17 – 24. čas – Slavija mozak zavija (21.10.2009. – 05.11.2009.)

Sve do 23. časa vozao sam se samo po periferiji Zvezdare i pomalo zalazio i na velike ulice. Sada, na 23. i 24. dvočasu uputili smo se po prvi put ka centru. Osetio sam malu nesigurnost zbog većeg broja stajanje (zbog pešaka), prestrojavanja i čestih semafora. Kod Vuka sam se dobro prestrojio, ali nisam ni primetio zaustavnu liniju, već sam stao tik uz pešački. Imao sam sreću da tramvaj nije skretao. Tek sam u povratku primetio kako su zaustavne linije za svaku saobraćajnu traku drugačije uvučene.
Kako je vožnja odmicala naslutio sam gde idemo – Slavija. Isključili smo se iz saobraćaja u nekoj uličici. Instruktor je nacrtao raskrsnicu i počeo da objašnjava. Sve je bilo tako jasno i očigledno. Shvatio sam koga u kružnom toku puštam a koga “ne bi trebalo”. Na pitanje čemu taj izraz, dobio sam odgovor kako mnogi ne znaju pravila, dok je deo njih uveren da treba postupati po nekom pravilu koje uopšte ne važi. Tada se primenjuje taktika “pametniji popušta”. Tu mi beše malo neprijatno, ali šta se može.
Rečeno mi je da u kružnom toku nikako ne reagujem volanom na “nadiranja” sa strane. Samo gas i kočnica. Kada u kružnom toku zavlada pravilo desne strane, treba propustiti onoga ko je u nivou sa desne strane ali ne i sve one koji su pozadi. Skrenuta mi je pažnja da se u kružnom toku ne gleda pozadi.
Krećemo. Tek tada shvatam da smo stajali u Prote Mateje. Dolazim do Mekenzijeve, stajem na STOP i propuštam i propuštam… Ulazim konačno na kružni tok. Instruktor kaže da idemo u Nemanjinu. Opšti haos. Mislim da bi se sistemom “puzi i podilazi” nekako i probio, ali ni traga od onih jasnih pravila u glavi. Svi pucaju. Čujem kako u okretanju oko ostrva treba da dajem migavac. Na početku Nemanjine horde pešaka. Šta li rade ovako rano. Propuštam, propuštam… Konačno izlazim „u ravno“ ali opet negde skrećemo pa zavrćemo i ponovo se obrušavamo na Slaviju – ovoga puta iz Beogradske. Instruktor saopštava da idemo u Mekenzijevu. Ne mogu da kažem da nisam u trenutku pomislio kako treba samo skrenuti levo… Ali razum se vraća i krećem ka ostrvu, dajem migavac i skrećem ka hotelu Slavija. Nikakva pravila mi ne dolaze do glave. Samo želja da se iskobeljam. Mekenzijevom konačno zamičemo ka našoj lepoj periferiji.
Rešio sam da na skicama rešim sve bitne kružne tokove – Slaviju, Autokomandu, kružni tok kod Energoprojekta. Okačiću bar deo toga u sledećem nastavku.
Jedva čekam da ovo polaganje već jednom prebrinem. Teško je biti đak u ovim godinama.