7 – 8. čas – prvi dvočas (30.09.2009.)
Ustao sam u 5 sati kako bih upao u satnicu mog prezaposlenog instruktora. Prvi sat vožnje bio je napet i nategnut ali sa greškama koje sam uspevao da ispravim kako je čas odmicao. Uvežbao sam odsečno i sinhronizovano puštanje gasa i pritiskanje kvačila. Obično mi je gas pomalo “pipnut”, što se uvek oseti po zvuku motora u trenutku menjanja brzine. Ostalo je bilo umereno do mestimično osrednje.
Veliku razliku u vožnji uočio sam u drugom satu. Dakle, raniji osećaj da mi je potreban neki kontinuitet u prihvatanju vozačke mehanike izgleda da je bio ispravan. Mnogo opuštenije sam kontrolisao komande. Sada pratim semafore kao pravi vozač ! Kad god mogu pogledujem u “nožice” zelenog čovečuljka na semaforu za pešake. Kada one (mislim “nožice”) pocrvene, eto mene u prvoj brzini i spreman sam za pokret. Naravno, uvek gledam i glavni semafor.
I onda, desilo se… Na neko moje pitanje instruktor je započeo monolog, dopustivši mi da ga provozam dobar deo puta bez instrukcija. Bez balasta stalnog komandovanja, savetovanja i pantomime, pazio sam na sve svoje poteze samo da ga “ne probudim”. Prešao sam tada i jednu veliku raskrsnicu, stajao na semaforu i jednom STOP znaku i polazio iz prve brzine odličnom vagom sa kvačilom. Doterao sam kola do škole sigurno i opušteno. Dakle, očito ne funkcionišem u ritmovima kasirki Tempa (i to subotom i nedeljom) kojima me on izlaže svojim stalnim pričanjem, glumljenjem trzaja ili nekog mog brzog i nespretnog reagovanja. Uostalom, tada osećam potrebu da ga gledam, što može biti jako opasno! 🙂
Od osećanja ushićenosti svojom autonomnom vožnjom jedva da sam razabrao o čemu je pričao. Zapravo, saopštio mi je da je on, po zakonu, dužan da svakog polaznika vozi do poligona prvih 10 časova a onda ga i vraća do dogovorenog mesta. To milicija veoma retko kontroliše, ali ipak kontroliše. On je samoinicijativno promenio taj sistem, misleći da će tako polaznicima uštedeti dvadesetak minuta njegovog prevoženja i obuku osmisliti bolje od jednoličnih i dosadnih radnji na poligonu. Obećao je da će i poligon doći na red. Pošto od njega kreću svi vozački ispiti, potvrdio je da će me, kada dođe vreme, dobro upozoriti na specifičnosti svih pravaca kojima ispit može da krene. Rekao mi je da taj njegov sistem dobro funkcioniše jer njegovi učenici dobro prolaze na ispitima. Još jedna odgovornost oko vrata.
Tek sam odlazeći sa časova promislio o svim tim pripremama prenaglašeno orijentisanim na izbegavanje zamki ispitivača. Prateći školovanje svoje dece, sličan patern sam uvek dobro uočavao i u njihovim školama.
Naravno, kada obuka malo odmakne, a možda tek nakon prvog polaganja, pokušaću da bolje obrazložim činjenicu da se ja zapravo pripremam da položim ispit, a ne i da naučim da vozim. Mislim da je ova pretpostavka nešto što bi mlađani vozači morali da imaju na umu.
Šta sam sinoć (otprilike) sanjao:
