Edukacijom protiv zračenja
Elektromagnetni talasi, i to oni koje sami proizvodimo, bombarduju nas sa svih strana već decenijama. O njihovom uticaju na zdravlje mnogo se priča poslednjih godina, vode se i istraživanja, ali egzaktnih podataka o štetnosti ima vrlo malo. Dok ih ne bude više, ostaje nam samo da naučimo da se zaštitimo…
Mobilni telefoni zrače: svi smo čuli za SAR vrednosti, mada je malo kome jasno šta je to u stvari, ali znamo da svakako važi pravilo „manje je bolje“. Međutim, telefoni su postali deo naše svakodnevice, mi smo postali zavisni od njih (naročito od savremenih – pametnih), pa ih sve manje krivimo za zračenje, a krivce tražimo na drugoj strani: u Wi‑Fi ruterima, Bluetooth uređajima, ponekad i u aparatima koji uopšte ne zrače, a najviše straha izazivaju bazne stanice mobilne telefonije. Suština je, međutim, prilično drugačija.
Ali, najpre da pogledamo kako to zrače telefoni, i šta je uopšte zračenje. Zrače grejna tela, u infracrvenom području, ali od toga zračenja imamo samo koristi: toplo nam je; zrače i sijalice u oblasti vidljive svetlosti, a i od toga imamo koristi, barem dok ne gledamo dugo u neki jak izvor svetlosti. Ultraljubičasto zračenje u većim količinama i u dužem periodu već može da bude štetno, a radiofrekventnom zračenju radio i TV aparata već smo decenijama izloženi, reklo bi se, bez posledica. Radioaktivno i rendgensko zračenje zaista su opasni, ali mobilna telefonija, Bluetooth i Wi‑Fi nemaju nikakve veze s njima.
Kampanja Telekoma
Frekvencije na kojima zrače mobilni telefoni nalaze se između radiofrekventnog i mikrotalasnog područja – e, ovo drugo je već opasno, znamo šta se dešava sa organskim materijama (hranom) u mikrotalasnoj rerni. Mogu li i telefoni (i bazne stanice, Wi‑Fi…) da proizvedu slične efekte? Pa, ne baš, osim ako… Najlogičniji završetak prethodne rečenice bio bi „ako ne pazite“, ali pravi bi bio „ako se namerno ne izlažete zračenju“. Po svoj prilici, ništa vam se neće desiti ni ako ne pazite, ali pažnjom možete bitno da smanjite količinu zračenja koje ćete primiti.
Savete o tome kako da pazite možete naći svuda, ali su oni „raštrkani“ i nekonzistentni. Zbog toga je Telekom Srbija, u saradnji s Elektrotehničkim fakultetom Univerziteta u Beogradu i pod pokroviteljstvom Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, pokrenuo kampanju „Biraš kako komuniciraš“, u kojoj se korisnici mobilne telefonije savetuju na koji način da smanje izloženost elektromagnetnom zračenju. Kampanja je usklađena s rezultatima istraživanja kompanije Gfk koja su pokazala da je većina stanovništva, 92 odsto, svesna postojanja elektromagnetnog zračenja, ali da telefone ne smatraju primarnim izvorom. Takođe, kampanja je usklađena sa istraživačkim projektom Lexnet (www.lexnet‑project.eu) koji je sproveden u devet zemalja EU, upravo u cilju smanjenja zračenja u bežičnim mrežama.
U okviru kampanje pokrenut je sajt www.kakokomuniciras.rs na kojem korisnici mogu da nađu informacije o izvorima elektromagnetnog zračenja, načinu funkcionisanja mobilnih mreža, zakonskim okvirima u ovoj oblasti i, što je najvažnije, savete o tome kako da pravilnom upotrebom smanje količinu primljenog zračenja. Na sajtu ćete naći i najbitnije nalaze dobijene kroz projekat Lexnet.
Edukacija i prevencija
Stara izreka „bolje sprečiti nego lečiti“ ovde ima snažno uporište: kao i na mnogim drugim poljima gde postoje rizici, najbolji način da se oni smanje jeste edukacija. Kao što smo pomenuli u uvodnom delu, i kao što je pokazalo istraživanje Gfk‑a, većina stanovništva spontano se oslobodila početnog straha od zračenja mobilnih telefona, ali je porastao strah od zračenja baznih stanica: preovlađujuće mišljenje je da povećanjem broja stanica raste i izloženost zračenju.
Da li je to tako? Ako biste danas koristili telefone (vrlo) starih generacija, od pre dvadesetak godina, takvo razmišljanje imalo bi kakvu‑takvu osnovu: tada je gustina baznih stanica bila mala i telefoni su morali da emituju velikom snagom. Propisi su nalagali (to važi i danas) da predajnik u telefonu može da ima najviše 2 W (vata). I obično su imali toliko, i emitovali toliko. Ali, kako je broj (tj. gustina u urbanim područjima) stanica rastao, tako se smanjivala potrebna snaga emitovanja iz telefona, pa su telefoni „naučeni“ da smanje snagu kada detektuju ono što zovemo dobrim signalom. To „znaju“ svi telefoni mlađi od petnaestak godina.
A šta je sa zračenjem baznih stanica? Njihovi predajnici najčešće imaju snagu od nekoliko desetina do nekoliko stotina vati – što je mnogo više od telefona, i na prvi pogled deluje mnogo opasnije. Ali tu postoji nekoliko stvari: najpre, budući da se zračenje rasprostire po koncentričnim površinama, intenzitet opada s kvadratom rastojanja; drugim rečima, zračenje na rastojanju od deset metara sto puta je manje nego na rastojanju od jednog metra. A na kom rastojanju vi držite telefon kada ga koristite? Recimo, 10 cm? Bazna stanica udaljena deset metara morala bi da ima 10.000 puta veću snagu da bi vas zračila isto kao telefon, što očigledno nije slučaj… Uostalom, kada ste poslednji put bili toliko blizu bazne stanice?
Ako vas nismo ubedili, pogledajmo još jedan primer: GSM radi na 900 MHz, što nije mnogo više od frekvencija televizijskog predajnika UHF područja. Snaga emitovanja velikih predajnika, kao što je onaj na Avali, meri se kilovatima, a s tornja se emituje i štošta drugo, sve zajedno za nekoliko redova veličine više nego iz bazne stanice… a postoje ljudi koji tamo rade i provode više sati dnevno. UHF televizija emituje se kod nas od ranih sedamdesetih, što je dalo dovoljno vremena da se uoče eventualne posledice.
Priča se tu ne završava: tako bi izgledalo kada bi bazna stanica zračila isto u svim pravcima. Ali, antene na njima su usmerene, tako da najmanje zrače nadole (i nagore, zbog manjeg rasipanja), a mi smo obično ispod njih. Sve u svemu, zračenje baznih stanica je zanemarljivo u odnosu na zračenje telefona – osim ako joj ne priđete sasvim blizu i naslonite se na nju. Pomenimo i to da se antene telefona projektuju tako da više zrače pozadi, s manje ili više uspeha u realizaciji i otud razlike u SAR vrednostima. A to što baznih stanica ima mnogo u okruženju? Čak i ako je jedna u blizini, prva sledeća je dovoljno daleko da njen uticaj možete potpuno da zanemarite.
Šta pokazuju merenja?
U cilju dokazivanja ovog zaključka, Telekom je organizovao merenje zračenja u svojoj laboratoriji, za šta je korišćen širokopojasni instrument Narda Safety Test Solutions NBM 550. Iznad laboratorije nalaze se dve bazne stanice, u susednim prostorijama još tri testne stanice s antenama, a osim njih, u bližoj okolini ima i drugih uređaja koji emituju elektromagnetno zračenje. Uređaj je registrovao nešto više od 1,2 V/m. Ali, kada je njegovoj anteni prinesen telefon podešen da radi u GSM režimu, tokom uspostavljanja veze (kada predajnik radi punom snagom), instrument je pokazao više od 9 V/m!
Iztini za volju, i ova vrednost je daleko ispod propisanih granica, ali merenje jasno pokazje da više zračenja dobijate od telefona čiji predajnik radi punom snagom nego od bliske bazne stanice (u ovom slučaju, dve).
Po uspostavljanju veze, očitavanja su se vratila na mnogo umerenije vrednosti. Merenje pri uspostavljanju veze u 3G režimu pokazalo je mnogo manje vrednosti, a takođe smo jedva registovali povećanje kada smo koristili Wi‑Fi. Iz svega ovog može se izvući nekoliko važnih zaključaka: najpre, u realnim situacijama, najviše ste izloženi zračenju kada telefonirate a predajnik u telefonu radi punom snagom. To se dešava pri uspostavljanju GSM veze i kada se nalazite u područjima gde je signal loš.
Kako od toga možemo da se zaštitimo? Po mogućstvu, koristite 3G umesto GSM‑a i odmaknite telefon od glave dok se veza uspostavlja, a primaknite ga tek kada se uspostavi. Pričajte što manje kada je loš signal – dakle, u liftovima i ruralnim područjima, ili u takvim prilikama koristite hands free (premda su o tome mišljenja stručnjaka podeljena), a i korišćenje SMS poruka umesto razgovora bitno će skratiti vreme izloženosti zračenju. Još jedno mesto gde je prijem tipično loš jeste automobil: dobrim delom okruženi ste metalom, a zbog kretanja, bazne stanice s kojima telefon komunicira često se menjaju, pa sledi malopređašnja priča o uspostavljanju veze. Zakon vozačima dozvoljava telefoniranje samo preko hands free uređaja, ali ako obratite pažnju, videćete da mnogi to ne poštuju. Osim što krše zakon, ugrožavaju svoju i tuđu bezbednost i rizikuju plaćanje kazne, vozači se time izlažu i većem zračenju. Na ovom detalju trebalo bi insistirati u svim kampanjama posvećenim bezbednosti u saobraćaju, jer verujemo da bi pretnja zračenjem imala veći uticaj na nesavesne vozače nego pretnja novčanom kaznom.
A kućni Wi‑Fi?
Drugi zaključak je da Wi‑Fi mnogo manje zrači, što se uostalom može zaključiti i iz toga što su u pitanju mnogo manje snage predajnika, pa se nameće zaključak da je korišećenje Skype‑a ili Viber‑a bezbednije. Ipak, stručnjaci ovde još nisu dali poslednju reč – frekvencije na kojima radi Wi‑Fi su više, što znači da dublje zalaze u opasnije mikrotalasno područje.
Dakle, ovo bi bili osnovni saveti za aktivnu zaštitu, a ako postoji aktivna, postoji i pasivna. Ona se ogleda u tome da izvore elektromagnetnog zračenja ne držite preblizu kada ih ne koristite: telefon izvadite iz džepa kada niste na ulici i stavite ga podalje od sebe dok spavate; isto važi i za tablet i laptop ako je ostao uključen. Wi‑Fi ruter ili access point postavite tamo gde obezbeđuje najbolji prijem, ali gledajte da to ne bude preblizu mestu gde spavate ili provodite mnogo vremena. I, za kraj, da još jednom naglasimo najvažnije: nemojte mnogo da se plašite baznih stanica, što ih je više, manje ćete biti ozračeni! Osim ako uopšte ne koristite mobilni telefon – u šta ne verujemo!
Bojan Stanojević
