Edi Saša Đorđević (Patrias) o muzici i računarima

Bend je osnovan u Smederevu kao Patria (latinski: otadžbina) još 2005. godine. I odmah je došlo do kadrovskih problema koji muče većinu bendova, tako da smo ozbiljan rad, onakav kakav smo od početka želeli, počeli tek u septembru 2013. godine, kada je gitarski deo obaveza preuzeo Darije, a ubrzo se priključio i pevač Nemanja. To je, uz Nenada na bubnjevima i mene na basu, bilo dovoljno da već u novembru počnemo snimanje debi albuma u studiju Paradox u Smederevu, sa snimateljem i producentom Srđanom Brankovićem, našim prijateljem i vanserijskim muzičarem. Tada smo i promenili ime i postali Patrias, da bismo se razlikovali od bendova iz drugih zemalja. Album je objavila srpska izdavačka kuća Miner Records oktobra prošle godine, pod nazivom “Put”. Eto, tako je započeo muzički put kojim se kreću pevač Nemanja Plazinić, gitarista Darije Dejanović, bubnjar Nenad Đorđević i basista Saša Đorđević.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Kompjuteri su pomoćno sredstvo i za dobre i za loše muzičare, samo što ih loši mnogo više koriste, na ne baš časne načine.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Čini  mi se da su šund doneli muzičari željni novca koji nisu mogli da zarade svojim kvalitetom, kao i mediji koji su javnost zatrpavali tim šundom i slikama iz života njegovih tvoraca. To je počelo devedesetih godina, a sa dolaskom kompjutera se samo lakše širilo.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Razlika se čuje, ali je, nažalost, ljude sve manje briga za to. Na te stvari danas mnogo više pažnje obraćaju muzičari nego slušaoci muzike, pogotovo mladi. Muzika se sluša preko telefona, lap topova, računara, a svi ti uređaji ne daju zvuk onog kvaliteta koji je potreban za ozbiljno slušanje muzike.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Digitalizacija zvuka je donela mnogo brže širenje muzike i to je jedina korist od nje. Svako ima šansu da lako snimi, napravi, kako god to nazvali, neku pesmu i da je plasira slušaocima u čitavom svetu bukvalno u sekundi. Sa druge strane, to je dovelo do prezasićenja publike koja u toj gomili od stotina hiljada pesama teško pronalazi ono što je stvarno zanima i što stvarno vredi, pa sve više gubi kriterijume za kvalitet zvuka i pesama, kao i volju za slušanje muzike. Rezultat toga je da se danas sve sluša nekako “na preskok”.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Odgovor proizilazi iz prethodnog: svako može da snimi, napravi, popravi, “nakuca”… šta god hoće i da to ponudi javnosti. Programi su skoro svemoćni, kvalitet muzičara gubi značaj. Kada tome dodamo da se i na koncertima, iza scene, “pegla” zvuk i puštaju matrice, jasno je u kom se pravcu stvari kreću. Nekvalitetni se dovijaju na sve načine da zauzmu mesto koje im objektivno ne pripada: kupuju dobre tekstove i muziku od neafirmisanih autora i predstavljaju ih kao svoje, plagiraju tuđe pesme i potpisuju se kao autori, popravljaju snimke vokala da bi se lažno nazivali pevačima… Jednostavno, muzika se utapa u sveopšte more laži koje nas okružuje.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Razvoj tehnike je koristan, ukoliko se ona ne zloupotrebljava. Ako ona omogućava malom čoveku da se umetnički izrazi, da ostavi za sobom trag, onda je to dobra stvar. Ali, ako taj mali čovek koristi prevare koje tehnika danas omogućava kako bi se načinio velikim, onda je to loša stvar. Svet se menja i tehniku treba posmatrati u svetlu tih promena. Ali, ona ne sme da uništi viteštvo i ljudskost ni u čemu, pa ni u umetnosti.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu, pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Bubnjevi, gitare i pojačala, to je rokenrol, bluz, džez… Neki drugi žanrovi zahtevaju neke druge instrumente i muzičare. Sve to je ono što ja smatram pravom muzikom. Elektronska muzika je proizvod savremenog instant-čoveka i nema mnogo veze sa prvim delom ovog odgovora.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsviran, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Programeri su sve bliži cilju da naprave programe koji će “izjednačiti” snimke pravih muzičara sa kompjuterski “nakucanim”. A slušaoci sve manje slušaju muziku na način kako se to činilo nekada i sve im je manje važno šta stoji iza onoga što čuju.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Cena muzike postoji samo kod velikih bendova. Svi ostali skupljaju mrvice sa njihovog stola i uglavnom ne pokrivaju ni osnovne troškove. Internet je omogućio da se muzika brzo širi i da se sve manje plaća. Mislim da je taj proces nepovratan. Mi smo svoje pesme zaštitili u SOKOJ-u, mnogo više zbog toga bi se znalo da smo mi autori nego zbog nekog novca koji možemo da dobijemo.

Da li je “YouTube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Jedini pravi osećaj muzike, i za muzičare i za slušaoce, jeste koncert. To je razmena energije i emocija koja je nezamenljiva. Nama nigde nije lepše nego na sceni. YouTube i sve druge slične mreže su samo šansa da nas ljudi upoznaju i da požele da nas čuju uživo.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Plakati su praktično istorija. Štampani mediji su i dalje prisutni, ali manje značajni nego pre par decenija. Ipak, svako voli da se nađe u štampanom časopisu i da sačuva svoj primerak u arhivi. Računarska tehnika preuzima primat u svemu, pa i u reklamiranju bendova i svega ostalog.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvovati koncertu?

Ne. Nekada na žalost, a nekada na sreću. Nema pravila.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Hiperaktivan. Skoro da smo potpuno muzički završili budući drugi album, čiji veći deo već sviramo na koncertima. Inače, izvodimo samo svoje pesme i trenutni repertoar nam je dug oko 75 minuta. Učestvujemo na svirkama gde i kad god možemo. Uskoro ćemo početi da sviramo i unplugged verziju, kako bismo pesme približili ljudima koji baš i nisu ljubitelji čvrstog zvuka. Nabavljamo opremu kako bismo što pre postali nezavisni od šarenolikih tehničkih uslova koji postoje u srpskim rok klubovima. Imamo razne ideje, neke od njih već počinjemo da realizujemo, neke će malo sačekati, ali neka te priče ostanu za ono vreme kada produkti našeg rada budu spremni za predstavljanje javnosti. Biće tu svačega. Za kraj, mogu u naše zajedničko ime da obećam da će ovaj bend još dugo postojati i biti produktivan.

Jovanović Predrag

Računajte na računare