Stiv Džobs – upadljiv ekscentrik i neosporan vizionar

Istorija vrvi od slučajeva umetnika, naučnika i ostalih uticajnih ljudi koji su imali ‘turbulentan’ odnos prema svojim kolegama, ženama i generalno ljudima iz svog ličnog i profesionalnog okruženja. Svet sigurno ne bi bio isti bez tragova koje su ostavili za sobom, ali ostaje pitanje koliko drugi ljudi treba da trpe njihove neprijatnosti zarad viših ciljeva.

Takav je slučaj i sa Stiv Džobsom, koji, sedam godina nakon smrti, ostaje kontroverzna ličnost. Sa jedne strane ostaje neosporna činjenica da su njegove vizije tehnologije, koje sežu još od 1970-ih godina dvadesetog veka, zauvek promenile način na koji se odnosimo prema tehnologiji, ali sa druge, ima nebrojeno primera koje idu u prilog tezi da je u odnosu sa kolegama  i prijateljima bio težak čovek, koji je umeo mentalno i verbalno da ih maltretira, ali da mu se opraštalo zbog talenta za biznis.

Na poslovnom planu, dobar primer Džobsove „ekscentričnosti“ vezan je za akvarijum u njegovoj kancelariji. Jedan od bivših zaposlenih u Apple-u skoro je izašao u javnost sa pričom vezanom za reakciju Džobsa na prvi prototip iPod-a. Naime, Džobs se neko vreme igrao sa njim, kritikovao ga, merio težinu u rukama i brzo ga odbio navodeći da je preveliki. Inženjeri koji su radili na iPodu su mu objasnili da je prosto nemoguće da bude manji. Džobs je nakon toga neko vreme ćutao, da bi potom ustao, otišao do akvarijuma i bacio iPod u njega, iz koga su pošli na površinu mehurići nakon što je pao na dno. Džobs je na to rekao „Evo vazdušnih mehurića, što znači da u njemu ima prostora. Napravite ga manjim“.

Originalni iPod je bio debljine 19,8 milimetara, dok je godinama kasnije, poslednji model iPod-a debljine 6,1 milimetara, i sav prostor unutar njega je iskorišćen. Džobsov akvarijum je tokom godina postao čuven po stvarima koje je bacao unutra. Bivši zaposleni navode da je „Džobs stalno bacao stvari u akvarijum, nismo mogli da ga sprečimo. Rekli smo mu da prestane, ali nije slušao, bio je pun stvari koje ne bi trebalo tu da se nalaze. Ribe su tokom godina umrle, dok je jednu smrskao iMac, ostale su otrovane. Džobsa nije bilo briga“.

Džobs je, takođe, imao naviku da otpušta ljude u Pixar-u, bez najave i otpremnine. Dok je radio u Atari-u, Džobs je tražio pomoć svog prijatelja i poslovnog partnera Stiva Vozniaka, kako bi napravili manju verziju Ponga. Dogovor je bio ako bi se taj posao odradio brzo i efikasno, dobili bi veliki bonus. Međutim, Džobs je tom prilikom lagao svog partnera, i uzeo većinu novca za sebe. Tokom prvog puta kada je radio za Apple, probao je da prevari tadašnjeg CEO-a Džona Skalija, i odbio da da opciju za dobitak od akcija Apple-a jednom od najstarijih zaposlenih, koji je u isto vreme bio jedan od njegovih ličnih prijatelja.

Džobsovo više nego slobodno izražavanje nezadovoljstva nije bilo usmereno samo ka njegovim kolegama i porodici, već i najmoćnijim ljudima na svetu, uključujući predsednika SAD-a. Džobs je imao prilično napete sastanke sa Barakom Obamom, a jednom prilikom je Obami rekao da će biti predsednik SAD-a samo jedan mandat. Pored toga, mu je rekao da država ne čini da SAD budu  plodno tlo za biznis, i da kompanije radije grade fabrike u Kini nego u Americi, gde ih frustriraju regulacije i nepotrebni troškovi.

Sa tim u vezi, Apple i Džobs su često bili na meti kritika vezanih za prebacivanje pravljenja proizvoda u kineske fabrike, u kojima su radnici slabo plaćeni i rade pod lošim radnim uslovima. Džobs je često kritikovao američki obrazovni sistem, za koji je smatrao da nije dovoljno konkurentan, i da je „obogaljen pravilima rada sindikata“. Obami je predložio da škole treba da budu otvorene do 6 popodne, 11 meseci godišnje.

Džobsov biograf Volter Ajzakson pitao je njegovog najboljeg prijatelja Džoni Ajva šta on misli o Džobsovom ponašanju i menjanjima raspoloženja. Njegov odgovor je bio sledeći „Posedovao je vrlo detinjastu sposobnost da se jako naljuti oko nečega, i da to osećanje ne ostane dugo sa njim. Bilo je slučajeva da je izuzetno isfrustriran, i tada mu je jedini način da doživi katarzu bio da povredi nekoga. Mislim da je osećao slobodu i dozvolu to da radi. Osećao je da se pravila normalnog društvenog ponašanja na njega ne odnose. Zbog toga što je bio vrlo osetljiv, tačno je znao kako da efikasno i efektivno povredi nekoga. I da to uradi namerno“.

Najekstremniji primer Džobsove ćudi i tvrdoglavosti je odbijanje da leči rak pankreasa tradicionalnim metodama, već je izabrao lečenje putem prirodnih načina, što se na kraju završilo smrtnim ishodom. Pri kraju života zažalio je što je probao da rak leči alternativnom medicinom, pre nego što je pristao da ode na operaciju. Uprkos željama porodice i prijatelja, probao je da se leči kroz seanse akupunkutre, time što je pio posebne voćne sokove, posećivao „spiritualiste“ i koristeći druge metode koje je pronašao na internetu.

Neki eksperti za rak su naveli da bi Džobs verovatno produžio svoj život, ili čak preživeo, da je brzo preuzeo korake, koristeći naučno dokazane medicinske tretmane. Na pitanje „kako je tako pametan čovek mogao da uradi tako glupavu stvar“, Ajzanskon je naveo: „Mislim da je osećao da ako ignoriše nešto što ne želi da postoji, ima magično mišljenje. Taj način razmišljanja je za njega funkcionisao u prošlosti, ali u vezi raka ga je dovela do fatalnog ishoda zbog čega je zažalio“.

Džobs se sa pravom hvalio u vezi njegove uloge u oživljavanju Apple-a, firme koju je koosnovao, dok su lične razmirice sa kolegama dovele do toga da je izbačen iz firme. U vreme kada je preuzeo kormilo, kompanija je bila par meseci udaljena od bankrotstva. Kada je zog bolesti napustio Apple, već tada je bila najvažnija kompanija vezana za potrošačku tehnologiju na svetu. Imajući u vidu mali broj menadžera koji okreću na bolje, naizgled, bezizlazne situacije, moguće je da je samo Džobs mogao da spasi Apple, i stavi je na put još većeg uspeha, što definitivno nije mala stvar.

Dakle, i pored teškoća u međuljudskim odnosima, u Džobsovo zaveštanje spada i stvaranje nekih od najuticajnijih proizvoda u poslednjih 50 godina – iPhone-a, Mac-a, iPad-a, iPod-a, i originalnih Apple kompjutera. Možda bi neki slični proizvodi bili stvoreni i bez njega, ali nema poricanja da je imao vodeću ulogu u oblikovanju načina na koji se milijarde ljudi širom sveta odnose prema  tehnologiji.

Pitanje je da li su njegova poslovna postignuća važnija od okrutnosti s kojom se odnosio prema drugima? Vođe u biznisu se često slave zbog njihovih rezultata, bez detaljnije analize toga kakvi su kao ličnosti, i kako njihove akcije, i lične i profesionalne utiču na ljude iz njihovog okruženja, i svet oko njih. Mogu će da im se upravo zbgo velikih uspeha, da im se gleda kroz prste zbog lošeg ponašanja.