Komentar: Obrazovanje i AI
Veštačka inteligencija već je nekih desetak godina u svetskom obrazovanju (naše će još malo pričekati), ali se uprkos tome još uvek ne vide posebno korisni momenti ni načini regulacije ovog alata. Šta je najgore što se može dogoditi ulaskom veštačke inteligencije u škole?
Na razmišljanje o ovoj temi podstakla me je nova koleginica na poslu koja ima 21 godinu. Njen osnovni alat za kreativne zadatke je ChatGPT. U zadatak je uložila veoma malo truda. Nije mi smetala upotreba ovog alata, već činjenica da ga je iskoristila, iskopirala, copy/paste-ovala i to je bilo sve. Nije se potrudila niti da neki svoj lični pečat, da malo uredi ono što je ChatGPT smislio – ništa. Ovo me je sve malo uplašilo jer se sećam svog rada i truda kada sam ja ili kada su moje tadašnje kolege sa fakulteta imale 21 godinu. Dokazati se na poslu bio je big deal i davali smo sve od sebe.
Pamćenje i razumevanje
Podstaknuta time razmišljam… Obrazovanje je ono što nas oblikuje, pokreće naš intelektualni kapacitet. Ne smemo se zavarati da su alati veštačke inteligencije daleko inteligentniji nego što zaista jesu. Alati kao što je ChatGPT nemaju razumevanje. Oni samo upoređuju delove reči na osnovu statističkih verovatnoća kako bi proizveli korisne tekstove. To je neverovatan alat koji nam štedi vreme, ali on ne može da zna šta se odnosi na stvarni svet i da prati trendove.
Školski program ima rigidan pristup učenju, dajući prednost pamćenju činjenica, a ne kreativnom razmišljanju. Deca se nedovoljno podstiču da donose zaključke i izlože svoje poglede na razne teme
AI bi mogla biti velika sila u obrazovanju. Može da oslobodi nastavnike i profesore administrativnih zadataka, dajući im više mogućnosti za vreme sa učenicima i studentima. Ostati ispred veštačke inteligencije značiće radikalno preispitivanje čemu služi obrazovanje i šta znači uspeh. Ljudska inteligencija je i dalje impresivnija od bilo kog sistema veštačke inteligencije koji danas vidimo. Nažalost, naš trenutni obrazovni sistem ne prepoznaje veliki deo toga.
Sposobni smo za sofisticirano razmišljanje na visokom nivou, ali školski program ima rigidan pristup učenju, dajući prednost pamćenju činjenica, a ne kreativnom razmišljanju. Deca se nedovoljno podstiču da donose zaključke, osmisle sami i daju svoje poglede na razne teme. Naravno, teško je generalizovati, ali učenje se slabo menjalo od onda kada sam ja išla u školu. I dalje imamo profesore koji diktiraju lekcije umesto da smisle pristup koji bi zainteresovao učenike. Nastavnici i dalje poglede na književna dela smatraju „ispravnim“ i „pogrešnim“.
Najlakše je ispričati lekciju i pitati učenike. Onaj teži deo je da im temu učinimo zanimljivom. U celom mom obrazovanju, od osnovne do srednje škole, ovo je uspela samo jedna osoba, a to je profesorka iz sociologije na čijem času nije bilo nezainteresovanih. Tada sam, sa svojih 17 godina, pomislila WOW! Nekoliko ljudi iz razreda je nakon srednje i studiralo sociologiju, što se tada smatralo, a verovatno i danas,
dosadnim predmetom.
AI pismenost
Naš obrazovni sistem treba da prepozna jedinstvene aspekte ljudske inteligencije. U školi bi to značilo fokusiranje na podučavanje sposobnosti razmišljanja na visokom nivou i osmišljavanje sistema koji će pojačati našu inteligenciju. Pismenost i računanje ostaju fundamentalni, ali sada je tu i AI pismenost. Predmeti kao što su istorija, sociologija i geografija treba da postanu kontekst kroz koji se podučava kritičko mišljenje, povećana kreativnost i ovladavanje znanjem. Umesto da učimo decu samo kako da uporede i pamte informacije, trebalo bi da cenimo njihovu sposobnost da tumače činjenice i vagaju dokaze kako bi dali originalan argument.
Zbog toga moramo da obezbedimo da AI služi nama, a ne obrnuto. Najlakše je uraditi copy / paste, a mnogo teže razmišljati. Najgore što se može dogoditi je da ne naučimo buduće generacije ovaj zadatak, jer će to sigurno neko uraditi umesto njih.
