiti novu zabavu…
Dejan Ristanović
