Aleksandar Vuca (Atentat) o muzici i računarima

DISCOGRAPHY:

2001. ”Let iznad lukavičijeg gnijezda” Max Music
2002. ”Ne pucajte, mrtav sam! /soundtrack from cartoon ”Sve u redu, umro sam” and TV series ”Viza za buducnost”/ MP RTV BIH
2003. ”Prerano za otrov, prekasno za lijek” PGP-RTS/Hayat Production

BAND:

Vuca Aleksandar (vocal, electric mandolin, mandola), Darko Knežević (guitar), Dragan Rokvić – Rokva (bass), Dragan /Pero/ Nikačević (drums).

Ako se izuzmu Indexi koji su u svakom slučaju kategorija za sebe, sarajevska scena pre raspada zemlje nije imala ozbiljnu ponudu kvalitetnog mainstream zvuka. Poslednjih desetak godina ta se slika promenila kroz niz izdanja koja autonomno korespondiraju sa aktuelnim svetskim zvukom. Jedan od takvih primera su Atentat, sastav koji već dugo postoji ali ga prati iskidana diskografija. Uz prethodna izdanja „Let iznad lukavičijeg gnijezda“ /Max Music 2001./ i „Ne pucajte, mrtav sam!“ /Muzička produkcija RTV BiH 2003./ sa primenjenom muzikom iz crtanog filma i TV serije, Atentat se tek sada predstavljaju u pravom svetlu, dovoljno stari i dovoljno mudri da od svojih ideja izvuku maksimum. Na novom disku „Prerano za otrov, prekasno za lijek“ /PGP RTS 2008./ prepoznaju se odlučna autorska ruka, smirenost i muzički ukus. Već uvodnom „Gradovi ostaju isti“ lider i pevač Aleksandar Vuca amblemski nudi sve zaštitne znake grupe: nadahnuti tekstovi sa stavom, tečni refreni, produhovljena muzika obogaćena akustičnim instrumentima i fino tkanje hammond orgulja koje je svirao Sinan Alimanović, klavijaturista Indexa u njihovoj povratničkoj fazi. Naslovna „Prerano za otrov, prekasno za lijek“ u kojoj su zajedno pevali Zvonimir Đukić /Van Gogh/ i Vuca, potvrđuje kompozitorski rafinman. Zavodljiva, poletna, a tekstualno gorka svedoči da uprkos ogromnom minulom radu kolega, sve ljubavne pesme još nisu napisane. Vuca pažljivo kroji melodije prema svom glasu, te uz prijatnu boju, peva sa lakoćom i ubedljivo. Upotreba zapostavljenih instrumenata  kao što su violončelo ili flauta na pravi način podsećaju na rane sedamdesete godne i akustičarsku scenu kada se vodilo računa o tome da je pesma najvažnija. Samim tim i harmonika u pomalo ljutoj „Fašisti“ daje onu romantičnu revolucionarnu notu.

Podatak da su ove pesme snimane od septembra 2004. do februara 2008. godine dovoljno govori o stanju diskografije na ovim teritorijama, ali ukazuje na još ponešto. Da su pakovane bez žurbe, s ljubavlju i da se o svakom detalju pažljivo ramišljalo. U to se uklapa diskretna, vrlo funkcionalna produkcija /radili je Haris Ljumanović i Darko Knežević/, podređena isključivo pesmama i ocrtavanju emocija. U slikama koje nudi tema „Ne daj da me ubiju“ promiče diskretni uticaj Darka Rundeka. Ona prepoznatljiva vrsta zatomljene opasnosti, unutarnja dinamika ljubavne veze i nonšalancija avanturiste su podvučene adekvatnom muzikom u kojoj dominiraju klavijature i orgulje. Nije stoga ni čudo što su na disku „Let iznad lukavičijeg gnijezda“ obradili Rundekovu „Tranzit“. Disk završavaju nove verzije pesama „Djeca sa cesta Evrope“, „S tobom“ i „7:50“ ranije objavljene na tom prethodnom izdanju. Koliko su Aleksandar Vuca i grupa sazreli od tog vremena najbolje potvrđuju na tim snimcima.

Petar Janjatović, rok kritičar

Posmatranje kvinteta Atentat isključivo u kontekstu sarajevske scene – sa koje (izuzimajući časne ekstreme) nije, od šezdesetih naovamo, došlo ništa vredno ozbiljnog razmatranja – bilo bi u najmanju ruku nepravedno. S tom scenom, naime, osim akcenta (a i to ne previše) ova grupa nema veze. Iako teži mejnstrimu i, bar tako zvuči, nema nikakav problem sa tim izborom, na njihovom albumu ”Prerano za otrov, prekasno za lijek” (Hayat Production) nema standardnih banalnosti, očajničkog grabljena konopaca popularnosti, niti ponižavajuće očigledne spremnosti na svaku vrstu kompromisa. Umesto toga, ima muzike koju se neko potrudio da stvori i opravda, u skladu sa talentom i trenutnim mogućnostima. Pošto istinski uspeh ne bi trebalo da bude uslov nego posledica, prijem ovog materijala u javnosti skoro je isključivi rezultat otvorene komunikacije sa potencijalnom publikom. Tu publiku treba tražiti među inteligentnim, zainteresovanim ljudima različitih godišta, kojima je klasični mejnstrim iskreno odvratan a nemaju živaca za andergraund. Pošto se na terenu kojim se kreće Atentat ne nalazi mnogo bendova – između ostalog, pretpostavljam i zbog toga što na tako klizavoj podlozi nije lako ostati uspravan – iskreno verujem da se time šanse da budu otkriveni, prepoznati i podržani povećavaju. Prilično je teško definisati ukupnu atmosferu ovog albuma jer ukupnost se gradi na stilskoj i emocijalnoj koheziji koje ovde gotovo nema. Veštinom očigledno iskusnih muzičara, ta rizična osobina promovisana je u jedan od centralnih kvaliteta. Svesna nedoslednost pretvorila se u slobodu. Kao da se koncept, ako ga je bilo, sastojao u davanju pune samostalnosti svakoj pesmi, koja tako dobija moć da deluje isključivo prema napred, bez osvrtanja prema prethodnoj i gledanja u leđa sledećoj numeri. Uzgred, ne dozvolite da vas ”Fašisti” prevare: kad pesma krene, pogotovu posle jednog od vrhunaca ploče kao što je ”Nije put (kud’ ne ideš) pomislite da im baš i nije trebala. Vrlo brzo shvatite da jeste.

Aleksandar Žikić, ”Blic” (Beograd)

NEWS: ”Kvartet s mandolinom”

Kako je Festival (kratkog, dokumentarnog i animiranog filma) ”Prvi kadar“ upriličio premijeru video spota za numeru ”Fašisti“, red je bio da se Atentat zahvali kamernim koncertom. Za ovu je prigodu sročen program sastavljen pretežno od pjesama sa rasprodanog albuma ”Prerano za otrov, prekasno za lijek“ (pored naslovne i neizbježnih ”Fašista“ čuli smo ”Gradovi ostaju isti“, ”Gospodin Smith“, ”Nije put kud’ ne ideš“..) ali nisu zaboravljene ni stare stvari poput „7.50“ i „Refren, krv i znoj“ koje su s Vucom pjevali svi u sali, uključujući i neke nove klince koji su stasali do prvih dolazaka na svirke.

Zvuk Atentata od proljeća je obogaćen električnom mandolinom koju Vuca (kompozitor, tekstopisac, aranžer, pjevač a po potrebi i redatelj i scenarist) s očiglednim užitkom odnedavno istažuje a flauta i flautistkinje, ranije prepoznatljiv dio benda, ostale su u povijesti. Stalni i odlični gitarist Darko imao je podršku moćne ritam sekcije (Rokva – bas, Pero – bubanj) pa je rock četvorka s mandolinom zvučala poletno i zarazno i ljepše bi bilo slušati ove momke u kakvom klupskom prostoru gdje se može ritmično gibati nego u stolicama kazališne sale.

Domančić, ”TMM magazin” (Slovenija)

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Elektronska muzika dokazuje da za bavljenje muzikom, nije neophodan talenat. Ne kažem da ga nema, ali nije neophodan.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Šund je postojao i mnogo prije nego je na studijski sto postavljen kompjuter. Nova tehnologija je tek, doprinijela na volumenu. Danas je optimizam reći da smo dotakli dno. To kažem jer, uvijek kad nam se činilo da smo dotakli dno, tonuli bi još dublje. Iskreno se nadam da ispod ovoga nema ničega.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Naravno. Radio sam albume i na jedan, i na drugi način. Jedan od mojih omiljenih rock autora (Jack White) je prošle godine, svoj poslednji album objavio i na vinilu. Naravno, danas je to opseg za kolekcionare ali, eto prilike da se nešto novo posluša na takav način.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Realno, prilikom samog snimanja, ‘’digitala” pruža nebrojene mogućnosti. Lično, to doživljam kao veoma vrijedno sredstvo. No, prokleta mogućnost izbora često dovede do toga da sredstvo postane cilj, što naravno, nije dobro. Mada, ko pogodi cilj promaši sve ostalo!? Svaka novina bi u biti, trebala donijeti nešto dobro, dok se ne zloupotrijebi.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Svijet je postavljen tako da, za jednom tunom uvijek pliva pet ajkula.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Koriste se još uvijek. Radeći televizijsku muziku, emisije, serije, reklame ili crtane filmove, mi smo dobar dio usnimavali na Home Recording principu. Kad radiš ”primjenjene” minijature, to je veoma praktično. Sve do trenutka kada dođeš do, obično najvažnijeg, akustičarskog dijela. Tad su, uz talenat i vještinu samog muzičara, mikrofoni i prostor presudni za kvalitet snimka. Glas, bubanj ili neki drugi akustični instrument obavezno radimo u ”velikom” studiju. Kod snimanja albuma, i više od toga. Mi smo radili u legendarnim studijima poput 1 i 2 RTV BIH, 5 PGP-RTS, M Radija Novi Sad i to se osjeti na tim snimcima.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Neki moji prijatelji tvrde da se svaki zvuk koji čujemo, može nazvati muzikom. Ne slažem se sa tim. Vjerujem da ćemo muziku prije pronaći u vješto isklesanom, kamenom kipu, nego u svemu što se zove zvukom.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Važno je da stojiš iza toga, da to možeš opravdati. Mi smo u nekoliko navrata koristili lupove. Nekada ti u slici treba nešto mehanički ravno, nešto što ne pokreće ljudski krvotok. Upravo iz tog razloga smo u pjesmi ‘’Ne daj da me ubiju’’ programirali jedan instrument. Evo prilike za običnog slušaoca. Pronađi uljeza!

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Sigurno da jeste. Teško je cijeniti nešto što je besplatno. Mi nismo preživjeli propast socijalizma, tako da nam je svejedno kad propada kapitalizam. To propadanje je već u ozbiljnoj fazi i na žalost, sve se više natapa krvlju, u čemu je sudbina autorskih prava, krajnje nepredvidiva.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Naravno da ne. Koncert je ipak, najstvarniji kontakt sa muzikom i ljudima koji stoje iza nje. Kontakt, gdje je svaki dodir uzvraćen. Čak, i tišina koju osjećaš mirisom je neprocijenjiva. Kakav god da je, svaki koncert je doživljaj, što se za preslušavanje na Youtube-u, svakako, teško može reći. Naročito, kao što kažeš, nakon odslušanih nekoliko minuta, što je čest slučaj. Kažu da, ko brzo ne mijenja kanale, nije ni zaslužio kablovsku! Ista stvar je i sa internetom. Rezultat toga je površnost. U većini slučajeva, kada mi neko kaže da istovremeno radi na više od dva projekta, prvo što mi padne na pamet je upravo – površnost.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Kako izgledaju zidovi u toku predizbornih kampanja? U novinama, nikada i ne prestaje, a oni znaju šta rade i za to im bog valjda neće oprostiti. 

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Ne, upravo na isti način kao što su, uprkos hiljadama klikova poniženih ljudi, trgovi prazni.

VII – Borba za RnR

Da li je bnend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Ne znam šta, ali znam kako!

Predrag Jovanović

Računajte na računare