Open market – digitalna kičica Stjepana Mimice

Prošlomesečna izložba digitalnih radova beogradskog slikara Stjepana Mimice pod nazivom „Open Market“ u galeriji ULUS‑a, bila je apokaliptička vizija horora konzumerizma novog doba.

Čuveni slogan iz Ubika,  autora Philipa‑a K. Dick‑a, „skočite u pisoar i dubite na glavi, ja sam taj koji je živ, vi ste mrtvaci pravi“, najzad je dobio svoj beogradski, savamalski, likovni izraz. Jer, slikar Mimica svojom digitalnom kičicom umočenom u poetiku malih ljudi, izgubljenih u dehumanizovanom megapolisu, nudi transparentan inventar načičkanih strasti, nada i želja, u obliku predmeta koji vise sa improvizovanih tezgi i čekaju da budu primećeni. Gajtani, prekidači, žice, brushalteri, pegle i osigurači, sav taj izmešani, dekonstruisani netvork delova i proizvoda, više je od spama koještarija, koje sirotinja skuplja i izručuje iz džakova po samoniklim buvljacima na obodu Grada.

Kao u nekoj futurističkoj SF priči u kojoj je virtuelni svet stvarnost, a stvarnost je virtuelna, Stjepan Mimica svojim „Open marketom“ nudi naličje one civilizacije koju je još Frederik Pohl opisao u legendarnoj Reklamokratiji, dakle potrošačko društvo, uvrnutu etiku reklama, totalitarizam i moć kompanija, koje rafalno bljuju nove proizvode, koji opet, preko noći, postaju stari i završavaju na đubretu.

“Ti predmeti su neuporedivo življi, karakterniji i istinitiji nego na rafovima blistavih prodavnica, pa sam zato buvljak izabrao kao polazište, pružio redi‑mejd predložak za ono što me je u likovnom smislu zainteresovalo, a to je gomilanje, dakle pokrivanje cele površine platna podjednako intezivnim dešavanjem, ispitivanje mogućnosti nove slike, slike bez artističkih lukavosti, bez kolorističkog, valerskog ili bilo kakvog drugog dominirajućeg akcenta“, kaže autor za NIN i objašnjava da ga je u izradi digitalnih grafika spopao „izrazito inženjerski gard“, te da se „srodio s mašinom“: „Zanimalo me samo ono što se događalo na površini monitora, katkad mi se stvarno činilo da iz monitora zamiriše terpentin. A počelo je kao šala. Šećkajući se, mobilnim telefonom sam, sasvim bezidejno, onako refleksno škljocao prizore svog savamalskog kraja ili savamalskog vilajeta.“

Može se reći i da je „Open market“ zapravo ovdašnji odgovor na dilemu „kako naučni i tehnološki razvoj menja ustaljene kulturne paradigme i može li se u toj krizi stvoriti prostor za umetničke intervencije“. Ovo provokativno pitanje postavili su nedavno u berlinskoj kući umetnosti Haus der Kulturen der Welt, na festivalu digitalne kulture i umetnosti čak četiri kustosa (Kristoffer Gansing, Jacob Lillemose, Marcel Schwierin i Tatiana Bazzichelli). Za to vreme publika se zabavljala odgonetanjem akronima BWPWAP (Back When Pluto Was A Planet), koji se u internetskom slengu koristi za stvari iz bliske prošlosti, koje su već postale anahrone. BWPWAP je inače rođen pre sedam godina, kada je zbog promenjene metode posmatranja Sunčevog sistema, svetska astronomska organizacija ukinula Plutonu status planete, što je u široj javnosti izazvalo pravu krizu klasifikacije. U to ime je i ovogodišnja, 26. berlinska Transmediala otvorena ceremonijom „Pluto Y U No Planet“, a kolektiv Telekomumunisten izložio instalaciju od pneumatskih cevi koja omogućava komunikaciju putem poruka u plastičnim kapsulama, aludirajući na naše ponašanje u svakodnevnom životu.

“U radnji mi katkad dođe da sednem na pod i plačem, jer ne mogu da se odlučim. Najčešće ništa i ne kupim, čak ni ono što mi je zaista neophodno“, kaže Stjepan Mimica, čije digitalne grafike do apstrakcije vrve od predmeta s buvljaka, a prizori nestvarno gustog pakovanja na malom prostoru izazivaju ringišpil u oku posmatrača.

Na buvljak je kliknuo i švedski umetnik Michael Johanson, koji ih obilazi u poteri za dvojnicima: „Jedinstven i nepoznati izvor objekata pojačava moju želju da želim dvojnika, a neverovatnost ovog osećaja koji se ponavlja proizvodi strast kojoj je teško odoleti“, kaže on. Zato ove obesmišljene predmete, poput slučajno nađenog fena za kosu, kuhinjskog miksera i bicikla, vajar iz Malmea slaže u lični „arhiv stvari“, gde klasifikovani prema boji i obliku čekaju bolje dane kada će ih instalirati u umetnički Tetris. I to je njegov odgovor na intrigu nepravilnosti u svakodnevnom životu, poput one „kada menjajući kanale na televizoru shvatite da isti glumac istovremeno igra dve različite uloge na dva različita kanala“.

Dobra vest je da na ovu temu postoji more dobrih knjiga, a jedna od odličnih je svakako i Evil media (autori Matthew Fuller, Andrew Goffey), koja sjajno objašnjava savremene umrežene digitalne medije i medijske objekte kroz čarobnjaštvo kapitalizma, semantičku inflaciju, strategije, trikove, obmane i prevare u hipnotizerskoj „proizvodnji“ stvarnosti, pa otud i „zlo“ u naslovu dela.

Autori se, naime, pitaju u kojoj smo meri zapravo subjekti aparata koji govore, analizirajući kontrolu uma koju nam nameću nove tehnologije i ističući ekonomsko i drugo „hvatanje“ ljudi u zamku. Ova nedavno objavljena dragocena filozofska knjiga, koja se bavi sivom zonom u kojoj digitalni mediji postoje kao korporativni rad sistema, zapravo poziva čitaoca da istražuje virtuelnu infrastrukturu današnjice, sav taj flert pretraživača, društvenih mreža, lanaca komunikacione moći i (sa)znanja iz kutijice, pokazujući da je đavo u detaljima, a imperativ „ne budite zli“ teška demagogija. Ništa neobično što se autorski dvojac ispomaže i Aristotelom, Habermasom, Šopenhauerom, Makijavelijem, Fukoom i drugim misliocima, tvrdeći usput, da danas, čak i za Platona treba sofisticirani plug‑in.

Mutacija civilizacije

“Stjepanove montaže su nesagledive. Iščitavanje su istorije ličnog kretanja. Polja sila koja čine strukturu njegove slike, aktivno deluju u svesti posmatrača. Proces je isti: prepoznati što više stvari koje čine prostor, imenovati ih, selektovati i kategorisati, ne bi li se stvorio red i uklonila zebnja od mutacija civilizacije, koje nastaju na talogu, na tezgi sadašnjeg. Nepokretna praznina svakodnevice zatrpana je ritualima koji se bezgranično ponavljaju: rename, select, copy‑paste, save as… Alatka history brush je isključena, pa ipak naziremo slikare iz prošlosti. Jer je sinergija pokrenuta. „Open Market“ je intuitivni pomak u kom se lejeri i „ghost“ efekat, prostor i vreme, „incidenti realnog“ i teorija superstruna sudaraju, kreirajući tanak sloj stvarnosti“, kaže Jelena Spaić, kustoskinja galerije Fakulteta likovnih umetnosti.

Kritički dizajn

Mimičino umetničko preispitivanje stvarnosti s futurističkim pogledom, ovdašnji je odgovor na pitanje „Kako će izgledati inteligentne zajednice budućnosti, u kojima se digitalni pejzaž prožima s fizičkim svetom“. Ovo je i tema evropskog projekta koji će se odvijati u 2013. i 2014.

Istraživanje pod nazivom UrbanIxD: Designing Human Interactions in the Networked City pokrenuli su zajedničkim snagama Danci, Škotlanđani, Hrvati i Italijani za program Evropske komisije „Buduće i novonastajuće tehnologije“. Oni će preispitivati koncept pametnih gradova, te formirati mrežu istraživača koji će kroz interdisciplinarnu saradnju istraživati iskustva ljudi u oblasti dizajna interakcija u urbanom okruženju (Urban Interaction Design). Zapravo, termin „dizajn interakcija“, kao i metodologija „kritičkog dizajna“, deo su nove oblasti promišljanja tehnološki proširenog okruženja u kojem živimo, s fokusom na ljudske aktivnosti i ponašanja u hibridnim gradovima, u kojima se digitalni pejzaž stapa s našim stvarnim, fizičkim svetom.

Ovom temom do sada su se najviše bavili futuristi i SF autori, kao Alvin Toffler koji je u Šoku budućnosti s razlogom definisao naučnu fantastiku kao „sociologiju budućnosti“. Život unutar vlastitog mentalnog videa, podržan novotehnološkim mogućnostima, nova je realnost čije odmotavanje više nije samo atraktivna priča, poput onih koje pletu SF autori. Recimo, kada Philip K. Dick u romanu Pretposlednja istina opisuje grupicu svetskih vlastodržaca koji drže ljudsku rasu u podzemnim skloništima prostim emitovanjem lažnih vesti, gde svaki izveštaj opisuje beskonačne ratove što se odvijaju na površini zemlje, niko se ne pita da li je to moguće.

Jer, „potčinjavanje vesti“ neodoljivo je raznim strukturama, od reklamnih agencija, do zagovornika ovog ili onog poretka. Dramaturgija svakodnevnog života, u kojoj kljukanje ljudi beskonačnim nizom informacija, poput guske u sanduku, funkcioniše poput lavine, kreira imaginarno okruženje u kojem se brišu granice između virtuelne stvarnosti i fizičke realnosti. Zapravo, budućnost u kojoj konvergencija tehnologija omogućava da svako ko to želi obitava u svojoj mentalnoj čauri, birajući svoju omiljenu stvarnost, i novinare tretira kao višak, i to na način od koga je svojevremeno strepeo Joe Logan iz Washington Journalism Review: „Obavljaću spoljne poslove za kompjuter“.

Ništa neobično što dijalog s predmetima nije samo nov koncept filozofije života („The Internet of Things“), već i umetnička preokupacija. Jer, u svetu u kojem bi ljudi trebalo da kontrolišu objekte i stvari koje ih okružuju, upravo umetnički senzibilitet može da dokuči da li će se sve to izvrći i u kontrolu čoveka od strane stvari, a netvork predmeta izrasti u paukovu mrežu za ljude. Tom dilemom se bavi Stjepan Mimica, kao i istraživači dvogodišnjeg projekta „UrbanIxD“. Samo da ne bude kao u onom Turingovom snu, posle koga je, kada se probudio, rekao: „Ne znam jesam li ja Turing koji sanja da je mašina ili mašina koja sanja da je Turing!“

Ili, kako je to rekao Markes: „Stvari više nisu imale imena, i trebalo ih je pokazati prstom“.

Vesna Knežević Ćosić

(Objavljeno u časopisu connect#28)