VOŽNJA – POLOŽIO (II put)

Desilo se to i meni. Istina, u pedesetim. Dakle, matori šofer. Ne zvuči lepo ali, neupućenima u termine polaganja, može da zazvuči kao “stari – iskusan šofer”. 🙂

Dodatni časovi i preslišavanja

Pred ispit sam opet uzeo dva dodatna časa vožnje. Svaki put se dogodi da se nešto što polusvesno odradim iskristališe u jasnije pravilo. Recimo, polukružno više nikada ne radim u drugoj brzini. Kod usporavanja, koja su uglavnom neminovna u takvim akrobacijama, druga brzina proizvodi neugledne zvučne efekte u radu motora. Dakle, nakon komande za polukružno, odgledati poglede, dati levi migavac i prebaciti u prvu. Mnogo je sigurnije i milozvučnije.

Instruktor me je pitao zbog čega sam pao prošli put. Objasnio sam da nisam “zaobilazio i migao“ na pešake koji su išli po kolovozu na oko metar desno od mene. Rekao je da bi se moglo reći da onda ja nisam išao uz desnu stranu saobraćajne trake – što se smatra ispravnim položajem vozila. Da sam tako išao, sigurno bih imao potrebe da “okrenem“ volan, a onda i da gledam i migam kao i kod svakog obilaženja. Šta da kažem? Dodao je i da je ona starija gospođa takođe pala. Nisam odmah shvatio kakve to veze ima. Ona zapravo radi kao sekretarica visokog funkcionera u ministarstvu policije. To je trebalo da me uveri da su odluke o polaganju pravedne. Šta da kažem?

Polaganje

Dan kada se sneg otopio – 23.12.2009. Linije na poligonu su se dobro videle. Opet se skupilo mnogo dečice. Došla je i ona starija gospođa koja je (ipak) pala prošli put.

Pojavila su se i kola sa policijom. Izašao je neki novi, stariji i simpatičniji policajac kome je tog dana dopao ovaj poligon. Instruktor je postavio Golfa u početni položaj i pitao da li neko hoće prvi. Ovoga puta javio sam se prvi. Policajac mi je zatražio ličnu kartu. Pregledajući je pitao me je: “Da li ste punoletni?”. Nemajući odmah osećaj da se šali(mo) dodao sam – “Poodmaklo punoletstvo“. Poligon sam opet odradio bez greške. Ušli su u vozilo policajac i (pored mene) jedan od instruktora iz škole. Zapravo isti onaj sa prošlog polaganja.

Da ne dužim. Mislim da nisam nigde pogrešio. Gledao sam i migao čim bi video da prolazim pored malo više izbačenog i loše parkiranog automobila. Nije bio jak saobraćaj, pa ni kod skretanja nije bilo mnogo sačekivanje. Rutinski i bez i malo treme uradio sam i polukružno. Kada smo došli ponovo do poligona, rečeno mi je da parkiram kola iz desnu ivicu platoa. Dao sam uredno poglede i migavac i stao. Osoba iz auto škole mi je saopštila da izađem i sačekam da me pozovu. Iz gomile su mimikom pokušavali da saznaju šta se desilo. Tek tada je počelo da mi tutnji u ušima. Jedva sam razaznao da mi ona starija žena kaže: “Pa uđite u kola trube vam“. Nisam čuo taj zvuk iako sam bio pored vozila. Mogli su slobodno da me pošalju ponovo na lekarski!? Sedam na mesto vozača i čujem policajca kako pita: “Mislite li da ste položili?”. Podučen od instruktora da se ne posipam mnogo pepelom, rekao sam kako mislim da mogu da se uključim u saobraćaj, a da ne znam kada ću baš postati pravi vozač. Rekao je: “Ništa ne brinite, položili ste.” Učinilo mi se da je predstavnik škole tada izgovorio nešto poput: “Sve što kažete može se iskoristiti protiv vas…”, jer je opet počelo da mi bubnji u ušima. Čovek je, zapravo, rekao da je sve što može sada da mi kaže to da sutra u auto školi podignem uverenje o položenoj vožnji i ostatak posla obavim u Ljermontovljevoj.

Izašao sam iz kola nekako ukrućen. Ona starija gospođa “ministarka“ čestitala mi je, pročitavši nekako rezultat na mom licu. Prilazili su i drugi klinci. Čestitao mi je i instruktor onim njegovim “bravo majstore”. Ništa manje pokunjen i polusvestan kao i kada sam pao, krenuo sam ka autobuskoj stanici. Nisam verovao da ću se posle onakvog inata ovako brzo “razoštriti”.

Vozačka dozvola

Sutradan, oko 12 sati svratio sam do auto škole. Dobio sam popunjen formular na kome je pisalo da sam položio vozački ispit B kategorije. Bio je to veliki dvolist pun nekih rubrika u koje nisam zavirivao. Tek, nije mi ni malo ličio na neki papirić o kome su mi pričali stariji vozači, koji je nekada važio kao privremena vozačka dozvola dok se ne dobije prava. Uz dvolist je bilo prikačeno poprilično izgužvano moje lekarsko uverenje. Dobro se izlizalo jer je instruktor bio dužan da ga stalno nosi uz moj kartončić za sve vreme obuke. Službenica auto-škole popunila mi je i dve uplatnice sa taksama koje sam posle platio u obližnjoj banci. Suma za obe takse bila je do 1.000 dinara. Nisam se usudio da pitam šta je koštalo 800 dinara, koliko sam platio za izdavanje tog uverenje (i/ili popunjavanje dokumentacije). Korisno je da sve podatke o sebi na papirima proverite pre nego krenete u sledeću fazu posla. To su me savetovali u školi odmah po predaji dokumentacije.

Imao sam i dve slike dimenzija 3,5 x 4,5 cm. Slikanje me je koštalo 350 dinara. Dobio sam pride i slike za novu ličnu kartu i pasoš (ako ih neko još uvek traži).

Šta je sve potrebno imati za prvu dozvolu pogledajte na sajtu MUP-a! Ako uplatnice budete sami popunjavali, proverite koji je kod opštine koji se navodi kod poziva na broj.

Uputio sam se u MUP u Ljermontovljevoj ulici. Red nije bio zastrašujući. Tek tada sam shvatio da je dobro što sve imam popunjeno i kompletirano. Predao sam papire i za pola sata dobio “pravu” dozvolu (dakle, po starom). Dugo sam je okretao i proveravao da li je sve pravilno upisano. Konačno je završena etapa obuke koja je počela 7. septembra 2009. godine. Prošla su tri i po meseca – precizno 109 dana.

Zapravo, naslov bloga i dalje je aktuelan. Treba kupiti kola. Mislim da će biti još nastavaka!

Konačna kalkulacija dosadašnjih troškova: