I digitalna krađa je krivično delo
Internet ne postoji od juče pa je svako kršenje autorskih prava i lažno predstavljanje podložno kazni, doduše, nešto teže nego u fizičkom svetu. Zašto uopšte ljudi olako kradu tuđe? Da li je stvarno tako teško napraviti nešto svoje?
Odmah da vam kažem da se ne bavim ljudskim mozgovima i ne mogu sa sigurnošću da tvrdim zašto ljudi uopšte kradu, a kamoli zašto kradu identitete na Internetu, na kome ionako možete biti šta želite, barem dok vas ne uhvate. Čini mi se da se tu krije mnogo toga u ljudskoj psihi: želja za boljim životom, zavist, lenjost, neznanje… možda je bolje da ne idem dalje. Odgovor je isti kao i na sve ostalo što ljudi rade loše: takvi su.
Ukradena pamet
Najzastupljenije su krađa autorskih prava i krađa identiteta odnosno ličnih podataka. Kršenja autorskih prava ima toliko i svuda da ljudi najčešće samo odmahnu rukom i kažu nešto u stilu „ma nema veze, nek je prepisao“. Ipak, mnogi ljudi osetljivi su na krađu tekstova, što je ozbiljno kršenje autorskih dela, krađu tvitova, statusa na Facebook‑u, a o fotografijama i da ne govorimo. Sve ovo podložno je tužbi, samo morate da imate dokaz o vremenskom prvenstvu svog dela. Ipak, kako je sve toliko masovno, ljudi najčešće ne obraćaju pažnju na kratak tekst ili lični stav u statusu.
I tako, sedim i razmišljam, evo da sam ja ta osoba koja će prepisati nečije mišljenje (što je teško zamisliti, ali kao hajde), i sada svidi mi se i kažem: „Jao, što je ovo super, pa ovako isto ja mislim, sada ću to da prepišem“ i već sam se tu izgubila jer bih ja makar, ako već nemam svoj stav o tome, potpisala i linkovala ka osobi čiji je tekst.
Tako da, ipak, ne mogu da razumem ljude koji to rade i verujem da ih nikad neću razumeti. Ne odmahujte rukom na svoje ukradene reči, pesme i fotografije. Uvek makar pošaljite poruku toj osobi koja je to napravila, jer ako ima malo savesti, možda to više neće raditi. Nikad ne znate, ljudi mogu da iznenade i pozitivno.
Krađa identiteta
Prelazim sad na ozbiljne dijagnoze i ozbiljniji kriminal. Mogu danas da otvorim profil kao Milutin Jovanović iz Pariza i svaki dan kačim sliku Ajfelove kule, pa nek mi zavide dušmani. Fotografije, naravno, pokradem baš od vas koji ste zaista bili u Parizu. Neko je odlučio da je vaš život toliko dobar da će se praviti da ste vi. Uzme sve vaše fotografije pa i podatke, promeni ime i prezime i et voila! Eto vašeg života negde tamo, kod nekog M. Jovanovića. Malo se prepadnete pa ne znate šta biste radili, kako i kome prijaviti osobu koja ste vi, i kako dokazati da ste to vi. To je najprostija krađa identiteta.
Kada neko pokrade podatke iz banaka, baze podataka i ustanova koje čuvaju takve podatke, onda imate veći problem. Ta osoba ne koristi podatke na Internetu, već vas krade iz senke, iz offline‑a. Najčešći oblici ovakvih prevara su phishing, scam brokeri, nigerijsko pismo 419… Postoji mnogo načina za to a vaš e‑mail je na udaru, pa ne klikćite na linkove u koje niste sigurni i koji vam deluju sumnjivo. U suprotnom, može vam se desiti da se neko koristi vašim novcem, diže kredite pa i da obavlja kriminalne radnje u vaše ime.
U vreme Interneta mnogo je teže sačuvati lične podatke nego ikada. Važno je da se informišete dobro i uradite sve što je moguće da vaši podaci ne dospeju u pogrešne ruke, ali i da ne ćutite kada neko besramno prepiše vaš tekst koji ste smišljali danima, ali ni onaj koji ste smišljali samo 15 minuta. Borite se protiv krađe i prevara i ne dozvolite da postanete Milutin Jovanović iz Pariza!
