Hiperkonvergentna infrastruktura: Slagalice u oblaku

Termin hiperkonvergentna infrastruktura (HCI) je jedna od novih reči (buzzwords) koja nam „para uši“. Iako većina korisnika ne brine mnogo o tehničkoj i organizacionoj strukturi data centara, HCI ima mnogo uticaja čak i na krajnjeg korisnika

Programeri i tehnološki entuzijasti, pogotovo u sferi najvećih, enterprise sistema zaista zagovaraju hiperkonvergenciju zbog jednostavnosti, lakoće upravljanja i uštede troškova u odnosu na tradicionalne arhitekture data centara. Ako bar malo bolje pogledate, lako je videti kako su prednosti hiperkonvergentne infrastrukture (HCI) učinile ovo rešenje toliko privlačnim.

Data centar je obično na jednom, jasno određenom mestu koje je teško promeniti. Obično se sastoji od komponenti koje čine serverski deo, zadužen za izvršavanje aplikacija i ponudu različitih servisa. Kao i svaki drugi sistem, on zahteva određenu količinu skladišnog prostora (storage) i resurse koji interno povezuju komponente data centra, ali i ceo data centar sa spoljnim svetom (network).

Kako vreme protiče, pojedinačne komponente jačaju, serveri su brži, a brži je i protok podataka u mreži. Ipak, nesrazmerno raste i količina storage‑a, jer je podataka sve više i sve duže treba da se čuvaju. Samim tim raste i količina podataka koju treba pretražiti, analizirati ili obraditi. Stoga je jedan od prvih zadataka modernizacije data centara bio da se za storage obezbedi poseban vid komunikacije sa serverom koji će obezbediti brži prenos, spremanje i zahvatanje podataka. Obično su se birale fiber varijante povezivanja sa SAN/NAS komponentama da bi se to postiglo. Tu se, ujedno, i završava razvoj standardne ne‑konvergentne infrastrukture koju čine pomenute tri komponente u većini data centara kakve poznajemo.

Velike i male slagalice

Kao i uvek, volimo sve to da uporedimo s primerima iz stvarnog života. Ako imate potomstvo, sigurno ste barem nekada posegli za slagalicama kao edukativnim sredstvom i mentalnom vežbom koja stimuliše razvoj dece. Slagalice se obično prave u skladu s uzrastom, pa su mlađima namenjene one jednostavnije s manje delova koje je lakše uklopiti. Najkomplikovanije slagalice imaju mnogo delova, njihove forme su zakrivljene i teže za uklapanje, a brzina kojom se svet razvija i funkcioniše izgleda da nam više ne dozvoljava odvajanje vremena (i prostora) za komplikovane slagalice. Složićete se da je lakše složiti slagalicu s nekoliko pravougaonih elemenata, nego onu s mnogo sitnih i zakrivljenih parčića.

Slična situacija je i s uklapanjem navedene infrastrukture u jedinstveni data centar, pa se u nekonvergentnom slučaju obično poseže za čak tri nezavisna tima koji održavaju servere, storage i mrežni deo. Dodatna komplikacija je što timovi moraju intenzivno da komuniciraju kad treba uvećati bilo koji od ta tri esencijalna resursa data centra. A poznato je da je IT svet prilično introvertan i nije baš preterano komunikativan. Nije tajna ni činjenica da je IT svet pomalo razmažen, pa su uvek dobrodošla rešenja tipa „klik‑klik‑gotovo“, umesto napornog praćenja parametara rada i opterećenja data centra. I to svake komponente pojedinačno…

Prvi korak u stvaranju konvergentne infrastrukture bio je „ukidanje“ posebnih vrsta pristupa servera SAN/NAS uređajima. Mreža je postala jedinstvena, bez obzira na to koje komponente komuniciraju. Tome je svakako doprineo i razvoj mrežnih tehnologija, pa je brzina „uobičajene mrežne komunikacije“ polako prestajala da bude usko grlo.

Studija slučaja „PC Press“

Iako se svojski trudimo da pratimo najnovije IT koncepte, Redakcijska infrastruktura je prilično zastarela. Njeno jezgro je posvećeni server za tekuće radne zadatke. Mrežni deo čini optička veza s Internetom i lokalna gigabitna mreža na koju se priključuju pojedinačni računari. Tu je i SAN/NAS uređaj (QNAP), koji je povezan na postojeću mrežu, iako fizički ima mogućnost za desetostruko brže povezivanje na svič ili direktno na server. Uz to, SAN/NAS ima sopstveni niz diskova koji je nedostupan za ostale komponente sistema, ali obavlja važne radnje dnevnog backup‑a i snimanja s nadzornih kamera.

Ipak, taj sistem storage‑a nije dostupan korisnicima (članovima Redakcije) i ostalim delovima infrastrukture, pa relativno često dolazi do zagušenja dnevnog radnog prostora – storage‑a na serveru. Jer, gde biste inače snimili neki veliki fajl koji vas trenutno zanima nego na sopstvenom lokalnom računaru ili na serveru ako „u lokalu“ nemate dovoljno mesta ili s kolegom želite da podelite aktuelni sadržaj. Koliko god da proširite SAN/NAS storage to se neće odraziti na trenutni radni prostor. I obrnuto…

Sve ukazuje na tradicionalni, nekonvergentni pristup. Ako tome dodamo (pomalo arhaičnu) težnju da svi članovi Redakcije imaju sopstvene, prilično jake desktop računare, onda je jasno da je svako proširenje resursa ne samo otežano i komplikovano, već i dosta skupo. Konvergencija, a pogotovo hiperkonvergencija se upravo namerila da reši ove probleme.

HCI jednostavnije rešava stvari

Ono što PC Press‑u predstavlja nepobitnu prepreku u modernizaciji infrastrukture jeste relativno mala veličina naše kompanije. Oscilirajući u rangu od 10 do 15 stalno radnih i radno raspoloženih pojedinaca, svaka drastična promena infrastrukture može da predstavlja i veliki zastoj u poslovanju koji nastaje usled promena i, češće, usled navikavanja na promene.

Ako pustimo mašti na volju, idealno bi bilo da je storage kompaktan sistem koji je na raspolaganju svim infrastrukturnim jedinicama sistema. Ako postoji potreba da se storage uveća, HCI to rešava uvođenjem novog infrastrukturnog čvorišta. Dodati storage bi bio na raspolaganju svim ostalim komponentama sistema, uključujući i pojedinačne radne stanice.

Sledeći korak podrazumevao bi uvođenje virtuelizacije na koju se snažno oslanja HCI. Zašto da svako ima (relativno snažnu i često predimenzioniranu) radnu stanicu, ako bi postojao server koji virtuelizacijom raspoređuje neophodne „mašine“ i dodeljuje im resurse? Na primer, našim dizajnerima (popularno zvanim „prelamačima“) neophodna je radna stanica visokih performansi, poželjan je jak procesor, mnogo memorije, a dobro dođu i terabajti storage‑a. Ali to im je neophodno (i korisno) otprilike 10 dana mesečno – u ostalim vremenskim periodima, ova snaga ostaje „zarobljena“ i praktično neraspoređena.

Što je ICT infrastruktura kompleksnija, lakše i brže će se primetiti efekti uštede, lakoće proširenja i jednostavnosti centralizovanog nadgledanja HCI infrastrukture

Virtuelizacija je ovde ključni faktor uspeha, a VDI (virtuelni desktop) postaje rešenje kome se sve češće pribegava da bi se rešili problemi preraspodele resursa u nekom vremenskom periodu. Definiše se niz ključnih, stalno neophodnih, virtuelnih mašina, definišu se „mustre“ (templejti) računara kakvi će povremeno biti potrebni, a sve to se odvija u čvoru (ili čvorovima) HCI infrastrukture koje smo namenili baš tome. Pritom, mnogo je lakše instalirati i isporučiti (deploy) neophodne softvere grupi virtuelnih mašina i lakše je kontrolisati privilegije i prava pristupa grupi virtuelnih mašina.

Centralizovana kontrola HCI

Lako je prepustiti se mašti, ali i sami moramo da priznamo da je HCI zapravo rešenje za „velike“. Što je ICT infrastruktura kompleksnija, to će se lakše i pre primetiti efekti uštede, lakoće proširenja i jednostavnosti centralizovanog nadgledanja i kontrole infrastrukture.

Što je sistem veći, hiperkonvergencija čini i nešto više od povećanja brzine i storage‑a. Iako je poboljšanje i olakšavanje upravljanja informatičkom infrastrukturom svakako cilj, HCI omogućava nešto mnogo sveobuhvatnije, što se uzgred dopada čitavom menadžmentu – od direktora informacionih tehnologija do finansijskog direktora. Nama, srazmerno manjima, ostaje da se što više usmeravamo na korišćenje cloud‑a, birajući za provajdere one data centre koji su fleksibilniji baš zato što su HCI bazirani. Tako ćemo moći brže i efikasnije da menjamo infrastrukturu čak i naše najmanje firme u skladu s aktuelnim potrebama.