220 novih početaka

Izdavanje mesečnog časopisa je periodičan posao – kada broj ode u štampariju, počinjete sa praznog lista od koga treba da nastane novih stotinak šarenih stranica. Nije, ipak, svaki početak isti – neki od njih su se dublje urezali u naše sećanje, pa ćemo ovaj rođendanski broj iskoristiti da se podsetimo kako se IT svet menjao, i kako smo se mi menjali zajedno s njim.

Koncipirajući časopis „PC“, Vesna Čarknajev (tada Jeremić), Zoran Životić i ja smo se fokusirali na profesionalne korisnike računara, uz čvrsto uverenje da profesionalni sadržaj mora da prati i profesionalni izgled. Bila su to vremena kada su se novine i časopisi štampali na lošem, jeftinom papiru, uz pripremu na klasičnom foto‑slogu ili, još gore, na pausu, što je rezultiralo „raz­livenim“ bojama, retkim i loše obrađenim slikama, te brojnim štamparskim i tehničkim greškama. Imajući mnogo iskustva u „makaze‑i‑lepak“ prelomu, znali smo da se uz računar može uraditi mnogo više i mnogo bolje, ali da sam računar nije dovoljan – trebalo je napraviti kompletno DTP okruženje, što u izolovanoj i sankcijama okovanoj zemlji nije bilo ni malo jednostavno.

Novi početak

Ključni korak u pravom smeru bio je izbor štamparije – posle mnogo razočarenja u raznim poznatim štamparijama u još bolje poznatom društvenom vlasništvu, gde kvalitet štampe zavisi od toga da li ste šefu smene u pravom trenutku odneli flašu vinjaka, došli smo u „Publikum“, privatnu štampariju koja je imala nove, dobro održavane mašine, koja je nudila kvalitetan papir i, što je možda i najvažnije, čiji su vlasnici, Dragana Jankovića i Predrag Ristanović, želeli da se ponose onim što odštampaju. Stekli smo utisak da se nalazimo na istim „talasnim dužinama“ i da ćemo dobro sarađivati. No, bilo je tu i jedno ali – „Publikum“ je imao šestobojnu mašinu, dakle ako smo želeli da držimo cenu u prihvatljivim okvirima, morali smo da se pomirimo s tim da će tek svaka druga strana biti u boji. Polovina časopisa će, dakle, biti crno‑bela odnosno, da bi nam to zvučalo malo bolje, biće „dupleks“ – na „lošijim“ stranama ćemo moći da koristimo još jednu boju za neke naslove, zaglavlja… Iako smo inicijalno želeli da čitav časopis bude u boji, pomirili smo se s ovim kompromisom – najzad, znali smo da u startu baš i nemamo mnogo ilustracija.

Dobroj štampariji je trebalo dati i dobro pripremljen materijal, što se tada svodilo na grafičke filmove – po četiri filma (četiri boje) za svaku kolor stranu i dva filma za svaku dupleks stranu. Zoran i ja smo imali dosta iskustva sa prelomom crno‑belog teksta u programu Ventura Publisher, ali smo radili sa bit‑mapiranim fontovima, a sada je trebalo preći na PostScript i program QuarkXPress u koga su se svi kleli. Doduše, smatralo se da za DTP treba koristiti Macintosh računare, što za nas nije dolazio u obzir (najzad, časopis je trebalo da se zove PC) dok su na vezu PC – PostScript svi nekako vrteli glavom. U toj fazi mnogo nam je pomogao Goran Jovanoviću Godža, tako da je sve nekako stalo na svoje noge čak i lakše nego što sam očekivao. Za osvetljavanje filmova izabrali smo PostScript uređaj koji je nedavno nabavila Mikro knjiga, pošto smo sa vlasnikom te izdavačke kuće Draganom Tanaskovskim i ranije sarađivali. Doduše, Mikro knjiga je bila podaleko (na vrh Banovog Brda) i koristili su Macintosh‑e ali… uspelo je prilično lako.

Kod preloma časopisa zapelo je sa slikama – za softverske tekstove je bilo lako, pritisnete Print Screen i eto slike u boji (ako ćemo iskreno, i danas je to najlakša varijanta), a za ostalo smo se snalazili: skener, slajdovi… Slike su morale da budu fizički prilično male da bismo uopšte mogli da ih obradimo na tadašnjim računarima, a i da bismo ih odneli do foto‑sloga – zamislite kad treba jednu stranu snimati na 10 disketa.

Oglase su naši poslovni part­neri srećom donosili na filmovima koje su sami napravili, ali kad se stiglo do naslovne strane, nije bilo mnogo pomoći – slika A4 formata, uh. Naš dizajner Miodrag Veselinović je zato akcenat stavio na raznobojni tekst (u Corel­Draw‑u, naravno) ali trebalo je tu da bude i neka slika… Najzad su se Miša i Zoran setili da uzmu CD, stave ga na skener, skeniraju i tako popune većinu prostora. Pošto je u nagradnoj igri koju smo organizovali premija bio (tada prilično retki) CD‑ROM drajv, slika je imala i kakvo‑takvo logičko opravdanje.

I tako je, prvih dana aprila, PC#1 ušao u štampu, što naravno nije prošlo bez doživljaje… Prvi primerak naslovne strane izgledao je budi‑Bog‑s‑nama kako, a Vesna i Zoran, koji su se tada nalazili pored štamparske mašine u „Publikumu“, su se samo zgledali u panici – u našem početničkom DTP okruženju postojalo je sto mesta na kojima je nešto moglo da bude urađeno pogrešno, ko zna koliko će eksperimentisanja (i, što je još gore, koliko dana) biti potrebno da se boje dovedu u ispravno stanje. Srećom, u pitanju je bila čisto tehnička greška kod stavljanja ploča u štamparsku mašinu, što su majstori začas otklonili. „Naopaku“ naslovnu stranu, nažalost, nismo sačuvali – danas bi bila lep raritet.

Drugi novi početak

Prvi broj smo poslali u svet, e sad je to trebalo uraditi drugi put… i treći, četvrti… Bilo je, ipak, više vremena i više resursa – uselili smo se u (po našem tadašnjem mišljenju) veliki i lep poslovni prostor u Krušedolskoj ulici i rezervisali čitavu jednu sobu (doduše najmanju) za DTP. Došla je tu i za ono vreme solidna oprema, a i prvi kolega koji će se baviti ovim poslom, Vlada Stanimirović koji je za sebe govorio da je „kršitelj“ (srećom, to se odnosilo na prelom teksta). Ulazili smo sve dublje u svet DTP‑a, pa su i ambicije rasle – počeli smo da ubacujemo veće slike, da se igramo sa tekstom, fontovima…

Naravno da sve nije išlo lako. U drugom broju tema je bio novi Intel‑ov procesor P6 (kasnije su ga nazvali Pentium Pro) pa je bila prirodna ideja da se na naslovnoj strani pojavi odgovarajuća ilustracija. Internet tada nije postojao (barem u Srbiji), strani časopisi su prilično sporo stizali, o saopštenjima za štampu i press fotografijama mogli smo samo da sanjamo, pa smo procesor sami nacrtali, sastavljajući ga od dva Pentium‑a i pišući po njemu našim naslovnim fontom. Kazna je usledila odmah – šta god da smo u Quark‑u radili, oko slike čipa puštene na film pojavljivao se sivi oreol. Zoran i dizajneri su sačekali ne samo jutro, već i podne sutrašnjeg dana rešavajući problem (na našem tadašnjem 80486 računaru svaka proba puštanja na film trajala je dvadesetak minuta), ali su svi odahnuli tek kada je naslovna strana izašla iz štamparske mašine.

Najveću muku u svakodnevnom radu donosile su diskete. Četiri separacija boja koje čine jednu stranu u PC‑ju zauzimale su, zavisno od veličine slike na toj strani, četiri, pet, pa nekad i osam megabajta. Danas deluje zanemarljivo, ali su onda računari koristili diskete kapaciteta 1.44 MB, dakle čak i kada arhivirate PostScript fajl (seća li se neko programa ARJ?), potrebne su po dve‑tri diskete za svaku stranu… pa tako 100 puta. Snimanje više desetina disketa svakog jutra bilo je prava mora, naročito ako to jutro dolazi posle celonoćnog rada na prelomu časopisa. A da bi sve bilo još komplikovanije, 3.5“ diskete su bile užasno nepouzdane, pa se dešavalo da naš tadašnji vozač Aca odnese paket od trideset diskete u Mikro knjigu, svi se već raziđu, a on panično javlja „neće da se učitaju sedma i dvadeset treće disketa“. Mislite da bi sve to bilo lakše da smo podatke snimali na neki eksterni hard‑disk? Dobra ideja, ali kako priključiti naš hard‑disk izvađen iz PC rack‑a na Macintosh u prepress studiju?

Bilo je potrebno da prođe godinu dana da se pojavi Zip drajv koji na (nešto deblju) disketu upisuje neverovatnih 100 MB podataka, a uređaj je mogao da se priključi i na Macintosh. Doduše, ni to nije prošlo baš glatko, pošto neke Zip diskete na Mac‑u jednostavno nisu htele da se učitaju, što je ponovo unosilo neizvesnost u proces prenosa stranica na film. Najzad (posle puno vožnji na relaciji Vračar – Banovo Brdo i nazad) se ispostavilo da disketu ne treba napuniti do vrha, nego ostaviti nekih 30 MB prazno; onda se podaci učitaju. Zašto? Ni danas ne znam…

Kad već pominjem (ne)znanje, moram da priznam da bi problema bilo manje da smo znali više… ili možda da nismo učili unapred? Naime, iz Ventura dana nam je ostalo pogrešno uverenje da programu za prelom ne sme da se prepušta promena dimenzija slike – sliku treba u Photoshop‑u smanjiti na potrebnu širinu i onda je samo ubaciti u QuarkXPress, koji će je samo proslediti na film. Takođe, nismo verovali u JPEG algoritme za kompresiju slike („to je za paus a nije za film“), nego smo radili isključivo sa TIF‑ovima, što znači da su i tako skromni računari opterećivani nepotrebnim poslom, a fajlovi su bivali sve veći, pa smo najzad došli do toga da se PC nosi na foto‑slog na tri ili četiri prepuna CD‑a (poređenja radi, današnji grafički beskrajno komplikovaniji broj časopisa PC zauzima nekih 200 MB u PDF fajlu koji za dva‑tri minuta upload‑ujemo na FTP server štamparije Color Print).

Žongliranje s fajlovima bilo je naročito neprijatno kada se prelama sadržaj broja, pošto su to dve strane sa gomilom malih slika… A pošto se sadržaj zaključuje na samom kraju preloma, kada je Vlada bio toliko grogi da nije mogao da izdrži golgote tih stranica, angažovali smo Darka Staničića da ih prelama. On se u tome toliko dobro snašao da je, kada je Vlada morao da ode u vojsku a mi baš tada smislili da radimo redizajn, došao u PC Press na mesto art direktora. Kasnije je Darko prešao u časopis „Maksim“ gde je, najzad na mestu glavnog i odgovornog urednika, radio na slikama naprednijeg „hardvera i softvera“.

I još jedan novi početak

Treći rođendan našeg časopisa smo, u martu 1998. godine, proslavili prelaskom na štampu u punom koloru i redizajnom PC-ja. Naš novi art direktor je bio „presrećan“ zbog činjenice da smo, od svih normalnih meseci u godini, za redizajn izabrali baš mesec koji ima 28 dana, ali nekako je i taj rok pobeđen. Iako promena ne izgleda toliko velika (najzad, pola strana je već i ranije bilo u boji), prelazak na pun kolor je predstavljao novi početak jer se tražilo da strane bitno lepše izgledaju, a to je značilo više kvalitetnijih kolor slika. Kako doći do njih?

Dobro, u softverskom bloku je bilo lako (sećate se, Print Screen taster) ali testirali smo sve više opreme, sve je to dolazilo na redakcijske stolove i trebalo ga je slikati. Mnogi u Redakciji su se amaterski bavili fotografijom, imali su i nešto ne‑baš‑amaterske opreme, ali foto‑aparat nije dovoljan za dobru sliku – potrebno je pre svega dobro osvetljenje. Osim toga, slike na filmu nam nisu „radile posao“ – trebalo je ili napraviti fotografije pa ih skenirati (sporo, umanjuje kvalitet) ili eventualno skenirati slajdove (skupo, ishod uvek neizvesan).

Povremeno smo pravili i prečice – pišući prikaz nekog novog skenera, Zoran je pronašao (i to u uputstvu!) podatak o nečemu što se zove „dubinska oštrina“. Palo mu je na pamet da se na staklenu površinu skenera postavi čip ili kartica i tako „skenira hard­ver“. Rezultat je bio iznenađujuće dobar – dobili smo savršeno oštru i dobro eksponiranu sliku i to direktno u digitalnoj formi, za samo nekoliko minuta. Posle toga smo mnoge tanje uređaje „dubinski skenirali“, ali neki štampač ili monitor ne možete da stavite na skener. Sanjali smo dan kada će se pojaviti foto‑aparati koji će direktno proizvoditi digitalne slike. I zaista…

Ako mislite da je digitalna fotografija „tek tako“ rešila naše probleme… varate se. Najpre je napravila još mnogo veći prob­lem. Naime, „Studio Kokar“ je ponudio da slika hardver svojom novom i preskupom studijskom kamerom sa kasetom u kojoj je, umesto filma, CCD element. Jedini uslov je bio da odnesemo hardver u njihov studio koji je bio svega par ulica dalje, u Mileševskoj (tada se još zvala Save Kovačevića). Zvučalo je bajko­vito, ali je i dalje trebalo u jednom danu odneti sav hardver tamo i nazad (sorry Bilbo Baggins), što možda i nije bilo teško kada smo testirali grafičke kartice ili hard‑diskove, ali kada radimo test monitora (CRT, naravno) ili laserskih štampača…

Naš tadašnji vozač Raća je preko svojih leđa preneo sav hardver i omrznuo digitalnu fotografiju za čitav život, a opet svi problemi nisu rešeni. Da, slike su dobro izgledale, ali je uz redovnost snabdevanja našeg tržišta bilo jako teško obezbediti da sav hardver istog dana bude u Redakciji – nešto je stizalo sa zakašnjenjem, nešto su ranije odneli, pa su se pojavljivale slike neujednačenog kvaliteta.

Kako je hardvera bilo sve više, tako je njegovo odnošenje i vraćanje postalo nepraktično, pa smo jedno vreme organizovali fotografisanje u Redakciji – odredili bismo „dan za slikanje“ kada je Goran Kovačević donosio profesionalnu rasvetu i foto opremu u Redakciju, pa pravio slajdove koje smo posle skenirali na profi uređaju. To je značilo jedan dan izgubljen za sve druge poslove i to u najvećem jeku pripreme broja, i opet nije rešavalo problem opreme koja prekasno stigne na test.

Početkom 1999. godine je i to rešeno – čak iz Singapura smo uvezli Olympus C‑1400L digitalni foto‑aparat kojim je Zoran bio oduševljen, rekavši da su slike „skoro pa dobre za štampu“. Postavio je u Redakciji rasvetu za slikanje manjih uređaja i tako smo skenirane slajdove dopunjavali digitalnim fotografijama koje smo sami pravili. Jedini problem je što je taj C‑1400L jeo baterije kao nezdrav (otprilike, napravi tri slike pa menjaj baterije), a puneće baterije mu nisu prijale, baš kao ni punjači s Buvljaka; morali smo da uvozimo originalni punjač iz Singapura. Nikad nismo saznali da li je takva potrošnja baterija bila posledica neke neispravnosti konkretnog uređaja ili „dečja bolest“ nove tehnologije.

Onda je došao rat 1999. godine, tokom koga smo izdali dva broja časopisa, ali uz sve Šizele, Smirele i nestanke struje nismo mogli da se bavimo slajdovima i njihovim skeniranjem, pa smo sve slike pravili pomoću našeg Olympus‑a. Kada je PC#47 izašao, usudio sam se da postavim jedno jeretičko pitanje: „Pa dobro, u čemu se kvalitet ovih slika razlikuje od kvaliteta slika koje smo ranije pravili?“ Sve mudre DTP glave su mnogo klimale i coktale, ali su na kraju morali da priznaju da baš i nema neke velike razlike… osim što je posla jedno hiljadu puta manje. Ne znam da li nas to kvalifikuje za „ratne profitere“, ali ovaj nevoljni eksperiment nam je kasnije itekako olakšao život, a o smanjenju troškova da i ne govorim. Naravno, ubrzo su došli i bolji digitalni foto‑aparati, pa je slikanje prestalo da bude (preveliki) problem.

Opet početak

Internet je stigao u Srbiju feb­ruara 1996. godine, u početku kao kuriozitet jer je pristup bio moguć samo sa nekoliko fakulteta, a čitava zemlja je delila link od 64 kilobita u sekundi (da, kilobita – danas svako ima barem po desetak megabita u sekundi samo za sebe), ali je odmah bilo jasno koliki je to potencijal. Vizionari su rekli „ovo će ‘pojesti’ sve novine i časopise“ što, je uz tadašnju brzinu, zvučalo smešno, ali je bilo jasno da treba zauzeti prostor na novom mediju. I tako smo, čim su domaći Internet provajderi počeli da nude pristup svetskoj Mreži, i mi registrovali domen pcpress.co.yu i krenuli u novu avanturu.

U tim HTML danima izgledalo je da Web stranicu svakog broja treba praviti posebno, pa je naš Webmaster Aleksandar Vacić počeo upravo tako – PC#20 je predstavljen na način koji i danas možete da vidite (pc1.pcpress.rs/arhiva/20/). Par brojeva kasnije strane su ipak standardizovane, a ja sam napravio direktan izvoz iz baze podataka (DOS program, naravno) koju smo interno koristili za arhiviranje podataka o tekstovima u HTML. Neko vreme smo radili tako a onda smo odlučili da sebi za novi milenijum poklonimo novi, moderan sajt.

Stranice više nisu bile samostalni fajlovi, već su generisane na osnovu baze podataka – bio je to jedan od prvih Web Content Management sistema (Web CMS) kod nas. Aleck ga je implementirao korišćenjem tada ultra‑nove DHTML tehnologije koja je izvlačila maksimum iz tadašnjeg vodećeg Web browser‑a (Internet Explorer je zauzimao oko 90% tržišta), ali čak i kada su ga u narednim godinama drugi browser‑i prestigli, arhitektura sajta koji se u potpunosti oslanjao na otvorene Web standarde učinila je da prezentacija opstane 12 godina, što je pravi rekord na Web‑u koji se tako brzo menja. Dobro, toj dugovečnosti je malo (više) kumovala i naša lenjost, ali da je sajt pravio probleme, svakako bismo ga ranije menjali. Ovako, trebalo je samo dodavati nove sadržaje i sve je radilo samo od sebe, a radi i dan‑danas, pa „muzejski“ sajt možete da pogledate na pc2.pcpress.rs – ta virtuelna mašina će opstajati sve dok Microsoft podržava Windows Server 2003 na kome radi a posle… videćemo.

Aktuelni sajt pc.pcpress.rs napravio je pre oko godinu dana Milan Basrak – bilo je dosta razloga za redizajn (mislim, 12 godina… treba li bolji razlog?), ali glavni „okidač“ ePlan, sistem za praćenje toka tekstova u Redakciji koji sam u prethodnom periodu razvio. Uz sinhronizaciju sa cloud‑om, svi u Redakciji su sada znali u kojoj se fazi svaki od tekstova i oglasa nalazi i ko treba dalje da ga obrađuje, pa je bilo prirodno da se te informacije na kraju prosto „prepišu“ na Web, umesto da se sve izvozi i upisuje u neke maske prethodnog CMS‑a. Pri dizajniranju sajta Milan je ponovo sledio otvorene standarde, ali se ovoga puta opredelio za besplatna rešenja, dakle PHP i MySQL. Isto rešenje smo primenili i na sajt časopisa connect, i onda sve to zajedno postavili na naš zakupljeni server.

Osnovni zadatak tog servera je hostovanje sajta pcpress.rs, koji je nastao krajem 2008. godine. Do tada smo smatrali da smo mi mesečni časopis i da je stoga sasvim prirodno da sajt ažuriramo jednom mesečno, sadržajima iz novog broja; ako se kasnije nešto važno desi, dodamo neku vest (ako baš moramo). No, stvari su se menjale, bio nam je potreban dobar i posećen sajt, pa eto još jednog novog početka. Isprva nismo hteli da ga stavimo na domen pcpress.rs, jer je tu sajt časopisa, pa ko bi sad menjao tolike linkove… U nekom trenutku sam se setio da sam, registrujući .com domen za poslovnog partnera, na GoDaddy.com dobio ponudu da za dodatna $2 registrujem i jedan .info domen po izboru (GoDaddy.com je izgradio čitavu imperiju na sličnim trikovima kojima vam uvek uzme još po neki dolar). Domen pcpress.info je začudo bio slobodan (pcpress.com smo svojevremeno „propustili“ za svega nedelju dana) i… ko bi odoleo?

Tako se novi sajt našao na domenu pcpress.info, a za platformu smo izabrali WordPress (dobro, ne možemo ni mi baš uvek da budemo originalni). Sajt su postavili i neko vreme održavali Voja Gašić i naš novi, upravo pristigli urednik Bojan Stanojević, a onda je 2012. godine u Redakciju došla Jovana Milićević i preuzela taj posao kao urednica sajta. Odmah je odlučila da sva tri sajta spoji u jedan, kako bi se posete zajedno beležile, što je zahtevalo silne rokade servera i domena kojih ne želim ni da se sećam. No, preživeli smo nekako.

…i opet…

Papir i Web nam nisu bili dovoljni, pa smo poželeli da časopis dopunimo CD‑om, a kasnije i DVD‑om. Nešto iskustva sa proizvodnjom optičkih diskova smo imali, pošto smo najpre 1996. knjigu „Internet“ dopunili CD‑om sa delićem sadržaja Web sajtova velikih firmi (bio je to način da ljudi barem osete šta je Internet, a ujedno i prvi masovno proizvedeni računarski CD u Jugoslaviji… mislim, CD je proiz­veden u Singapuru, ali napravljen je u našoj Redakciji), zatim smo pravili SezamFile kolekcije programa u javnom vlasništvu na CD‑ovima (sećate li se originalnog pakovanja?), elektronska izdanja časopisa „PC“ na CD‑ovima i DVD‑ovima, pa čak par puta i poklonili čitaocima CD uz svaki primerak časopisa.

Sve su to, ipak, bili jednokratni projekti, a naše redovne CD‑ove nismo hteli da radimo tako – bio nam je potreban distribuirani sistem pomoću koga više saradnika može istovremeno da radi na sadržaju izdanja. Takav sistem smo pripremili uz veliki redizajn broja PC#100, u martu 2004. godine. Sad bih rekao da je sistem radio u cloud‑u, ali 2004. godine taj termin nije bio u opticaju, pa smo govorili da smo „napravili Web aplikaciju“.

Web / cloud aplikaciju PCCD napravio je Aleksandar Vacić, kao zanimljiv projekat kod koga se sadržaji nalaze na SQL serveru, a prateći fajlovi na lokalnim računarima – bilo je to vreme čak i pre ADSL‑a, pa slanje fajlova od nekoliko desetina megabajta modemom nije dolazilo u obzir. Sistem se vremenom širio, kako tehnički tako i geografski, pošto je Darko Staničić, prvi urednik našeg CD‑a, posle godinu‑dve dobio na lutriji Američku vizu i otišao u Njujork, a onda je i njegov naslednik na tom mestu, Jovan Bulajić, emigrirao u Australiju. Opravdano se uplašivši da će nam ta nesrećna aplikacija rasterati sve saradnike na različite krajeve zemaljske kugle, dogovorio sam se sa Bulajom da on nastavi da uređuje naš DVD… iz Australije. Najzad, kakva je razlika da li PCCD sistemu pristupa iz Brisbejna u Australiji ili sa Južnog bulevara?

U početku je bilo malo prob­lema sa fajlovima, ali kada se Bulaja snašao u Australiji i zakupio server, trebalo je samo pustiti program CuteFTP i preneti ih… dobro, dok ADSL nije ubrzao, prenos je trajao puno sati, ali nije teško sačekati pošto se DVD pravi samo jednom mesečno.

Da, jednom mesečno… i tako stotinak puta. Za tih devet godina broadband u Srbiji je značajno napredovao, pa su fajlovi koje smo distribuirali postajali sve manje važni za čitaoce i tako smo za PC#200 pripremili redizajn… i još jednu veliku novost, nižu cenu zahvaljujući ukidanju DVD‑a. Tako je DVD bio velika vest dva puta, kada smo ga uveli i kada smo ga ukinuli. Tako to biva u IT svetu, novo postaje staro a onda i nestaje, da bi došlo nešto još novije. Recimo…

Šta će biti s Gutenbergom?

Sećate li se one priče da će „Internet pojesti štampane medije“ koja je 1996. godine zvučala smešno? U drugoj deceniji novog veka nama u štampanim medijima nije više bilo do smeha – ideja da je „sve“ trenutno prisutno i pri tom potpuno besplatno zatresla je temelje izdavaštva. Hoće li Marshall McLuhan „zbrisati“ Johana Gutenberga? Na duži rok svakako hoće, ali će se u međuvremenu potrošiti još dosta štamparske boje.

Prvo su nas utešile kolege iz nemačke kuće WEKA MEDIA kada smo dogovarali franšizu za connect – rekoše da je u Americi klasično izdavaštvo u velikoj krizi, ali da su u Evropi ljudi još navikli na klasične novine. Kasnije videh da su se i Americi štampani mediji malo oporavili, pa baš ovih dana u Njujork Tajmsu čitam tekst Margaret Sullivan koja kaže da nije tačno da novine na papiru čitaju samo osamdesetogodišnjaci i njihova starija braća – Tajmsovo nedeljno izdanje na papiru kupuje više od milion ljudi, dok je u „zlatno doba“ pre Interneta, 1993. godine, kupaca bilo 1.8 miliona; jeste priličan pad, ali nešto je i ostalo, naročito kada se tome dodaju sve brojniji digitalni pretplatnici. Ni podaci o prosečnoj starosti čitalaca nisu obeshrabrujući. Tako me je Margaretin tekst ute­šio, a utešio bi me mnogo više da sam ga čitao na papiru a ne na tabletu (doduše, plaćam neku minimalnu pretplatu na Times), i da sam značenje reči octogenarians potražio u papirnom rečniku, a ne na Google‑u.

Izgleda da je trenutno dobitna kombinacija sajt s besplatnim sadržajima, papirno izdanje, i još elektronsko izdanje koje sadrži sve informacije iz papirnog, možda prezentovane u pogodnijoj formi, plus dodatne sadržaje. Sajt imamo, papirno izdanje imamo, nedostajalo nam je elektronsko izdanje. Eto prilike za još jedan novi početak, taman na vreme za 20. rođendan.

Zastanimo tu na trenutak – elektronsko izdanje naših časopisa postoji već neko vreme i možete da ga kupite na sajtu novinarnica.net pa da ga čitate na PC‑ju ili na Android tabletu. Vlas­nici iPad‑a nas često pitaju kada ćemo se obratiti i njima, spremno navodeći u svetu više puta utvrđenu činjenicu da su jedino korisnici Apple platforme stvarno spremni da plaćaju aplikacije i sadržaje, ali ključna reč u ovoj priči nije platforma. Novinarnica.net je sjajan servis koji lako pok­renete i u koji ne morate ništa da ulažete – upload‑ujete PDF časopisa i očekujete uplate. Nažalost, mnogo puta se pokazalo da ako malo ulažete, malo i dobijate. I zato smo krajem prošle godine, u saradnji sa firmom MediaWorks, odlučili da napravimo elektronsko izdanje koje će biti više od papirnog časopisa.

Da je bilo lako i brzo… nije. Procedura od manje‑više završene aplikacije pa do aplikacije koja može da se kupi na App Store‑u nije jednostavna, a naročito nije brza. Marfi ju je dodatno usporio pošto smo uspeli da nanižemo niz sitnih malera, od neuspele dodele nekakvog DUNS identifikacionog broja firme (nije uspevalo dok nismo shvatili da taj DUNS već imamo, Bog zna otkuda), preko nedelje kada Apple „zatvori digitalni dućan“ zbog Božićnih praznika, nejasnih procedura za plaćanje iz inostranstva u naše banke, pa do perioda kada je Apple „povukao“ većinu recenzenata aplikacija da testiraju iOS 8.2, pa je procedura odobravanja umesto uobičajenih 7 trajala 38 dana. Povremeno mi je izgledalo da nema šanse da stignemo do aprilskog broja, ali svakom čekanju najzad dođe kraj… Ili još jedan novi početak, pošto se sada treba registrovati kao Android developer i prebaciti naše časopise na Android tablete.

U međuvremenu, posetite App Store, preuzmite aplikaciju PC PRESS i pogledajte kako naša izdanja izgledaju na iPad‑u pa zaključite šta je bolje – papir ili ekran. Nama se sviđaju oba, pošto od ovog novog početka pokrivamo i McLuhan‑ovu i Gutenberg‑ovu galaksiju!

Dejan Ristanović

(Objavljeno u časopisu PC#220)