Uvodnik: Piraterija u Srbiji?
Šta se dešava sa piraterijom u Srbiji? Redovni izveštaji o stopi piraterije koja blago opada prestali su da stižu pre desetak godina, kontrola je sa Poreske uprave prešla na Tržišnu inspekciju, a sajt agencije BSA je volšebno nestao. Da li to znači da smo se navikli da koristimo legalan softver, da nam cene softvera više nisu previsoke ili da je piraterija u eri cloud-a postala previše komplikovana? Ili su prosto digli ruke od nas?
Prošle su dve decenije od kampanje legalizacije softvera koja je vođena u drugoj polovini 2002. i početkom 2003. godine. Mnogo toga je tada trebalo naučiti, na mnogo stvari se priviknuti. Zakonska regulativa je postala strožija, počele su kontrole i firme su se relativno brzo legalizovale, pre svega one velike. I manje firme su kupovale softver, možda ne baš za svaki računar, a u svetu kućnih korisnika je i dalje vladala… pa… anarhija. Kada listam naš sajt, vidim da je zvanična procena stope piraterije u Srbiji u prvoj „deceniji legalnosti“ opadala za 2% godišnje, sa 100% na oko 70%. Objavljivali smo ta saopštenja ali sam se uvek pitao kojom čarolijom mogu da procene koliko firmi koristi (ne)legalan softver. Onda sam učestvovao na panelu o bezbednosti na BIZIT-u i pitao to jednog advokata, a on me je začuđeno pogledao i rekao: „Pa, ako je bilo 100 kontrola i u 70 je nađen nelegalan softver, znači da je procenat piraterije 70%“. Jednostavno i savršeno, trebalo je da se sam toga setim.
A onda su se svi ućutali i kao da je piraterija prestala da bude tema. Valjda je sve toliko poskupelo da softver još i deluje jeftino. Osim toga, softverske firme su se prilagodile. Kada se radi o Microsoft-u, postalo je besmisleno kupovati laptop bez originalnog Windows-a, pa onda brinuti o update-ovima i eventualnim kontrolama na graničnim prelazima. A što se tiče Office-a, pojavio se izuzetni paket Microsoft 365 Family, gde za desetak hiljada dinara godišnje dobijate kompletnu instalaciju Office-a za čak šest ukućana, pri čemu svaki od njih dobija po terabajt prostora na OneDrive-u; uz takvu ponudu, kakav je smisao mučenja sa ilegalnim aktivacijama? Osim toga, čini mi se da je procenat korisnika koji su uopšte u stanju da instaliraju ilegalni softver značajno opao. Viđam još jedino kupovine nekih „recikliranih“ serijskih brojeva na raznim „sivim“ sajtovima, što je najgora varijanta: em plaćate, em ste i dalje nelegalni i nikad ne znate kada će softver prestati da radi.
Čak i u domenu kućne zabave sve se kreće ka legalnim vodama. Piraterija na konzolama je gotovo nemoguća, svu muziku slušamo kroz Deezer ili Spotify koji dobijamo uz pretplatu na mobilni telefon, a što se tiče filmova i serija… slabo ko više zna da ih traži po torrent i news sajtovima. Platite neki od streaming servisa i onda imate na raspolaganju… sve. Dobro, za sve će biti potrebne dve ili tri streaming pretplate.
I tako je softverska industrija, posle više decenija lutanja, pronašla model u kome ljudi ne mogu, pa čak i ne žele da piratuju sadržaje. Razne pretplate će postajati sve popularnije, naročito kada veštačka inteligencija postane deo manje-više svakog softverskog paketa. Tada će za funkcionisanje servisa biti neophodna komunikacija sa „centralom“, a tamo ćemo se teško autorizovati bez broja kreditne kartice.
Čak i za one kojima je taj „digitalni harač“ preveliki, naći će se neki način da servisu pristupaju uz gledanje reklama ili kroz neki sličan marketinški prozor. Piraterije će u nekoj meri uvek biti – kablovski i streaming operateri trenutno kubure sa deljenjem lozinki među prijateljima, pa čak i preprodajom „slotova“ – ali će većina uz malo škrgutanja zubima plaćati. Sve ređe zato što moraju da plaćaju, a sve češće zato što žele da plaćaju da bi imali neki novi, sjajni servis koji im je potreban. Ko je to mogao da zamisli pre dvadesetak godina…
