Svako hoda drugačije – exoskeleton prilagođava se u hodu
Novi robotski exoskeleton nalik čizmama koristi nosive senzore da se prilagodi svakoj osobi koja ga nosi, što predstavlja značajan korak napred za robotiku. Uređaj, opisan u studiji, pomaže u rešavanju jednog od velikih izazova u razvoju sistema koji pomažu ljudima da hodaju: da svako hoda drugačije.
Exoskeleton i kao koncept nisu novi – istraživači misle da bi mogli da pomognu ljudima sa problemima u kretanju ili da uklone deo opterećenja od hodanja za ljude na poslovima koji zahtevaju stalno kretanje. Ali do sada, uređaji koji rade u laboratoriji nisu tako dobro prevedeni na podešavanja iz stvarnog sveta. Često su nezgrapni i teški za upotrebu, a proces njihovog personalizovanja svakoj novoj osobi je skup i težak.
Tim u Laboratoriji za biomehatroniku Stanforda pokušao je da reši te probleme. Prvo, uređaj je samostalan. Pričvršćuje se na gležanj korisnika i do potkolenice i kontroliše se baterijom u struku, tako da ljudi mogu slobodno da se kreću napolju i kroz normalno svakodnevno okruženje. Trenutno, prototip je splet žica koje se pričvršćuju za cipelu i ispod kolena. Uređaj gura mišiće lista pri svakom koraku, primenjujući silu koja korisniku daje podsticaj.
Tim je takođe razvio novu metodu da pojednostavi proces prilagođavanja exoskeleton a svakoj osobi. Obično se exoskeleton i postavljaju tako što ljudi hodaju na traci za trčanje u laboratoriji dok se stvari poput njihove potrošnje kiseonika i potrošnje energije pažljivo prate. Na taj način, uređaj se može podešavati sve dok se ne aktivira u pravom trenutku kako bi se smanjila količina energije koju koristi pojedinačna osoba.
Novi pristup, objavljen u sredu u časopisu Nature, oslanjao se na podatke prikupljene u prethodnom eksperimentu koji je pratio ljude koji hodaju sa exoskeleton om u laboratoriji u stotinama različitih uslova. Iskoristili su te podatke da naprave model koji bi mogao da otkrije energiju koju ljudi koriste za hodanje na osnovu informacija sa jeftinih senzora ugrađenih u exoskeleton .
Taj model omogućava exoskeleton u da nauči u realnom vremenu iu stvarnim uslovima kako najbolje pomoći nekome da hoda. Nakon što je optimizovan, exoskeleton je omogućio učesnicima da se kreću brže dok koriste manje energije nego što bi nosili normalne cipele. U testovima u stvarnom svetu gde su učesnici hodali napolju, to je bilo ekvivalentno skidanju ranca od 20 funti, pokazalo je istraživanje.
Izvor: TheVerge
