Prenos broja u fiksnoj telefoniji

Nakon mogućnosti prenošenja broja između mobilnih operatora, liberalizacija telekomunikacionog tržišta se nastavlja uvođenjem ove mogućnosti i u fiksnoj telefonskoj mreži. Kako će izgledati prenošenje broja u fiksnoj telefoniji, s kakvim izazovima je bilo neophodno izboriti se da bi ovo bilo moguće, ko je na gubitku a ko na dobitku zbog toga i kakvi smo u poređenju s drugim tržištima – pročitajte u nastavku.

Početkom marta meseca ove godine Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL) i operatori koji pružaju usluge fiksne telefonije potpisali su Protokol o implementaciji Pravilnika o prenosivosti broja u javnim telefonskim mrežama na fiksnoj lokaciji kojim su usaglašene procedure u vezi sa administrativnim pitanjima koja se mogu javiti u postupku prenosa broja. Time je i praktično uvedena mogućnost za prenošenje telefonskih brojeva u fiksnoj telefoniji, a korisnicima pružena mogućnost da slobodno i bez ograničenja biraju fiksnog operatora.

U liberalizaciji telekomunikacionog tržišta u Srbiji to je nesumnjivo važan korak. Ipak, ne znači da baš uvek možete da prenesete svoj broj kod nekog drugog fiksnog operatora ako niste zadovoljni uslugama kompanije kojoj ste do sada davali svoj novac, jer je za razliku od mobilnog, prenosivost fiksnog broja uslovljena i tehničkim (ne)mogućnostima.

Kratka istorija fiksne telefonije u Srbalja

Istorijski gledano, servis fiksne telefonije u našoj zemlji potiče iz PTT‑a, da bi razdvajanjem ovog preduzeća i nastankom Telekoma Srbija, usluge fiksne telefonije prešle u nadležnost nacionalnog telekomunikacionog operatora, zajedno s pristupnom mrežom bakarnih telefonskih parica. U procesu liberalizacije tržišta telekomunikacija u Srbiji, upravo je vlasništvo nad fiksnom pristupnom mrežom dugo bilo kamen spoticanja, što je tokom godina rešavano s manje ili više uspeha.

Na primer, uvođenje ADSL tehnologije za brz pristup internetu svojevremeno je otvorilo mogućnost različitim operatorima da ovu uslugu pružaju svojim korisnicima preko zakupljenih kapaciteta u pristupnoj mreži (bakarnih parica, portova na ADSL koncetratorima itd.). Resursi pristupne mreže su pri tome ostajali u vlasništvu nacionalnog operatora, ali je Telekom operatorima pružao uslugu veleprodaje ADSL kapaciteta pod jednakim uslovima. To je delovalo kao fer utakmica, bar do trenutka dok i sam Telekom nije počeo s direktnim pružanjem ADSL servisa, što je većina operatora doživela kao korak unazad u procesu liberalizacije.

Možda i zbog sve manjeg značaja fiksne telefonije, tek Telekom je dugo držao ekskluzivu, sve dok nisu podeljene licence SBB‑u, Orionu, Telenoru i drugim operatorima. Nužan preduslov za ovo je bilo rešavanje pitanja numeracije, koja je javni resurs, slično radio‑frekvencijama, pa operatori za svoje blokove numeracije plaćaju RATEL‑u godišnji iznos koji je srazmeran veličini bloka, odnosno broju telefonskih brojeva koji im je stavljen na raspolaganje. Važno je napomenuti da dodeljivanje licenci i numeracija nisu uticali na vlasništvo nad pristupnom mrežom, pa je svaki operator morao da koristi sopstvene resurse.

Primera radi, ako želite fiksni telefon kod SBB‑a, uslovljeni ste postojanjem SBB‑ove kablovske infrastrukture na vašoj lokaciji, kod Oriona ‑ pokrivenošću CDMA signalom, a kod Telekoma ‑ pa… tu skoro da niste uslovljeni ničim, zahvaljujući razgranatoj pristupnoj mreži bakarnih parica koju je nacionalni operator decenijama gradio. Svakom operatoru fiksne telefonije dodeljen je sopstveni numerički blok u okviru mrežne grupe (pozivnog broja), pa se tako po broju fiksnog telefona odmah videlo kom operateru pripada određeni telefonski priključak.

Opet na začelju

Slično mobilnoj telefoniji u kojoj je trebalo sprečiti situaciju da nezadovoljni korisnik ostaje veran svom operatoru samo da bi sačuvao broj koji je godinama koristio, i u fiksnoj telefoniji je bilo neophodno uvesti mogućnost prenošenja broja kod drugog operatora. Time bi se otvorila vrata liberalizaciji tržišta i stvorili preduslovi za zdravu tržišnu utakmicu u kojoj bi se operatori takmičili za korisnike kvalitetom svojih usluga i visinom cena, a ne vezivanjem korisnika za sopstvenu mrežu putem broja telefona.

Mogućnost prenošenja telefonskog broja u fiksnoj mreži je nešto što je u većem delu Evrope realizovano još pre deset i više godina, a i zemlje našeg regiona poput Albanije ili Crne Gore su taj posao već obavile pa smo, nažalost, i po ovom pitanju na evropskom začelju. Razlog za ovo treba tražiti pre svega u inertnosti regulative i sporoj primeni propisa, jer prenošenje broja je bolan rez i nije u interesu svih operatora, pa se shodno tome nije ni moglo odigrati spontano. Tek sa uvođenjem odgovarajuće regulative, fiksni operateri su po sili zakona bili prinuđeni da prionu na posao i omoguće prenošenje broja.

Tehnički izazovi

Prenošenje broja u fiksnoj mreži je veoma veliki projekat u čijem sprovođenju je bilo neophodno rešiti veliki broj tehničkih izazova. To se pre svega odnosi na nacionalnog operatora, budući da je fiksna telefonska mreža Telekoma Srbije veoma šarolika. Telekomova mreža je daleko veća od mreža svih ostalih operatora, decenijama je građena, dograđivana, proširivana i modernizovana, pa se tokom dugih godina u njoj nakupilo mnoštvo najrazličitije tehnologije.

Pre svega, Telekom još uvek poseduje određen broj analognih centrala koje uopšte nemaju tehničke mogućnosti za prenos broja, ali i digitalne TDM centrale različitog nivoa „pameti“ od kojih su neke zahtevale vrlo ozbiljne intervencije da bi se prebacivanje broja omogućilo, uprkos činjenici da je kraj radnog veka za mnoge od njih već na vidiku i da se pod drugačijim okolnostima u njih ne bi više ništa ulagalo. Tu su zatim soft‑svičevi i najmodernija IMS platforma koja opslužuje korisnike IP telefonije a za njih opet važe posebna pravila kada je prebacivanje broja u pitanju. U ovom smislu, mogli bismo da kažemo da nacionalni operator u svojoj telefonskoj mreži danas poseduje sve od „fiće“ do „ferarija“, a svakome je jasno da intervencija na ovako šarolikom „voznom parku“ nije nimalo jednostavna ni jeftina, pa ne čudi što Telekom nije drage volje krenuo u ovaj posao. Budući da su drugi operatori tek nedavno ušli u posao sa fiksnom telefonijom, njihovi tehnički kapaciteti su daleko ujednačeniji, pa su za njih i tehnički izazovi bili manji, a cena intervencija niža.

Da bi se ostvarila prenosivost broja u fiksnoj telefoniji, bilo je neophodno obezbediti i nezavisan registar prenetih brojeva, što je realizovano uvođenjem Centralne baze prenetih (portovanih) brojeva koja nije u nadležnosti nijednog operatora. Ova baza se nalazi u RATEL‑u i u njoj stoje podaci o svim portovanim telefonskim brojevima, odnosno brojevima iz numeričkog bloka jednog operatora koji su u međuvremenu preneti kod nekog drugog operatora. Između ove centralne baze i baza svakog od fiksnih operatora redovno se obavlja sinhronizacija kako bi podaci uvek bili ažurni. Pri uspostavljanju poziva, uvek se prvo proverava u bazi da li je broj portovan i tek na osnovu toga se rutiraju pozivi.

Pobednici i gubitnici

Prenošenjem fiksnog broja počinje i beskrajan proces šetanja korisnika između operatora, koji će ubuduće morati da se bore za svakog pretplatnika. Kako u ovom trenutku Telekom ima najviše pretplatnika, gotovo je izvesno u kom će smeru ići taj proces.

Bez sumnje, najveći gubitnik u ovoj priči je Telekom Srbija, koji je bio prinuđen da uloži milione u staru tehnologiju samo zato da bi mu jedan broj korisnika otišao kod konkurencije, ali ovo je bilo neophodno da bi se otvorio put ka liberalizaciji tržišta. Ako je to neka uteha, usputni benefit za Telekom je što je sada u mogućnosti da svojim korisnicima pruži punu portabilnost u okviru mrežne grupe. Na primer, korisnik iz Beograda može da zadrži isti broj gde god se preseli u okviru grada, dok god ostaje na pozivnom broju 011.

Na dobitku su, naravno, korisnici koji će od sada biti u prilici da bez ograničenja biraju provajdera usluge. Bez ograničenja, rekosmo? Uslovno rečeno. Pristupne mreže operatora i dalje ostaju u njihovom vlasništvu, tako da korisnik može da promeni operatora jedino ako taj drugi operator može da ga dosegne svojom pristupnom mrežom. Nije, dakle, moguće da svoj broj iz Telekoma prenesete u SBB, a da ostanete povezani na Telekomovu paricu, baš kao što nije moguće ni da broj iz SBB‑a prenesete u Telekom, a da ostanete povezani na SBB‑ov kabl.

Na ovo treba dodati i pomenute stare analogne centrale kod kojih po prirodi stvari ne postoje tehničke mogućnosti za prenošenje broja, kao i razumna ograničenja koja dozvoljavaju prenošenje broja samo u okviru iste mrežne grupe i ne dozvoljavaju da se, recimo, novosadski broj preseli u Beograd tako da zadrži pozivni 021.

Ko je u igri?

Protokol o implementaciji Pravilnika o prenosivosti broja u javnim telefonskim mrežama na fiksnoj lokaciji su sa RATEL‑om potpisali sledeći operatori:

• Telekom Srbija
• Telenor
• SBB
• IKOM
• Invest Inženjering
• Beogrid
• Knight Development Support
• JET TV

Od 3. do 21. februara uspešno je obavljeno testiranje komutaciono‑signalizacione mreže između Telekoma Srbija i Telenora, SBB‑a i Orion Telekoma, a do kraja meseca se očekuje završetak testiranja sa ostalim operatorima i početak pružanja usluge prenosa broja u fiksnim mrežama.

Bojan Milosavljević

(Objavljeno u časopisu connect #39)