Aleksandar Gabrić (Griva) o muzici i računarima

Aleksandar Gabrić je rođen 1986. U Novom Sadu. Posle osnovne škole i osnovne muzičke škole za klavir, završio je gimnaziju JJ”Zmaj” i na Fakultetu tehničkih nauka stekao zvanje diplomiranog inžejnera investicionog menadžmenta. U međuvremenu završio muzičku školu i solo pevanje. Tamburu je u ruke uzeo sa 7 godina, godinu dana pre klavira. Gitarske škole izučavao kod Pere Bahuna, kasnije i Bore Višnjičkog, dvojice novosadskih najpoznatijih gitarista svoga vremena. Sa gitarom je to bio čudan odnos toplo hladno, sve do neke trinaeste godine, od kada, pa do danas, traje neizmerna ljubav.

2004. godine se priključio sastavu Autostoperi sa koijma je svirao narednih par godina. 2006 su uradili tribute to Whitesnake na koji su zvali, kao specijalnog gosta, Zlatka iz Grive. Tad je poznanstvo između njih i počelo. 2007 godine, osniva autorski bend Erupcija, koji svira aktivno po Vojvodini naredne dve i po godine. Krajem 2009 godine, Erupcija sa Zlatkom nastupa na još jednom festivalu u Novom Sadu i od tada počinju zajedničke probe Zlatka i Erupcije. U narednih godinu dana je Erupcija prestala sa radom, a Aleksandar je nastavio sa Zlatkom da svira u onome što je postalo neka nova inkarnacija Grive. Tokom ovih 5 godina, pored nastupa i studijskog rada sa Zlatkom, Aleksandar nastupa i sa Aleksandar Dujin Orchestra. Kao deo Aleksandar Dujin Orchestra je nastupao na koncertu Ksenije Mijatović u zemunskom Madlenijanumu 2012. Te godine je počeo i saradnju na koncertima i albumu sa Belom Mavrak, tenorom Andre Rieu show-a, največeg svetskog showa klasične muzike. U martu 2015, je u Nemačkoj izašao dugo očekivani album Bele Mavraka “ Music is all for me” i to je ujedno prvo zvanično izdanje u inostranstvu na kome je Aleksandar svirao sve gitare. 2013. je snimio gitare u nekoliko numera na albumu “Veće od života” drugarskog sastava Drugi Format, iz Novog Sada.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Mislim da nije. Poznajem i manje dobre muzičare koji ne koriste kompjutere i sjajne muzičare koji ih koriste.  Neki interni izraz muzičaru hobisti je postao veoma dostupan, što ja vidim kao pozitivnu stvar. Nisam puno u toku, ali ne verujem ni da je pojava i popularizacija digitalnih tabli za crtanje dovela do hiperprodukcije loših slikara i crtača. Ono do čega je došlo, je promena na individualnom nivou. Došlo je do toga da su mnogi, posvedočivši današnjoj lakoći umetničkog izražaja i ekspresnom plasmanu putem društvenih mreža, počeli da veruju da su veliki, uticajni umetnici i da je to tako brz i lak put. Ja ga putujem dve trećine svog života, i još uvek ne mislim da sam odmakao daleko. Dug je put još ispred.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Šund je uvek bio prisutan, u svakoj eri, samo je imao drugo ruho, pojavni oblik. Nije kompjuter kriv, pravda za kompjuter! Nije kompjuter ubio ništa i nikog, ali prethodno pomenuti instant umetnici su, sasvim sigurno, doneli mnogo šuma u komunikacione kanale i izborili se za svoje mesto pod suncem koristeći se i kompjuterima, između ostalog. Globalno gledano, svet je postao veoma brz, protok informacija intenzivan, samim tim, šum velik i tu se onda svega nađe. Citiraću svog sugrađanina Balaševića: „Svašta se rodi u mutnoj vodi…“

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Sve teže i teže mogu da razaznam analognog od digitalnog, po samom zvuku, tehnologija ide jako brzo napred. Uglavnom ću prepoznati po nedostatku/postojanju nečeg drugog što odlikuje analogni/digitalni zvuk, ali to isključivo zahvaljujući iskustvu, inače stavljajući se u poziciju prosečnog slušaoca, šanse da se to prepozna (samo od sebe, bez skretanja posebne pažnje na to) su dosta male. Generacije odrasle na mp3-ju ne znaju kako zavija traka ili krcka ploča, kao što ni moja generacija ne zna miris ribljeg ulja ujutru u školi. Jednostavno, to je tekovina nekog drugog vremena, ne vidim u tome išta loše. Onaj koji želi da sazna i nauči, uvek to može da uradi. Mislim da većina slušalaca od muzike očekuje pobudu emocija i raspoloženja, vrsta zapisa je potpuno sporedna stvar. Počnem od sebe, kada sam kao klinac slušao tatinu ploču Hotel California od Eagles-a obuzimala me neverovatna euforija. Danas kad slušam isti album na YouTube, ili svom plejeru, jednako postanem euforičan. Dakle bitna je žica koja se pogađa, a oruđe je potpuno nebitno.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Posmatrajući iz svog ćoška, svakako je prednost digitalno editovanje zvučkog zapisa. Nisam imao prilike da seckam traku i lepim nazad, ali slušajući starije, i imavši u vidu koliko mi nije išlo pravljenje kolaža na časovima likovnog u školi, nemam dilemu po pitanju ovoga. Mislim da ne postoji nigde apsolutna istina šta je bolje – analogno ili digitalno. Zavisi za šta. I jedan i drugi svet imaju svoje neosporne vrline i mane. Kad ovo kažem mislim i na snimanje i na slušanje muzike. Nisam neki nostalgičar za pucketanjem ploča, iako sam na njima odrastao. Razumem da neki ljude vole to da čuju i da im prija. Ja više volim čistiji, detaljniji zvuk. Digitalni zapis muzike je, definitivno, učinio muziku mobilnijom, pa samim tim prisutnijom dostupnijom širokoj populaciji. Više ljudi sluša muziku češće, pa se i više muzike sluša.  Tržište je dobilo puno mesta za nove proizvode koji donose profit. Naravno, sa velikim kvantitetom proizvodnje, u proseku, kvalitet trpi.  

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Teško da mogu da dam jednoznačan odgovor na ovo pitanje. Činjenica je da u svetu postoji veoma primetan trend gašenja studija za snimanje koji su u poslednje 3 do 4 decenije važili za kuhinje albuma koji se smatraju epohalnim u istoriji popularne muzike. Tehnologija je mladim entuzijastima omogućila jednaku vremensku efikasnost za delic cene. U idealnom svetu, ovo i dalje ne bi bio problem kada bi prosečni slušalac umeo da prepozna kvalitet prvog i oskudniji kvalitet drugog, međutim, svest slušalaca je svedena na to da nece prepoznati, jer mu nije bitno, bitna je poruka pesme. Mislim da se retko desi da prosečni slušalac izoluje neki instrument iz cele pesme i analizira ga. To radimo mi, profesionalno deformisani. iako je sve to uvezano u jedno vrzino kolo, možda bih se usudio reći da nije pojava programa za snimanje uzrokovala pad potražnje za kvalitetnim muzičarima, nego je zahtev za kvalitetom od strane kupaca opao, te je spustio prag kvaliteta muzičara. To za sobom vuče posledicu da ako izdavač može da bira, izabraće jeftinije. Mislim da će svaki studio naći muzičara adekvatnog svom profilu i veličini. To je kao u sportu. imamo sportiste koji su u samom vrhu svog zanata i oni igraju Ligu šampiona i Vimbldon, a imamo i one koji igraju u ii srpskoj ligi istok i teniske turnire po Novom Sadu. i jedni i drugi su u istom zanatu, ali ih deli mnogo stvari. Mislim da će to u muzici tako i ostati. Svet profesionalnog sporta je odavno progutan od strane kapitala, pa i dalje postoje veoma jasni razredi, a na vrhu je konkurencija nemilosrdna. Možete svakog napraviti da peva, da svira, sve može danas u studiju, ali će doći trenutak kad će to dovesti čitavu industriju u jedan opšti besmisao i kad će sve da pukne. Tada, ono što je ispravno i kvalitetno, to će preživeti.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Kod kuće je moguće napraviti veoma dobar snimak, tu dileme nema. Ako imate adekvatan alat, znate šta radite i znate šta želite, nema razloga da snimak ne bude dobar. Idenje u studio nije bio garant da će snimak biti dobar, ni u vreme kada to nije bilo tako široko dostupno. Dalje, tamo je morao da bude neko ko zna šta radi, kada, kako i zašto a i da izvođač ima kvalitetan material koji ume da reprodukuje kvalitetno. Zastupnik sam stanovišta da nove tehnologije treba prigrliti, koristiti do one mere do koje to ima smisla. Takodje, pored toga, verujem da treba kombinovati. Obe tehnologije imaju svoje dobre i loše strane, te treba biti mudar i koristiti ih tako da dobijemo najbolje od oba sveta. izvesni kompromisi su neophodni u tom slučaju, ali kompromisi su sastavni deo života.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Ne znam da li bih se usudio da budem pretenciozan i da kažem da nije muzika. Muzika je nastala spojem ritma, melodije i harmonije. Ako posmatramo tako, elektronska muzika, u globalu, poseduje ove karakteristike pa i jeste muzika. Definitivno je tačno da koristi drugačije alate da proizvede zvuk, pa je samim tim i taj zvuk druge prirode od, nazovimo ga konvencionalnog, ali mislim da kreativni input pojedinca, čak i u takvoj konstelaciji, nije zanemariv. Potrebna je vizija za stvaranje i uklapanje i elektronskih zvuka, sekvenci, a posle vizije, potrebno i znanje da se to sve integriše u celinu.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Mislim da može da zameni čoveka. Kompjuter menja čoveka u gotovo svemu danas, što ga ne bi zamenio i u muzici. Ali su tu bitne dve publike: Prva publika je ona koja voli kako zvuči kada kompjuter muzicira umesto čoveka; i druga publika je ona koja ne zna da je kompjuter zamenio čoveka i sve im je jedno. Sve se svodi na preferencije i ko šta voli. Svaka roba će naći kupca a o kakvoći robe će najbolje da posvedoči profil kupca.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Internet je definitivno uneo veliku pometnju na tržište na koje su muzičari navikli. Biznis model koji je funkcionisao preko 40 do 50 godina je postao besmislen i nastao je haos. Polako mi se čini da se u uređenim društvima to polako sanira, nalaze se novi modaliteti za naplatu autorskih prava, i pošto živimo u civilizaciji u kojoj je novac car, verujem da čistih, besplatnih muzičkih sadržaja, bez reklama ili nekog drugog vida prihovanja, neće biti na internetu doveka. A koliko i šta će autori imati na kraju od toga, to će samo vreme da pokaže.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Naravno da nije. Živi nastup je živi nastup i za sada, nema alternativu. Barem u mom slučaju. Adrenalin i eufroriju koju osetim kad na binu izađe bend koji sam ciljano otišao da slušam, kada me bas bubanj pogodi u grudi, a od zvuka gitare se naježim, samo mogu da osetim na koncertu. Mislim da nisam jedini koji u ovo veruje. Što se kritike tiče, i najgoru knjigu treba pročitati, pa shodno tome, iako možda ne polažem puno u kritike preko društvenih mreža generalno, super je imati i policu za loše knjige, koju ćeš posetiti sa vremena na vreme.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Iako smo u eri kojom vladaju internet i elektronske komunikacije, ja se ne bih usudio praviti promotivnu kampanju bez plakata i štampanih medija. Društvene mreže su svima dostupne, na njima ima puno informacija, stalno je gužva, stalno se nešto dešava, dok plakat kakav niko nema, i pristup štampanim medijima ipak nema svako. Mislim da ipak ljudi i dalje štampanim medijima i sopstvenim očima daju više kredibiliteta nego društvenim mrežava. Takođe, manja je gužva, na statičkoj stranici novina u rukama se ništa neće pomeriti ili iskočiti dok čitate. Nije pravilo, naravno, samo ja to tako doživljavam.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Kao i bilo koji vid promocije, reklamu na društvenim mrežama, kao deo marketing miksa, veoma je teško izolovati i kvantifikovati. iz iskustva znamo da klik na događaj, i virtuelno dato “obećanje” da će prisustvovati, nije nešto što ljudi smatraju obavezujućim i kao takvo ga treba i tretirati. Knjige o korišćenju društvenih mreža kao reklamnih platformi tvrde kako je i taj klik “lažni” veoma bitan. Svaki klik nekoga  koijm je rekao da će doći na neki događaj, je taj događaj učinilo vidljivijim na platform generalno, pa i taj simbolični akt, u teoriji, može da doprinese. Ali opet, samo u teoriji.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Pored koncerata i rada na Grivinom materijalu, u planu je intenzivniji nastavak na autorskom materijalu sa još nekoliko muzičara iz Vojvodine nam ravne, i nadam se da će to u relativno skorom roku ugledati svetlost dana.

U petak 5 Juna u 21:30 je Ekskluzivni koncert grupe Griva u Firchie Think Tank-u

Veliki broj fanova grupe Griva sa oduševljenjem su reagovali kada su čuli vest da će njihovi miljenici održati ekskluzivan koncert u Firchie Think Tanku. Sviraće se sve one pesme koje su krasile bogatu karijeru grupe Griva. Setimo se samo hitova… Što te tata pušta samu, Devojka biserne kose, Nekad sam mogao triput na dan, Vojvodino, Vojvodino sto si tako ravna, Svega će biti al nas nikad više… Ovo nije povratak grupe Griva pošto oni nisu nikada ni otišli sa scene. Ovo je odluka Zlatka Karavle i momaka iz benda da se dobro provedu sa svoim fanovima i da još jednom naprave koncert za pamćenje. Donacija za koncert je 500 dinara.

Predrag Jovanović

Računajte na računare