Branislav Lazić Bane (Steel) o muzici i računarima

29. 01. 2017.15. 03. 2017. PC Press

Grupa STEEL je osnovana krajem 2012 godine u Beogradu. Na samom početku Steel se opredelio za rad na autorskim pesmama. Svoj pravac muzičkog delovanja je definisao kao melodičan hard rock. Posle dosta izmena članova u grupi, 2015 konačno je formirana sadašnja postava: Rajko Bosiočić-gitara. Saša Omerović-bubanj, Branislav Lazić-vokal, Petar Đukić-bas, Nikola Plavšić-klavir. Od tada su u potrazi za što boljim i kvalitetnijim zvukom, što su krunisali svojim, prvim albumom pod nazivom DEO SNA izdatim za PGP RTS. Ono što je karakteristično za STEEL jeste dobra i pozitivna energija koja je usmerena na celokupno umetničko stvaralaštvo u pogledu muzike, tekstova i aranžmana.

Rođen je 19.08.1975. godine u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu “Stanko Marić” u Ugrinovcima, gde je već od prvog razreda pokazao talenat glasovnih mogućnosti. Odmah pošto je primljen u hor pažnja je usmerena na njegovo još veće usavršavanje vokala. Važi za pevača koji ne voli da koristi standardne tehnike pevanja, već je uvek težio ka pronalaženju sopstvenog stila. U osnovnoj školi je bio član hora zemunsih talenata u Pinkiju, gde odlučuje da oformi svoju rock grupu, pronalazi ekipu i grupu naziva “Lepota porocka”. Sa tom grupom je stekao dosta iskustva i dobio pozitivne kritike širom Srbije, pa se odlučuje da svoj talenat pokaže i u poznatoj takmičarskoj emisiji 3K Dur, gde stiže do velikog finala zajedno sa pop pevačicom Jelenom Tomašević, koja je i pobedila. 2002. godine Bane ulazi u studio i snima svoj prvi album koji nažalost nikad nije objavljen zbog finansija koje su sve to trebale da isprate. To je bio krah u njegovoj karijeri i veliko razočaranje u njegovom životu. 2014. godine, posle više godina muzičke pauze ponovo osvaja publiku svojim glasom, vraća rock ‘n’ roll u svoje srce i ubrzo potom upoznaje momke iz grupe STEEL sa kojima započinje saradnju na albumu.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Pojava kompjutera je u stvari zamenila sve nekadašnje vrednosti analogije, čiji se kvalitetni trag može i danas čuti. Naravno pojavom takozvanih jeftinih studijskih programa, iznikli su i takozvani studijski snimci koji su kvalitetan zvuk zamenili lošim, a samim ti pojam “studijskog snimka” se izgubio, što se odrazilo i na kvalitet muzike.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Ja to ne bih nazvao šundom nego “ŠKARTOM”. Znate, to je onaj proizvod koji ne bacate, iako bi to trebalo da se uradi, nego ga prodajete kao ROBU SA GREŠKOM, koja uvek ima kupca, u ovom slučaju,slušaoca. Da je kompjuter ubio umetnost, svakako da jeste, ali ta globalizacija u novom digitalnom dobu ne može da se zaustavi, pa je u vezi sa tim bespredmetno bilo šta dalje komentarisati.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Naravno da mogu da čujem razliku između analognog i digitalnog zvuka u muzici, jer sam rastao slušajući i jedan i drugi, ali ne bih to mogao da kažem za mlađe generacije jer su one preskočile analogno, pa je pitanje da li ih kvalitet uopšte zanima. Bitno im je da je da pesmu za džabe skinu sa nekog sajta, konvertuju je u MP3 format i ubace u telefon. Zbog brzine života mladi ljudi danas nemaju vremena da razmišljaju o analognom i digitalnom zvuku, pa samim tim i o kvalitetu muzike koju slušaju. Takvo je vreme došlo, nažalost.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Jedna od prednosti je brzina snimanja pesama i boljitak digitalnog snimka u odnosu na analogni, vidim samo u tom pogledu.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Odlično pitanje, samo ne znam odakle da krenem sa odgovorom. Danas svako misli da može da radi produkciju, ono, imam program, imam klavijaturu aranžer, udarim ritam i eto pesme. Ali upravo takvo ponašanje pojedinaca i odnos prema produkciji, je jako loš potez, koji je i kreirao lošu sliku u kvalitetu muzike. Danas vokal možete da obradite i ispravite ako je izvorno loše otpevan, pevač ne mora da ponovlja pevanje, pa je samim tim i nebitno da li zna da peva.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Pa dobro i u kući se može napraviti dobar snimak, ako prethodno uradite potrebne studijske zvučne izolacije. Napomenuo sam da se danas ,makar kod nas, izgubio pojam “kvalitet zvuka”, pa se ne obraća pažnja da li je snimak iz kućne radinosti ili iz nekog skupog studija. Danas kažu da ako imaš hit onda je sve drugo nebitno. Još kada bi definisali pojam hit…

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Ja lično poštujem svačiji rad i mislim da je najbitnije prepoznati da li je za nešto uloženo puno rada ili se odradilo tek da se popuni album, pa na kraju to ne liči ni na šta. Svejedno je da li muziku radite sami ili u timu, u svakom slučaju treba da date svoj maksimum.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Ja to mogu da objasnim na svom primeru, jer sam u svom muzičkom radu, pre nego što sam postao član rok grupe Steel, često svirao sam sa kompjuterom. Nastupao sam po klubovima sa svojim vernim kompjuterom, sa koga sam puštao matrice, a ljudi su mislili da sve to uspevam da sviram na klavijaturi. Ipak mislim da im to uopšte nije bilo bitno, jer je nastup bio sasvim korektan, a svirka koja nije bila bučna dozvoljavala im je da pričaju i kao takva im je prijala za uši.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Svi su obezvređeni, od autora do izdavača, mogu slobodno reći, da je situacija totalna katastrofa, ali mora se ići dalje, vreme se ne može zaustaviti u ovoj “brzoj reci” koja nas jakom bujicom nosi.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Naravno da mi prija svaki pregled i “like” od strane “youtube” slušalaca i gledalaca, ali ne mogu da kažem da je to i live publika. Ima tu iskrenih fanova, a ima i onih koji su vas pogledali “u prolazu”, pa to i ne mogu da računam kao pregled. Pohvale i kritike se moraju ispoštovati i prihvatiti kao sud slušalaca i mogućih budućih posetilaca na koncertu.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Naravno da može, čak sam i siguran u to da se grupe danas mogu kvalitetnije izreklamirati putem interneta nego sa izlepljenim plakatima.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Apsolutno nema nikakve garancije, jer je u pitanju besplatni “klik” za dolazak na koncert. Kada bi se klik naplatio, mislim da bismo onda mogli da očekujemo i realnost posete koja je najavljena.