Zlatko Bokun (Plutonia) o muzici i računarima

Bend Plutonia je osnovao gitarista Zlatko Bokun (inače hirurg KBC Zvezdara) 2002-ge godine. Vrlo brzo postaje jedan od najpopularnijih beogradskih cover bendova, svirajući po svim relevantim prestoničkim klubovima i brojnim bajk-skupovima i manifestacijama po Srbiji. Kroz bend je tokom godina prodefilovao niz kvalitetih muzičara, a trenutnu postavu čine Jelena Asja Sitarica (vokal), Marko Glavan (bass) i Srđan Duždević (bubnjevi). Plutonia je karakteristična po preciznom, uvežbanom i žestokom rock zvuku i energičnom živom nastupu kao i po specifičnom autorskom pečatu koji daju pesmama koje sviraju, često menjajući aranžmane i stalno osvežavajući repertoar. U poslednjih par meseci Plutonia konačno počinje da deluje i kao autorski bend objavljujući zapažen singl „Vatra“ promocijom spota na regionalnom MTV-u. Ova pesma odlično predstavlja zvuk benda i pravac kojim će se Plutonia kretati – čvrst i dobro odsviran rock zvuk sa pevljivim refrenima i najkvalitetnijom savremenom produkcijom.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Loših muzičara i muzikanata koji su koristili “lakši način” da dođu do nekakvog rezultata je uvek bilo, i u doba analognih tehnologija, samo što su sad priliku da se muzički izraze dobili i ljudi koji nikad nisu ni bili u stanju da nauče da sviraju neki instrument, bilo zbog nedostatka sluha, talenta ili upornosti. Zato imamo poplavu raznih DJ-eva, MC-eva, repera, hiphopera. Među njima naravno ima  interesantnih autora koji zaslužuju pažnju i poštovanje, ali većina je na vrlo niskom muzičkom nivou  bez obzira na svu pomoć tehnologije. Ako neko nema talenta, neće ga spasiti tehnologija. Možda će na brzinu postići neki uspeh, ali takve stvari teško da odolevaju testu vremena.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Naprotiv, smatram da je kompjuter i sve dostupnija tehnologija koja je olakšala stvaranje muzičkih zapisa ustvari demokratizovala muziku i omogućila ljudima koji su imali talenta ali nisu imali para za preskupa studija da konačno snime i plasiraju sopstvenu umetnost. I sam pripadam jednim od takvih, znam koliko mi je nekad dok sam počinjao da se bavim muzikom bilo teško skupiti novac za ozbiljan studio koji je monopolistički držao visoke cene, kad biste i došli nešto da snimite, onako mladi i neiskusni, uglavnom biste trpeli ponižavanje od strane nekakvih nabeđenih tonaca i producenata, umesto da vas podrže i pomognu uglavnom bi vas “otezgarili” tako da mi je na neki način i drago što je danas tehnologija toliko dostupna jer su mnoge svete krave zasluženo završile u štalama. Sa druge strane, šunda je uvek bilo u muzici bez obzira na tehnologiju i uvek će ga biti, za njega nije kriv kompjuter ni tehologija već stav medija  a to je naravno uvek i stav politike koja te medije i kontroliše a kojoj iz nekog razloga šund odgovara. Umetnost bilo koje vrste vas tera da razmišljate a nijedna politička struja ne voli misleće…zato se šund u svakoj sferi i forsira. Da bi se zaglupeli i bili manipulativniji.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Sve manje mogu da primetim tu razliku. Digitalni zvuk je svakim danom sve bolji i bolji, koliko god da sam nostalgičan za vremenom kad bismo kupovali ploče koje čak nismo ni slušali već bi ih presnimili na kasetu i slušali muziku sa nje da se ploča ne “troši”, ne mogu da budem neobjektivan i da tvrdim da je zvuk tad bio bolji. Mada, postoji određena “toplina” tih starih nosača zvuka, popunjenost jednog broja frekvencija, taj “šum” koji je ustvari zvušna nesavršenost analognih zapisa a koji im daje “šmek”. Ili je to ipak samo nostalgija…

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Pre bih rekao da je prednost u praktičnoj strani primene – digitalnim zvukom je lakše manipulisati, lakše ga je obrađivati, emitovati, slati na razne strane, kompjuter i dobra zvučna karta danas mogu da zamene ceo nekadašnji preskup studio i olakšaju i ubrzaju proces snimanja. Takođe, brojni semplovi, efekti, programi, plug-in-ovi vam omogućuju da ispoljite svoju kreativnost mnogo lakše nego ranije. Ali, ukoliko nemate talenta i znanja džaba i gigabajti memorije i multicore procesori.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Za dobrog muzičara će uvek biti posla. I ranije ste imali mogućnost da ponavljate dok ne snimite dobar “tejk”, sad je taj proces samo malo brži i jeftiniji i ako to podrazumeva određene korekcije putem programa, što da ne? Sem ako naravno  nisu ekstremne pa se to čuje uprkos svim najnovijim programima. Uopšte koncept “studijskog muzičara” gubi smisao, ali mi je na neki način čak i drago zbog toga, pre svega zato što je pravom muzičaru mesto na bini, pred publikom, na koncertu a u studio se ulazi samo kad treba da se snimi pesma. Ako želim nečiji zvuk ili glas u svojoj autorskoj muzici, angažovaću ga pre svega zato što volim izraz ili senzibilitet tog muzičara, a ne zato što može sve da odsvira savršeno. Ne treba mi robot, surovi profesionalac, muzika je emocija i ne mora da bude bez greške, ona treba da vas dodirne.  Šta se tiče onih što ne znaju da sviraju i pevaju već se oslanjaju na tehnologiju, njih publika brzo prepozna i odbaci. Ja sam “odrastao” na bini, na živom nastupu  i mislim da je bina a ne studio mesto gde se muzičar dokazuje.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Sve više i više je moguće i zato sam fan novih tehnologija. Većinu svojih autorskih pesama snimam kući baš zahvaljujući savremenoj tehnologiji ali opet to činim na “staromodan” način, sve mora biti dobro odsvirano i otpevano jer sam tako navikao u “starim” danima, bez velikih naknadnih korekcija i editovanja. Naravno, miks i produkciju ne radim kod kuće već to prepuštam ljudima koji to rade mnogo bolje od mene i za to je pored znanja potreban I profesionalni studio.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Ko voli nek izvoli. Niti slušam niti me zanima elektronska muzika. Smatram da nju prave a i slušaju muzički impotentne osobe. Volim da koristim pojedine elemente elektronike dok stvaram sopstvenu muziku, ali to je samo mali deo ukupnog aranžmana, tek da “ulepša” celu sliku. Kad pravim muziku, pravim je da bi bila odsvirana uživo. Ništa ne može i nikad neće zameniti živo izvođenje.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Kompjuter treba da je vaš sluga, bez čoveka to je samo gomila žica i silicijuma, sredstvo koje će vam  olakšati da svoju kreaciju i emociju prenesete dalje putem muzike. On ne može i ne sme da zameni čoveka. Opet, koliko god da iskoristite sasvim legitimnu mogućnosti raznih programa i semplova da dobijete zvuk koji želite, sve će to biti testirano uživo. Šta vam vredi najsavršeniji snimak ako ne možete to  da odsvirate na koncertu. Možete lagati neke ljude neko vreme ali ne i sve ljude sve vreme.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Uopšte mi nije žao “povrede” autorskih prava, svaki pravi umetnik valjda teži da njegova muzika dopre do što većeg broja ljudi, na gubitku su samo diskografske kuće koje su ionako predugo držale svoju ucenjivačku i monopolističku poziciju, a koje su u krajnjoj liniji i ubirale najveći profit. Muzika se demokratizovala, postala dostupna svima, svako može da snimi i “okači” svoju pesmu na neki od popularnih sajtova pa će vremenom i kvalitet isplivati. Problem je samo sad već preterane ponude i nekad morate dosta vremena provesti surfujući netom da biste našli nešto kvalitetno.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

To uopšte nije za poređenje. Izvođenje muzike uživo je ustvari emotivna razmena između muzičara i publike na podsvesnom nivou i ne postoji zvučni ni video zapis koji vam tu vrstu emocije može adekvatno preneti. Youtube je dobar utoliko što može da zainteresuje publiku za vaš rad i da ih motiviše da dođu na vaš koncert i dožive ono pravo. A šta se tiče onih koji samo slušaju muziku na Youtube i ne idu na koncerte, a pritom vole da kritikuju i iznose stavove i mišljenje o tuđem radu, njima mogu samo da poručim: ”Get a life”!

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Sve zavisi na koju publiku ciljate. Mi smo zemlja paradoksa-nigde više mobilnih telefona i Facebook profila a preko 50% populacije je funkcionalno nepismeno. Ako vam je tih 50% ciljna grupa onda ćete morati da u kampanju uključite i plakate I štampane medije. Sa druge strane, na drušvenim mrežama je toliko razih ponuda da se često od drveta ne vidi šuma. Idealno bi bilo kombinovati obe kampanje, samo što je problem što rokenrol nažalost više nema mogućnost da dođe do mainstream medija, getoiziran je i marginalizovan nauštrb šunda.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Naravno da ne garantuje, društvene mreže su nas dosta ulenjile i koliko god da su dobre zbog reklame i komunikacije sa fanovima toliko je mnogo lakše kliknuti mišem nego dići debelo meso i doći na koncert. Doduše, mnogo zavisi i od ekonomske situacije, mislim da je glavni razlog popularnosti društvenih mreža u Srbiji to što su one sada umesto seksa postale sirotinjska zabava. A možda je to bio i jedan od ciljeva, ko zna…

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Bend ne miruje nikada, klupska sezona je na izmaku i sad nas čeka nekoliko letnjih nastupa na raznim manifestacijama ali glavna preokupacija ovog leta će biti rad na prvom autorskom albumu. Sa prvom pesmom “Vatra” postavili smo visoke standarde audio i video produkcije koje ćemo daljim radom, nadam se, podići još više.  Kao ekskluzivu moram da pomenem da je bend snimio “Himnu patologa” na engleskom jeziku koja će biti premijerno izvedena na Evropskom kongresu patologa u Beogradu u septembru ove godine. Na taj način sam pokušao da i bukvalno povežem dve moje najveće ljubavi i profesije-muziku i medicinu.

Predrag Jovanović

Računajte na računare