Marko Đorđević o muzici i računarima

Bubnjar i kompozitor Marko Đorđević već dve decenije živi i gradi uspešnu muzičku karijeru u Nju Jorku, hiljadama kilometara od rodnog Beograda.  O njemu čuveni gitarista Lionel Loueke, kaže sledeće: „Marko je jedan od najboljih svetskih bubnjara! Poseduje fascinantnu tehniku i isto takvu muzikalnost. Njegova kreativnost i originalnost su razlozi zbog kojih volim da sviram sa njim!“

„Modern Drummer“ magazin ga zove „bubnjarem svetske klase“ i „istinskim inovatorom“, a predstavljen je posebnim poglavljem u knjizi Novo Lice Jazz-a (The New Face Of Jazz)  u kojoj autorka Cicily Janus tvrdi da “Markovo ime postaje sinonim za muzičku veličinu.” Marko je nastupao ili još uvek nastupa sa muzičarima kao Matt Garrison, Wayne Krantz, Jonah Smith, Clarence Spady, Lucky Peterson, Michael Henderson, Ole Mathisen, Jacques Schwartz-Bart, Garry Willis, Hal Crook, Eli Degibri, Lionel Loueke, Aaron Goldberg, The Itals, The Kung Fu Masters, Chris McDermott, Ole Mathiesen, Sten Hostfalt, The Mason Brothers, Eric Lewis… Za sobom ima pedesetak albuma, od kojih četiri kao vođa grupe. Poslednji album Njujorške grupe Marko Đorđevic & Sveti dobio je recenziju sa 5 zvezdica na čuvenom portalu Criticalljazz.com, dok je kritičar San Diego Chronicle Richard Shinin album nazvao jednim od najboljih jazz izdanja u 2014. Poslednja vest je da je 30. aprila  2015. nastupio u Ujedinjenim Nacijama u okviru proslave Međunarodnog Dana Džeza pod pokrovitejstvom UNESCO-a i Jazz Instituta Telonius Monk sa saksofonistom  Tivon-om Pennicott-om.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Čitajući  pitanja koja postavljate osećam potrebu da  pre odgovora podsetim da su posredi moji lični stavovi. Njihov jedini smisao leži u mogućnosti da nekog podstaknu na razmišljanje. To što ja smatram da sam u pravu je manje bitno, a da ne govorim o činjenici da sam, kao i svi ljudi koji bar malo razmišljaju, u životu menjao stavove u skladu sa doživljenim, proživljenim i naučenim.  Kompjuter, kao i svaka tehnička novost donosi ljudima i dobro i loše, a kada je o muzici reč, mišljenja sam da samo nekih 15%  onoga što ljudi smatraju muzikom to stvarno i jeste. Sve drugo je lažno predstavljanje ili čak zloupotreba. Dakle, po sistemu vrednosti koji sam izgradio sasvim mi je beznačajno da li neko koristi kompjuter ili ne. Ako uz pomoć kompjutera napravi muziku – divno! A ako ne, onda ide u koš sa milion drugih stvari, bile one analogne, digitalne ili kombinovane, koje ja uopšte ne smatram muzikom.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Da je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici, prave muzike danas ne bi bilo, a kao što rekoh ima je negde oko 15%. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da su šund, loše sviranje, nabeđeni muzičari i slične “amuzikalije” daleko starije od kompjutera.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Nisam siguran kako je to za one koji nemaju direktno iskustvo sa analognim nosačima zvuka – moj je utisak da je digitalni zvuk tanji, metalniji i opterećen srednjim i visokim frekvencijama na uštrb niskih. Naravno, to zavisi i od toga šta slušate i na kakvom uređaju. Moje viđenje odnosi se na danas najčešći način slušanja – mp3 i loše slušalice ili jos gore, kompjuterski zvučnici.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Ja sam mnogo više zaokupljen sadržajem nego zvukom. Slušajući pravu muziku (na primer, neki loš snimak žive svirke fenomenalnog Koltrejnovog benda iz šezdesetih), ne pada mi na pamet da razmišljam o tome kako bi bilo divno da je zvuk savršen, već sam zahvalan onome koji mi je omogućio da pedeset godina kasnije čujem to što su svirali i kako su svirali. A 100% sam siguran da digitalno, kao ni analogno nije donelo nikakav boljitak u muzici. One bitne stvari – namera, emotivni intenzitet, kreativnost. Ako muzičar dođe do tog stadijuma i još ima jedinstven i prepoznatljiv izraz, nemoguće je poboljšati ili pokvariti digitalno ili analogno.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Ponovo se vraćam na onaj moj odgovor o 15%. Ako to uzmemo kao merilo onda je većina ovoga o čemu pričate na mom radaru sasvim ili skoro sasvim nevidljivo.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Ima sigurno ljudi koji su dovoljno muzikalni i kreativni, a tretiraju kompjuter kao jedan od instrumenata kojim se služe u svrhu pravljenja prave muzike i oni to mogu da urade. Sigurno su u debeloj  manjini (verovatno oko 15% od svih koji koriste kompjuter da bi nesto snimili).

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Smatram da je apsolutno moguće napraviti elektronsku muziku. Ali čovek koji je stvara mora da ispuni sve osobine dobrog muzičara – neke od njih ste naveli u pitanju.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Nekada je i muzičarima teško da odgonentnu šta je šta. Evo primera: svojevremeno sam u časopisu „Modern Drummer“ pročitao pitanje čitaoca koji je želeo da zna koji to bubnjar tako dobro svira metlice na špici jedne popularne komične serije. Igrom slučaja čuo sam tu muziku i sam pomislio da je baš dobro odsvirano. Ispostavilo se da je muzika programirana. To sigurno ne bi mogao svako da uradi samo zato što ima kompjuter i na njemu nešto snima. Verovatno samo 15% bi bilo u stanju da napravi nešto do te mere suptilno i iznijansirano. Usput znam ponešto i o programiranju muzike i čudio sam se količini rada i truda koju je kompozitor špice morao da uloži da bi sve ispalo tako dobro da je prevarilo i “neobičnog” slušaoca.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Pravo je pitanje da li su autorska prava bilo kada bila sasvim definisana kategorija. Na primer, bubnjari Džems Brauna su odsvirali par bubnjarskih ritmova na kojima se baziraju čitavi pravci Hip Hop muzike. Oni od toga nemaju nikakve materijalne koristi, a njihove kreacije korišćene su i pre digitalizacije – na primer u remiksima pesama, ili u nastupima DJ/eva (mislim na one koji su puštali gramofonske ploče, skrečovali i sl). Dakle ni to ne možemo vezati isključivo za digitalno doba, iako je sada definitivno problem daleko izraženiji.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Pre par meseci,  na svom iPod-u odgledao sam na Youtube-u koncert Ani Di Franco. I bilo mi je sjajno, ali sam gledajući razmišljao o tome zašto mi je tako dobro – em gledam na majušnom ekranu, em je zvuk u najboljem slučaju jedva korektan. I došao sam do sledećeg zaključka: osim činjenice da je ona sjajan izvodjač i da mi se njena muzika dopada, budući da sam  muzičar sa dugogodišnjim iskustvom, mogu da kažem da intimno poznajem osećaj magije trentuka kada se sve “poklopi” i kada si u “zoni” i kada te muzika odvede na neko drugo mesto na kome ništa nije svakodnevno, prozaično, uobičajeno ili “normalno”. Naoružan takvim iskustvom imam “prečicu” do muzike, stečenu godinama posvećenog bavljenja istom. Sa druge strane, verujem da su kvalitet i intenzitet nečijeg izvođenja nezaustavljive kategorije, pa verujem da neko i sa youtube-a snimka može da ih “čuje” i prepozna. Naravno, za mene kao muzičara bolje je da ljudi ipak i dođu i na koncert, te na youtube gledam kao jedan od načina da nekome predstavim to što radim i da ih time zainteresujem da me vide i čuju uživo.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Sigurno može, ali samo ako definisemo sta znači “uspešna reklamna kampanja”. Sam opseg mogućih uspeha, od “punjenja” nekog NY kluba, kao recimo popularne 55-ice u kom se svira Džez do neke rasprodate ultra pop turneje, ne dozvoljava mnogo više detaljisanja bez prvobitne definicije uspešne kampanje.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Naravno da ne. Pa, oko 15% ljudi se ne pojavi na letovima za koje imaju rezervisane karte, tako da nije za očekivati da će svi koji su na neki način izjasnili da ce doći to zaista i učiniti.

VII – Borba za RnR

Da li je bnend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Naravno, moja grupa Sveti postoji još od 1992 godine. Počelo je u Bostonu, od 1997 traje  u NY, a u bendu su svirali ili i dalje sviraju vrhunski muzičari poput Matt Garrisona, Lionel Loueke-a, Bobby Avey-a, braće Mason, a trenutna postava su Evan Marien na basu, Julian Waterwall Pollack na klaviru i klavijaturama i Tivon Pennicott na saksofonu. Moj poslednji album, Something Beautiful 1709 – 2110 dobio je veoma dobre kritike u Americi i Evropi. Grupa je nedavno završila dvonedeljnu turneju po zapadnoj obali, a u NYC sviramo bar nekoliko puta mesečno. U BG živi i radi “nas” ogranak  grupe koji se uvek aktivira mojim dolaskom u naše krajeve. Trio Sveti u kojem sviraju naši vanzemaljci Branko Trijić – gitara i Vasil Hadžimanov – klavijature. Ono što spremamo je  turneja po Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. Počelo je svirkama na Drum Dum Festivalu u Leskovcu gde kao gost svira sjajni perkusionista Samuel Tores i koncertom u Vranju 26. Juna. Zatim 27. Juna sviramo u Think Tank studiju u Novom Sadu. Posebno bih najavio naš koncert na Kolarcu u utorak 30. juna u 20:30h, pa ovom prilikom pozivam sve (ni manje ni vise) da dođu i čuju ono što bih po svojoj slobodnoj proceni svrstao u 15% prave muzike.

Predrag Jovanović

Računajte na računare