Digitalna učionica

Ne tako davno, za učionice su bili dovoljni stolovi, stolice, kreda i tabla, a učenici su pisali olovkama u sveske. Još ranije nije ni njih bilo, nego je svako imao tablicu (podseća li na tablet?) i kredu te je tu mogao da napiše ponešto, što će ubrzo morati da obriše. Sada su došla neka nova vremena…

Za vreme vladavine papira i olovaka ono što ste čuli na času ili videli na tabli upisali biste u svesku „na kocke“ ili linije, možda i praznu. Bilo je tu i modifikacija, kada bi profesor umesto da predaje diktirao tekst koji bi učenici zapisivali, što je gubitak vremena jer bi na predavanju trebalo da se objašnjava gradivo zapisano u udžbeniku. Obično bi u razredu postojalo nekoliko vrednih i urednih osoba, obično ženskog pola, koje bi imale lepo ispisane sveske, a ostali su učili iz tih svezaka. Još kad se pojavila mogućnost da se „dobra sveska“ fotokopira…

Slika na zidu

Zatim su došla tehnička pomagala u obliku raznih projektora, kao što su dijaprojektor i episkop, koji su projektovali slajdove i štampane stvari. Prava stvar su tek bili grafoskopi koji su omogućili dodatnu slobodu i dinamiku jer ste mogli pisati flomasterom po foliji, što je projektovano na platno. Slušaoci bi i dalje morali da prepisuju ono što ih zanima, ali barem je jedan srećnik mogao da dobije folije posle predavanja u slučaju da ih predavač ne koristi više puta. Laserski štampači mogli su da štampaju na termootpornim folijama i tako produkuju ono što će se prikazati na predavanju (doduše, s prvim laserima „izgubili“ smo boje), a i lakše ste ostavljali materijal nekom slušaocu.

Sledeći korak u slobodi komunikacije bili su projektori koji su kompjutersku sliku slali na platno. Prvo su se pojavile ploče koje se stave na grafoskop, ali zamenjene su vrlo brzo namenskim mašinama. Tako je započela era kada ste mogli da prezentujete nešto više od statične slike na kojoj ste mogli da pravite samo male izmene. PowerPoint prezentacije mogle su da se razmahnu i da ubacujete i animirani sadržaj, razne efekte, vraćate se na prethodne slajdove po potrebi… Veoma važna stvar jeste lakoća deljenja prikazanog materijala. Danas se deca u određenim školama spremaju za kontrolne zadatke iz tih prezentacija, koje mogu biti dovoljne ako ih je predavač lepo pripremio.

Tehnologija i dalje napreduje, što će promeniti način na koji se prezentuje i usvaja znanje. Naime, sve do sada interaktivnost skoro da nije postojala – svodila se na „izađi na tablu“, što obično nije stvaralo pozitivne emocije kod učenika. Tako se nastava odvijala kao i ranijih godina, (vekova) – predavač je autoritet i njega treba slušati. Eventualne nejasnoće razjasnile bi se na vežbama kod asistenta. Današnje okruženje omogućava lak pristup informacijama, tako da bi bilo lepo pažnju pokloniti samom procesu učenja i savlađivanju principa na kojima se zasniva gradivo, nego zatrpavati informacijama. Na taj način moguće je osposobiti ljude za filtriranje sadržaja kojeg ima previše, a pitanje je i da li je uvek sve što pročitate tačno. Zato se kroz saradnju svih učesnika – i onoga ko prenosi i onih koji primaju znanje – brže stiže do cilja.

Interaktivna tabla

Prva od stvari koja nam pada na pamet jeste pametna tabla, interaktivna bela tabla ili već kako je ko zove. Njeni počeci zasnovani su na projektoru i nekom od uređaja kojim biste „pisali“ po tabli tako da kompjuter registruje ono što mi radimo. Po njoj je moglo da se crta, markira tekst, piše i to uz prepoznavanje rukopisa (što još uvek ne radi kako bih ja želeo, ali napreduje). Postoji nekoliko načina kojima se upravlja kursorom: pomoću infracrvenog svetla, preko elektromagnetnog praćenja olovke po platnu (ekranu), do klasične podloge osetljive na dodir. Ima tu izleta i s korišćenjem Wii kontrolera za igre i sličnih pomagala.

Bez obzira na sve te metode, projektor lagano odlazi u penziju i menjaju ga veliki ekrani osetljivi na dodir uz prateći softver. I baš u tom softveru može biti napretka. Do sada su to bila samo pomagala da se znanje lakše prenese na klasičan način. No, uz pomoć novih školskih tabli, koje nisu ni zelene ni crne ni bele već električne, pri čemu mogu da „pričaju“ s drugim uređajima, možemo da se okrenemo novim načinima učenja koji vode većem učestvovanju slušalaca u procesu učenja ili prezentovanja. Drugim rečima, softver za kolaboraciju, za rad grupe na istom dokumentu ili nekom projektu. Polje primene može se proširiti i na druge aktivnosti, kao što su razne prezentacije i izrade rešenja, projekata, zadataka i slično.

Tu polako zalazimo u nove vode, kada nije reč samo o tehnologiji već i o nekim dubokim sistemskim promenama. Tehnologija je dovoljno napredovala da omogući nove koncepte učenja koji odgovaraju savremenom dobu. To više nisu samo tehnička pomagala koja omogućavaju predavaču da lepše i lakše dočara ono o čemu priča. Neka paralela može se povući sa Web prezentacijama, kada je ljudima trebalo vremena da shvate kako to nije puko prebacivanje kataloga u elektronsku formu, već nešto što je interaktivno, što posreduje između vas i korisnika sajta.

I ovde je tehnologija omogućila da se napravi pomak u edukaciji od klasičnog prezentovanja gradiva ka interaktivnosti i saradnji među učesnicima. Prvo je potrebno da se materijal za učenje preseli s papira u elektronsku formu. To može da dovede do zadiranja u neke monopole i izvore zarada, ali vremena se menjaju i izdavačke kuće moraju da se prilagode. Sledeći korak jeste priprema materijala za izvođenja nastave, jer može biti kompleksniji i zanimljiviji ubacivanjem elemenata koji su bili nemogući kod papira, kao što su video, animacija, Internet prezentacije i slično.

Kompjuter na stolu

Koncept podrazumeva da slušaoci imaju ispred sebe neki kompjuter. Na taj način oni mogu ne samo da prate izloženo već i da uzmu aktivno učešće u predavanju. Tu dolazimo do klasičnog problema danas u kompjuterskim učionicama gde neki učenici zlupotrebljavaju vreme za igranje igrica, posećivanje društvenih mreža i slične stvari. Većinu ovih problema može rešiti dobar administrator, ali to je igra mačke i miša. Zato je dobro da učionica ima sistem za kontrolu učeničkih kompjutera, od ograničavanja, tj. izbora aplikacija, preko gledanja njihovih ekrana do samog pristupa kompjuteru. Softver bi morao da omogući i udaljeno startovanje nekih aplikacija, recimo za pregled gradiva koje će se obrađivati na času ili skrenuti pažnja učeniku koji je prestao da prati dešavanja u učionici. S druge strane, ekran učenika može se prikazati na elektronskoj tabli, ekranu ili projektoru (na neki način zamenjuje čuveno „hajde na tablu“), čime se mogu prevazići i neke prepreke, najčešće kod introvertnih osoba.

Dobar softver za digitalne učionice treba da omogući grupni rad, bilo da se radi o osnovnoj komunikaciji porukama ili o zajedničkom radu na nekom projektu. Bez tih modula ne može se napraviti kvalitativni pomak. Dodajmo tome i generisanje kvizova koji sada mogu biti lagane provere posle svakog časa ili celine, čime se povećava motivacija za praćenje nastave i aktivnost na času, što sve vodi boljem zadržavanju znanja. Učenici/studenti nekada nisu svesni koliko slobodnog vremena mogu dobiti ako se anagažuju u nastavi, umesto da to gradivo kasnije kući tumače ili uče. Priprema ispita ili zadataka, zavisno od nivoa školovanja, više ne mora biti toliko stresna. Studenti će tako sebi obezbediti duže leto.

Primer kako to sve može izgledati imamo kod Samsung‑a koji te koncepte redovno prikazuje na značajnim sajmovima, kao što su CEBIT ili IFA. U nekim zemljama Zapadne Evrope ima instalirane kompletne učionice s potrebnim softverom i na taj način promoviše svoje proizvode, ali je i društveno angažovan. Taj proizvođač pokriva skoro sve što je potrebno modernoj učionici, od e‑tabli, velikih ekrana/panela, preko prateće infrastukture za povezivanje, do tableta namenjenih učesnicima u čitavom procesu. Ključna komponenta je softver koji mora da omogući sve pomenute funkcionalnosti. Mogli bismo čak reći da je ideja i implementacija softvera važnija, jer ona donosi taj novi kvalitet i upošljava postojeći hardver. A najvažnije je da nastavno osoblje prihvati ono što novo vreme donosi. Učenicima će biti lakše, jer će se smanjiti školske torbe. Opet će nositi tablice sa sobom u školu, ali ta škola neće izgledati kao pre 100 godina…

dr Boris Stanojević

(Objavljeno u Časopisu PC#224)