Canon EOS R7: Sedmica bez ogledala

Doskora neprikosnoveni uređaji za profesionalne fotografe, DSLR foto-aparati, polako uzmiču pred novim mirrorless modelima. Isprobali smo Canon R7 i analizirali njegovu primenu kada treba snimati zahtevne scene u prirodi, ali i baviti se video produkcijom.

Pre dvadesetak godina prešao sam s filma na digitalnu fotografiju. Prvo sam imao mali Canon IXUS koji me je uveo u svet digitalne fotografije, a za „prave stvari“ koristio sam film sve do 2003. godine kada sam za rođendan nabavio prvi DSLR aparat – Canon EOS 10D. Vrlo brzo sam shvatio da je film kamera postala višak i požurio da je prodam već na sledećoj foto-berzi. Digitalni foto-aparati su se smenjivali, ali revoluciju doneo prelazak na full frame senzor s modelom Canon EOS 5D Mark II, ujedno i prvi DSLR koji je mogao da snima video. Iako sam uviđao prednosti velikog senzora, nisam zaboravio ni adute manjeg. Ako snimate ptice i divlji svet, treba vam što duži telefoto objektiv. Jedan od načina je da koristite DSLR sa crop senzorom, jer onda izgleda kao da su žižne daljine objektiva 1,6 puta veće. Tako je nabavljen 70D koji je imao sličan autofokus kao legenda divljeg sveta – 7D, uz prvu implementaciju dual pixel autofocus – DPAF tehnologije senzora.

Kako do autofokusa

Baš ta tehnologija i njeni srodnici odgovorni su za brži prelazak na mirrorless sisteme. No, da vidimo zašto nam je uopšte bilo potrebno ogledalo. Samo ime kaže da su to single lens reflex – SLR foto-aparati. Kada kadriramo, gledamo kroz tražilo koje dobija sliku kroz aktuelni objektiv koji će je i snimiti. Samo svetlo ne pada na senzor, nego se odbija od ogledala, prolazi kroz prizmu i dolazi do tražila. Rezultat je da precizno vidimo ono što će se zaista naći na snimku. Kod drugih modela se ta vizura nekako simulirala, te je uvek bio prisutan neki pomeraj, paralaksa, jer se ne gleda baš ista slika. Usput je deo odbijenog svetla završavao na autofokusnom senzoru, koji je na osnovu razlika u fazi svetla koje pada na fokusnu tačku mogao da odredi kada je i da li je postignut fokus i u kom pravcu treba pomerati elemente objektiva.

Nasuprot faznom fokusu, prvi digitalni aparati koji nisu imali ogledalo (bili su „obični“ aparati) fokusirali su uz pomoć kontrasta slike. Rezultat je bio sporo fokusiranje. Zato je tim aparatima bilo teško slikati npr. decu na rođendanu. Dok aparat nanišani, dete je već otišlo drugde. Zato smo mi sa DSLR aparatima bili rado viđeni gosti na proslavama tog tipa.

Kako ukloniti ogledalo a rešiti problem fokusiranja? Konstruktori foto-aparata najpre su ubacivali autofokusne senzore na sam senzor za sliku, čime su dobili veću pokrivenost kadra autofokusnim tačkama i brzinu fazne detekcije fokusa. Canon je dual pixel tehnologijom, gde je praktično svaka tačka i autofokusna, napravio odličan posao – tu tehnologiju, doduše skoro 10 godina kasnije, počinje da primenjuje sve više firmi. Čak i u kamerama smartfona, gde ona simulira objektiv s plitkom dubinskom oštrinom jer ima podatak gde treba da je pravi fokus, a kompjuter odradi zamućivanje. Pošto je svaki piksel praktično podeljen na dva dela, moguće je uključiti poseban raw zapis u kome će se zasebno pamtiti podaci svake polovine te su moguća mala pomeranja fokusa u naknadnoj obradi. Ali za to je potrebno koristiti DPP Canon softver za obradu pre nego što se slika dalje pošalje u npr. Lightroom.

Canon dual pixel tehnologija, gde je praktično svaka tačka autofokusna, izbila je ključni adut DSLR-a: brzo fokusiranje

Čitav ovaj uvod bio je potreban da bi se uvidelo da je DSLR-u izbijen poslednji veliki adut – brz autofokus. Druga odlika mirrorless-a koja je meni smetala jeste elektronsko tražilo. Umesto da gledam pravu sliku gledam kroz rupu u ekran. Mane tog rešenja su kod prvih modela bilo itekako primetne: loše boje, veliki pikseli, spora reakcija na brze scene… Sve to je razmaženog fotografa moglo da iritira. Zato sam se uporno držao DSLR sistema. Pogotovu što su noviji modeli ispisivali sve više podataka u tražilu, tako da ste zaista mogli većinu podešavanja da obavite bez sklanjanja pogleda s tražila.

Novi OLED ekrani visoke rezolucije, koji se sada nalaze u bezogledalnim sistemima, nemaju te mane, a sam princip doneo je mnoge pozitivne promene. Od toga da zaista možete videti kako će slika izgledati ako je uključena simulacija ekspozicije, do live histograma. Sve one stvari koje ste kod DSLR-a imali na ekranu na poleđini u liveview modu, sada imate u tražilu. Ako je sunce jako ili ne želite da drugi vire u ekran, možete i snimljene slike pregledati u tražilu.

Canon R7

I tako mi je ponestajalo argumenata za ostanak na starom sistemu te sam počeo da gledam nove aparate bez ogledala. Konačno mi je jedan zapao za oko Canon R7. Iz dva razloga: cena, koja nije prevelika za novi model, te mogućnost pre-shooting-a. Prvo znači da ne moram da izdvojim više hiljada evra za pandan DSLR seriji koju aktuelno imam, 5D Mark IV i pominjani 70D. Pri tome R7 ima sve nove sisteme koji su predstavljeni tek na R3 aparatu koji košta oko 6000 evra. Ispostaviće se da ti novi sistemi znače i neke nove troškove. Izdvojio bih dva, pored podrazumevanog adaptera za stare objektive na novom aparatu. Prvi je adapter za stopicu za blic, koje ne prima one stare modele – dakle, ili novi blic ili adapter. Drugi je nova SD kartica zbog brzine potrebne za snimanje 4K u 60 fps, ali i bržeg pražnjenja bafera kada se slika rafalno. Sreća da se radi o SD UHS II karticama koje su „samo“ pet puta skuplje od UHS I, ali i dalje primetno jeftinije od CFexpress.

Jedna od jačih strana ovog foto-aparata / kamere, jeste snimanje video-zapisa. Naime, kod DSLR foto-aparata senzor ne radi sve vreme. A kada radi, onda se i greje, što svakako nije dobro: utiče na kvalitet slike, ali i na radni vek senzora. Zato se prati temperatura i kad pređe određenu vrednost, sledi upozorenje a kasnije i gašenje uređaja. R7 je aparat koji nema izražen taj problem, što duguje i svom manjem senzoru. Svima koji su ga testirali i koristili snimanje bi dosadilo pre nego što se pojavi upozorenje; a snimali su po više sati. Zato je R7 izuzetan uređaje ne samo za snimanja, nego i za strimovanja video-programa. Može snimati 4K bez sečenja slike, koristi ceo senzor i to u 60 Hz, dok u Full HD broj frejmova ide do 120 u sekundi.

Drugi adut je pre-shooting, mogućnost da snimi slike pola sekunde pre finalnog pritiska okidača. Mogućnost koja je već viđena na nekim drugim modelima i telefonima, ali sada u telu koje može da primi ozbiljna stakla i ima solidan senzor (kao ljubitelj punog formata i slikanja pri lošem svetlu, ne mogu dati najbolji epitet olako). Naime, kada se aktivira ta opcija u meniju, dok se drži okidač na prvom kolenu (pritisnut do pola), aparat slika u burst modu, ali ne pamti na kartici ništa dok se okidač ne pritisne do kraja. Tada se iz bafera snimi i pola sekunde pre okidanja, što uz upotrebu elektronske zavesice (electronic shutter), iznosi do 15 slika (burst mod je impresivnih 30 slika u sekundi). Ovo je odlična opcija kada čekate da se nešto desi, na primer, posmatrate pticu koja se sprema da poleti. Bez ove opcije biste ili slikali stalno uz opasnost da se prepuni bafer i krene mnogo sporije da slika ili čekate pa na osećaj okidate, što nije pouzdana metoda. Ovo je odlična opcija za snimanje divljeg sveta i sporta.

Bez kalibracije

Kada pričamo o toj vrsti fotografije, pominjanje autofokusa je neizbežno. Već je pomenuto da se ovde radi o dual pixel tehnologiji koja omogućava da je autofokusnim tačkama pokriven praktično ceo senzor. Što je sjajno i znači mnogo kada se objekat snimanja kreće kroz kadar. Neki spominju da su imali situacije kada su im klasični autofokus senzori sa ukrštenim tačkama bolje radili. No, to se slobodno može zanemariti i lako rešiti jer su dobici daleko iznad tih, više akademskih poteškoća. Ono što je veoma važno pomenuti jeste način praćenja objekta.

Sada se može pratiti lice, fokusirati na oko i pratiti ne samo ljudi nego i izabrati nešto drugo, kao što su životinje, auto ili čak vozač u automobilu.

Još jedna prednost mirrorless aparata i novih fokusnih sistema jeste kalibracija objektiva, koja je postala nepotrebna. Kod DSLR aparata za fokus se koristio poseban senzor do koga je dolazilo svetlo posle odbijanja od ogledala, a treba ga namestiti tako da, kad je tu dobro, dobro je i na senzoru (ili ranije na filmu). Zato je nekad dolazilo do sistemskih grešaka u fokusiranju i svi bolji aparati su imali mogućnost da ih fino kalibrišete za svaki objektiv posebno. Kod Canon-a postoji i poseban problem saradnje objektiva drugih proizvođača, kao što je Sigma, sa DSLR telom, gde nekada ni te kalibracije ne pomažu do kraja. Da se ogradim, većina korisnika biće super zadovoljna tom kombinacijom, ali veliki otvor blende, osim što je skup, donosi i plitku dubinsku oštrinu, gde je i najmanja greška vidljiva. Ako bi se za fokusiranje koristio liveview, tog problema ne bi bilo. Zato nema ogledala, nema problema, barem za Sigma društvo i barem u teoriji. Praksa pokazuje da i dalje mogu postojati određeni problemi, ali znatno manji nego pre.

Uklanjanje ogledala, mehanizma za njegovo podizanje, te pentaprizmi u tražilu, donosi manje gabarite i masu. Doduše, neki ljudi vole da je aparat malo veći, kako bi ga stabilnije držali. Meni ne smeta, tako da je to više stvar navike. Prednosti manje mase lako se osete na dužim foto-turama, ne samo u torbi već i ako imate običaj da aparat nosite oko vrata. Ali ako ste ljubitelj ozbiljnih objektiva, od veće mase nećete pobeći.

DSLR ipak ima svoje čari…

Izložio sam glavne prednosti mirrorless aparata nad DSLR-ovima – nije neobično što je mnogo profesionalaca prešlo na tu tehnologiju. No, ima nas i dalje koji volimo zvuk kada se ogledalo sklanja i zavesice počinju svoj ples. Za neke situacije i dalje mi je lakše i lepše da vidim pravu sliku, naročito kada su svetlosni uslovi komplikovani. Na primer, volim da slikam u pećinama i jamama, gde nema drugog svetla osim onog koje smo uneli. Ono nije uvek jako i obično je u pokretu, kako se drugi speleolozi kreću, a time i svetla na njihovim šlemovima. Tada mi je bolje da gledam kroz objektiv nego sliku na ekranu, lakše ću kadrirati, a iskustvo pomaže u određivanju prave ekspozicije. Zato se neću lako odreći 5D Mark IV, koji je i bolje zaštićen od loših vremenskih uslova kao što su velika vlažnost i prašina. Da ne spominjem da je potrebno izdvojiti dva do tri puta više para za sliku sličnog kvaliteta i nivoa zaštite u modelima R5 ili R3.

Zato me je R7 osvojio odmerenijom cenom i poljem primene. Određeni broj ljudi je taj broj shvatio kao oznaku da je ovo naslednik čuvene 7D serije, koja ima crop senzore i odličan autofokus, ali ne misle svi tako. Po većini odlika može se reći da je to ipak nova „sedmica“: velika brzina burst moda i odličan autofokus preuzet od starijih „kolega“, pre svega R3.

Kod ovog modela ipak postoje određena ograničenja. Telo je napravljeno od magnezijumske legure i specijalne plastike i zaštićeno je od vremenskih uslova, ali bi moglo da bude i robusnije. Moje iskustvo do sada je odlično – aparat je bez većih problema „preživeo“ planinsku šetnju po lošem vremenu. Jedino je pravio malo problema oko fokusiranja kada je bio izložen jakom, hladnom vetru, što može biti i moja greška usled manjka iskustva neophodnog za takvo vreme.

R7 u realnim uslovima

Raspored komandi je uvek podložan diskusiji. Ako je sve ostalo po starom – zašto nisu ispravili zamerke. Ako su promenili – ko će sad ponovo da se navikava. Ja sam negde na pola, neke stvari mi se sviđaju neke ne. Dok sam koristio 6D i 70D, sve je bilo lako jer je raspored dugmića bio skoro isti, lako je bilo nositi oba aparata i slikati paralelno. Sada je situacija različita te svaki aparat posmatram posebno. Ono što mi je odmah „kliknulo“ jeste nova pozicija prekidača za uključivanje aparata, koji je sada na desnom palcu. Ulazak u mod za snimanje je na istom prekidaču, tako se lako aktivira. Ovo mi je bilo važno jer tokom čitave šetnje ne držim uključen aparat, dakle štedim baterije, a mogu brzo i lako da ga aktiviram. Ima dovoljno dugmića kojima se mogu dodeliti funkcije, što je odlično… osim možda za neodlučne.

Po specifikacijama, R7 s jednim punjenjem baterija može da snimi preko 600 fotografija uz LCD, ili oko 400 sa EVF. U praksi je čak i bolje, snimali smo i više hiljada slika u rafalnom modu

Tu dolazimo do baterija. Dobra stvar je što R7 koristi baterije „pozajmljene“ od modela 5D Mark II, mada postoji i nova verzija većeg kapaciteta i sa mogućnošću punjenja preko USB-a. Logika nasleđena od DSLR aparata govori da LCD troši više struje od gledanja u tražilo. Onda odjednom shvatite da elektronsko tražilo troši više struje, iako je fizički manje, ali je OLED, koji sam po sebi nije štediša; ima više piksela od LCD-a na poleđini, te je potrebno više procesiranja. Bez obzira na te mane, R7 je štediša i s jednim punjenjem baterija možete da snimite preko 600 fotografija uz LCD ili oko 400 sa EVF.

Praksa je malčice drugačija i to na dobru stranu. Moguće je napraviti mnogo više snimaka, na hiljade, kada se snima u rafalnom modu, što je obično praksa kod snimanja divljeg sveta i sporta. To dalje znači da bateriju više potroši ekran nego samo snimanje. I baš taj OLED je predmet kritika jer drugi, skuplji modeli imaju mnogo veću rezoluciju. Sve su to neki kompromisi.

Veliki potrošač je i stabilizacija slike. Canon je za potrebe mirrorless R serije uveo i novu liniju objektiva – RF. Sada već stara linija EF objektiva može da se koristi na novim aparatima uz odgovarajući adapter, što donosi par ograničenja. R7 ima stabilizaciju u telu pomeranjem senzora i ume da koordinira rad sa stabilizacijom u objektivu, ali samo uz RF liniju i redukuje snimanje do osam blendi. Stari objektivi ne komuniciraju baš savršeno, zbog ograničenja starog protokola za komunikaciju. Ali su zato na dobitku objektivi koji nisu imali nikakvu stabilizaciju – sada imaju makar nešto. Smeta mi što stabilizacija u starim objektivima radi sve vreme dok su aktivni displeji, što je na neki način logično, sve vreme generišu sliku ali… Jedini način uštede baterije je da se stabilizacija isključuje na samom objektivu. Verujem da će se s vremenom naći neko bolje rešenje… ili ću morati da pređem na RF objektive.

Rafalno slikanje

Za snimanje sporta i divljeg sveta često se koristi burst mod da bi se uhvatio pravi trenutak. Ovaj aparat ima dobrih strana, ali neke nedorečenosti. Pre-shooting mod je dobra opcija jer možete uhvatiti neki odlučujući momenat, s obzirom na to da stalno puni bafer s pola sekunde slika i onda ih po okidanju snima na karticu. Ali ih snimi kao jedan fajl, tako da željenu sliku možete izvući ili na samom aparatu ili korišćenjem DPP Canon softvera, što je dodatni korak u obradi koji je mogao da se zaobiđe.

Druga mana je što je taj burst obavezno vezan sa elektronskim zatvaračem, a to je loše jer dolazi do izražaja rolling shutter, izobličenja zbog toga što je očitavanje slike linija-po-liniju, što traje dovoljno dugo da se brza scena može promeniti otkad počne očitavanje kadra do završetka. Tako nastaju one čudne slike propelera koji je savijen ili snimak s kamera u autu kada rade brisači pa izgleda da se oni savijaju. S druge strane, bilo bi sporo i pogubno po mehaničke zatvarače da često to rade. Kada se napravi takav snimak, nema novih slika dok se ne isprazni bafer; sekunde su u pitanju, pa je poželjna ona brža (i mnogo skuplja) memorijska kartica. Lepo bi bilo imati jedan CF express slot za još brže kartice, ali opcija po opcija, eto mnogo skupljeg aparata. Zato ovaj
režim rada treba koristiti kada je zaista potreban.

Da bismo izbegli pomenuti efekat, možemo koristiti mehanički zatvarač na dva načina: potpuno mehanički, ili da samo prva zavesica bude mehanička. Naginjem ka drugom modu jer je dobar kompromis. Brzina rafala je tada „samo“ 15 slika u sekundi, što je i dalje impresivno. Pri toj brzini lako je napuniti bafer, te postoji opciju da se prepolovi brzina rafala, a dobitak je duže vreme kontinuiranog slikanja. Drugi način je korišćenje CRAW umesto RAW fajla. Radi se o kompresovanom raw formatu, kada može doći do malog gubitka informacija, ali je zato fajl mnogo manji te štedi i bafer i karticu. Razlika je minimalna, tako da se može slobodno uživati u prednostima ovog režima.

Pri snimanju video materijala rezolucija može ići do 4K u 60 fps ili 1080p u 120 fps. Problem pregrevanja je rešen – maksimalna dužina snimka je šest sati. Pozdravljamo i pravi HDMI izlaz koji može da se isporuči bilo koju od rezolucija koju aparat podržava

Senzor je sličan onome kod modela 90D ali je bolji. Kao ljubitelj full frame aparata, ne mogu se oduševljavati njegovim osobinama, ali one su svakako dobre čak i u lošim svetlosnim uslovima. Za potrebe snimanja divljeg sveta ISO mogućnosti su vrlo korektne, samo je važno pravilno eksponirati. Tada ima manje šuma nego da posle „čupate“ slike u postprodukciji.

Video aduti

Drugo lice ovog aparata je video-zapis. Da se ozbiljno računalo na video, govori i promenjena stopica za blic koja sada može primiti i mikrofon, a postoje i namenski mikrofoni, čime se smanjuje broj kablova oko aparata. Do video-opcija dolazi se lako – samo produžite još jedan korak kad ga uključujete. Već je rečeno da rezolucija može ići do 4K u 60 fps ili 1080p u 120 fps i da je problem pregrevanja rešen – u specifikacijama kažu da je maksimalna dužina snimka šest sati. Ograničenje fajla na 4 GB ne postoji ako se koristi exFAT sistem na karticama.
Važno je reći da R7 može da snima uz Canon log sistem zapisa koji nudi veću dinamiku i zapis boja. Do sada je taj sistem bio prisutan samo na „starijoj braći“. No, gabariti i cena kamere sugerišu da je njegovo polje bliže vlogu, strimovanju ili je to samo vruhunska Web kamera.

Wi-Fi konekcija aparata omogućava da se snimak direktno strimuje na YouTube uz registraciju na odgovarajući Canon servis, bez potrebe za kompjuterom.

Ako hoćemo da koristimo aparat kameru, pozdravićemo pravi HDMI izlaz koji može da se isporuči bilo koju od rezolucija koju aparat podržava. S druge strane, treba nam odgovarajući dodatak da bismo taj signal ubacili u kompjuter (još jedan dongle). Za ozbiljnije primene dobro će doći i video-mikseta. Ako želimo „samo“ Web kameru odličnog kvaliteta, možemo aparat spojiti preko USB-a i koristiti je uz webcam utility softver. Tu nailazimo na ograničenje rezolucije na samo 720p, a da se (ne)možemo pretplatiti na Pro verziju i dobiti full HD. Pretplata nije mala (više od 40 dolara mesečno) i namenjena je samo korisnicima u SAD. Nadajmo se da će Canon ponuditi neko pristupačnije rešenje, a alternativa je HDMI na USB dongle što košta od 30 do 90 evra, ali jednokratno.

Dobra kupovina

Canon R7 u svojim menijima krije i druga iznenađenja koja je teško pobrojati. Utisak je da je po funkcijama pre mlađi brat R3 nego R5; možda je Canon ostavio mesta za pravog naslednika 7D, ili je ovo rezultat kompromisa koji je napravljen da bi cena bila niža. Neki zameraju što za njega ne postoji battery grip, ali videli smo da je dužina trajanja jedne baterija odlična, s dve pokrivate ceo radni dan i zadržavate prednost malog gabarita. Mali bafer za slike – smanjite brzinu rafala koja je fantastična (do 30fps) ili se prilagodite; alternativa je mnogo skuplja oprema. Senzor je odličan za svoju veličinu koja za neke primene ima svoje prednosti, barem sam ga ja zato uzeo. Ako hoću nešto drugo, imam drugi aparat, ne možete za male pare imati sve u jednom telu. Video-mogućnosti su odlične, opet s obzirom na cenovni rang i verujem da će mnogima ovakva kamera biti sasvim dovoljna.

Ogledalo očigledno ide u istoriju, mada ga se ja neću baš odmah odreći. Budućnost je već određena i tehnologija je preživela i prevazišla izazove s početka svog razvoja. Meni se ovaj aparat sviđa, pazario sam ga za sebe. Svakako ima mesta i za unapređenja, pa se radujem i njegovim naslednicima.