Ivica Lauš o muzici i računarima

Ivica Lauš je rođen u Požarevcu 2.11.1974.godine. Kada je mao dve godine, njegovi roditelji su se preselili u selo Krnjevo kod Velike Plane, gde je Ivica i završio osnovnu školu. Potom, završio je Srednju Tehničku, pa Višu Tehničku školu u Požarevcu i stekao zvanje mašinskog inženjera. Od samog početka je skretao pažnju svojim talentom za muziku i pevanje, ali nije imao nikakavo muzičko obrazovanje. Aktivno se bavi muzikom od svoje 15.godine. Pevanjem se bavio u školskom horu u kome je često bio solista. Pevao je i svirao gitaru u mnogim lokalnim sastavima.

Pobedio je na popularnom takmičenju 3K-dur 2000-te godine. 2004-te godine je predstavljao Srbiju i Crnu goru na međunarodnom muzičkom festivalu „Slavjanski Bazar“ u Vitebsku u Belorusiji i osvojio zapaženo sedmo mesto, od ukupno 22.takmičara.

Sa Draganom Petrovićem, autorom iz Velikog Gradišta snima album “Preporuka” koji nikad nije doživeo svoje CD izdanje.  Ovaj albim možete čuti na SonudCloud muzičkom portalu: https://soundcloud.com/draganpetrovicgaga

Ivica takođe ima i svoje autorske pesme i pesme koje je radio sa drugim muzičarima:

1. Za jedan groš https://www.youtube.com/watch?v=zxzMa30OHUg
2. Tvorena od Boga https://www.youtube.com/watch?v=t5UndU7iDPg
3. Molitva https://www.youtube.com/watch?v=cS676Rn4Igo

Veći deo njih nije publikovan i čeka bolja vremena. Trenutno radi na više muzičkih i video projekata, o čemu će u bliskoj budućnosti biti više reči.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Mislim da ne, jer ima instrumentalista koji su pravi virtuozi, a ne umeju da naprave dobru pesmu.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Kompjuter je čak omogućio ljudima koji nemaju dovoljno sviračkog talenta da naprave i dobre pesme, što na kraju opet ispada dobro. Prava muzika uvek nađe svoj put, bila ona stvorena na guslama ili na MAC-u. Kompjuter je, po meni, samo jedan u nizu muzičkih i uopšte alata za stvaranje.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Ako slušam u mp3 formatu, oseća se sterilnost snimka, ali ako se sluša u kvalitetnijim formatima kao što su WAV, CDA i da ne nabrajam jer ih ima više, onda je tu teško napraviti i osetiti neku razliku. Da biste ploču ili traku slušali i da osetite toplinu analognog snimka, trebaju vam uređaji koji koštaju kao jedan dobar automobil. Sa kućnih zvučnika se ne može napraviti nikakva razlika.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Prednosti su velike u korist digitalnog zvuka, (ne mislim na elektronski generisane tzv. sintetičke zvuke). Svaki analogni zapis koji se unese putem A/D konvertora postaje digitalan, jer se električni impuls, razbija na binarni kod, tj. digitalni zapis. Takav zvuk je mnogo jednostavnije editovati i obrađivati. Mogućnosti su ogromne, naravno mislim na muziku koja ima umetničku vrednost.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Potreba za dobrim muzičarima uvek postoji. Nisam čuo da bi računar ili „programer“ muzike mogao nešto da izvede kao vrhunski gitarsti, pevači, bubnjari. Publika ima  potrebu za živim nastupom, jer tu dolazi do direktne razmene energije između izvođača i publike. Ne postoji ni jedan drugi način da se to zameni. „Digitalija“ kako bi neki muzičari rekli, skraćuje potrebno vreme da se dođe do krajnjeg proizvoda. Ne mogu a da ne povučem paralelu između muzike i stvaranja nečeg drugog, primer: građevinarstvo ili gradnja brodova i aviona. Zamislite koliko bi bilo potrebno da se uradi jedan projekat za prekookeanski brod uz pomoć „štapa i kanapa“? Tako je i sa muzikom, vreme se menja, tehnologija napreduje i treba ići u korak sa njom i koristiti je koliko za tehnološki, toliko i za duhovni razvoj.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Na samom računaru bez dobre zvučne kartice teško, ali uz neko ulaganje od nekoliko stotina evra je moguće. Potrebno je imati 24-bitnu muzičku karticu, studijske monitore, kondenzatorski mikrofon sa napajanjem, jak računar i puno slobodnog vremena.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Računare je stvorila ljudska ruka, pa ne vidim zašto i elektronska muzika ne bi bila muzika. Sve zavisi od kreatora i emocije koju daje. Nikako ne bih da podcenim nečiji rad i trud, vežbanje i odricanje, jer će instrumentalisti uvek imati svoje mesto ma kakav razvoj i napredak računara bio. Sa druge strane, ne vidim zašto nekome ko ima ideju, a ne zna kako da je pretvori u zvuk putem muzičkog instrumenta ne dozvoliti da stvara.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Koliko ja znam, još uvek ne može. Što se tiče kucanja na tastaturi, “kuca” se MIDI zapis, koji povlači semplove. U većini slučajeva radi se o uživo snimljenim semplovima, koje su snimali studijski muzičari i prodaju se na CD medijima uz prateći softver koji omogućava da se lakše radi sa njima. Danas je teško napraviti razliku, barem je ne prave oni koji nisu upućeni u muzičku produkciju.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Internet nam danas omogućava da delimo, prodajemo i snimamo muziku sa kolegama iz celog sveta, a da ne moramo fizički da budemo prisutni u jednoj prostoriji. Svako može iz svoje sobe da uradi svoj deo posla i da se sve to kasnije sklopi u jednu celinu. Na žalost, to ima i velikih mana, jer se muzičari manje druže, ne sviraju zajedno, ne razmenjuju iskustva i ne dele inspiraciju u realnom vremenu. Autorska prava mogu da se ostvare i da budu ispoštovana, samo mislim da je tu problem oko loše organizacije, definitivno ovakva situacija nekome odgovara.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Nije isto i mislim da nikada neće ni biti. To se ne može porediti, ali YouTube je sjajan alat za prezentaciju, a i za zaradu putam interneta. A što se kritike tiče, svaka je dobrodošla, pa čak i ta sa Youtube-a, jer se ljudi manje ustručavaju da kažu šta misle.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Mislim da može, jer sve više ljudi drži telefon i gleda u njega više nego pred noge, a kamo li u plakate.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

To ne zasigurno, ali uvek postoji ono čarobno dugme “Maybe” pa se izvučete kad vas kolege muzičari pozovu na događaj.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Radi se na stvaranju muzike, i to na računaru. Kad bude nečeg novog, bićete među prvima koji će saznati.

Predrag Jovanović

Računajte na računare