Pera Perašević o muzici i računarima

“Rođen sam u Nišu 18.12.1967 godine. Osnovno, srednje i visoko obrazovanje stekao sam u niškim školama a naravno i na “ulici” istog grada. Pecanjem, lovom, sakupljanjem znački i antikviteta – rarireta nikada se nisam bavio. Od svoje 15 godine bavim se muzikom ili se muzika bavi mojom ličnošću. Od 1985 pa do 1996 bio sam pevač, tekstopisac i kompozitor benda Kontra Ritam. Posle raspada grupe radim samostalno. Pišem sebi i drugima (Kerber, Puls, Proces…). Po zanimanju sam Specijalista urgentne medicine i urgentnog povratka rock’n’rolla, hedonista po opredeljenju. Posle Niša jedini grad gde bih se mogao skrasiti je Beograd. Dobro de, možda  i Novi Sad.  Oduvek sam želeo da moje prezime Perašević – stoji uz Đorđević, Bregović i naravno Balašević!” kaže Pera Perašević.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Pojava “Kompa” je možda dovela do hiper produkcije u skupini tzv. netalentovanih autora, ali loš autor je loš i na analognom i na digitilnam zapisu….

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Kompjuter definitivno nije kriv i ne ubija “umetnički izraz”. Pre sam mišljenja da olakšava i ubrzava proces “od njive do trpeze”. Kad g’osn autor zna šta hoće i ima jasan cilj i sve skockano u glavi, “moderno sokoćalo” mu koristi samo kao odličan alat. Pesma se i dalje pravi na gitari ili klaviru. I ako tako “gola” zazvuči dobro onda je ništa ne može pokvariti.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Sebe ne doživljavam kao “muzičara”u bukvalnom smislu te reči. Ja sam samo “tekstopisac” koji sam harmonizuje svoje pesmičuljke i sam ih propevuši. Zato sam i okružen dobrim instrumentalistima, ljudima koji osećaju moj senzibilitet, koji znaju kako da prenesu emociju koja postoji u mojim pesmama. Naravno tu je i “producent-aranžer” s’ kojim sarađujem skoro dve decenije. Razlika se može primetiti tj. čuti, i to nije ništa što je zlo i pogubno za muziku, ali ipak je to posao za “zlonamernike” i “mudrosere” koji nemaju talenta da naprave nešto svoje i imaju cilj da “pljuju” po tuđem stvaralaštvu! Suština  je “uživati” u komplentnom autorskom delu i emociji koje ta pesma ili “album”nosi. “Prosečan” slušalac, naročito ako je iz tzv. “malđe populacije” ne može da primeti razliku, jer su ipak odrastali uz druge instrumenete i frekvencije i mslim da je njima tekst ono što primarno čuju, pa im se ili dopadne ili ne.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Nije meni bitno dal’ je zvuk sa nekog sempla ili je odsviran “iz ruke”. Bitno je da me pesma dotakne. Da mi se uvuče u “levu komoru” i da krene kroz krvotok. Danas na “globalnom nivou” postoji kriza autora. U skaladu sa suludo brzim životom muzika je prestala da postoji kao “vremenska umetnost” te su pesme poprimile ulogu toalet papira. Upotrebiš i baciš (pod uslovom da nisi Piroćanac).

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Jeste. Razlog tome je “svetska ekonomska kriza u svakom smislu te reči! Štedi se i tamo gde je jeres štedeti. Ipak bez dobrog bubnjara ne može se “nakucat” bubanj verno, bez dugometražnog basiste nemoguće je “uslikati” bas lage. O gitaristima neću ni govoriti. Kad to rade ljudi koji nikada nisu “izašli na binu”, nisu zasvirali ni na školskim priredbama, dolazi do papazijanije i onda za sve optužuju “modernu tehnologiju”! Zakljujučujete da želim reći da ni danas ne može “svako” biti studijski muzičar, kao ni što ne može neko predavati na Fakultetu a da nije pohađao ni srednju školu. Ne može svako postai ni pevač. Bez obzira na “vanzemaljske”uslove koje “moderni programi poseduju”. Imamo veliki broj primera u našoj novijoj “produkciji”. Nije poenta da “pevač” pogađa tačno svaki ton već ima li moć da “ubedi” slušaoca u ono što peva, da mu publika “veruje”. To Bog daje, ne kompjuter.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Mislim da se minimum – maksimuma, može postići. Zavisi sve od autora i njegove želje i vizije šta hoće dostignuti i koliko “dobaciti”.U kućnim uslovima Štulić je početkom osamdesetih, snimao svoj “prvenac” na legendarnom Fostexu. Ja ne vidim i ne čujem da danas tu nešto fali. Jednostavno to su odlične pesme. Jak izraz autora. Kilotoni energije koji zrače iz tih pesama. Naravno Štulić nije jedinnstveni primer.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Elektronska muzika nije muzika! To je zbir iritirajućih tonova koji uništavaju “centralni nerni sistem”, pogubni su  za kardio-vaskularni sistem i neminovno od publike prave psihijatrijske pacijente! Ne može se pesma stvarati “na bini” ma kakav talenat posedovao niti se emocija prenositi u ternutku “onanisanja” i trljanja dva gramofona. Ali svako ima pravo izbora. To ne sporim.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Kompjuter ne može eliminisati “čoveka”! Nema programa koji ima “dušu” i to je početak i kraj ove priče. Ponavljam, kompjuter je “odlična alatka” i treba je upotrebljavati samo onoliko koliko je neophodno, kao i lek. Ako ga nepravilno koristiš očas postaje otrov. Običan slušalac ne želi, a i verovatno ne može primetiti razliku odsviranih i “ukucanih” instrumenata pod uslovom da su “kucali “z nalci. I naravno da sam autor – aranžer – producent ne želi da da se čuju “elektronski zvuci”.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Ako pd “cenom” porazumevaš “materijalno”, internet je u tom smislu Dzek Trbosek. Nema više kupovanja ploča in kaseta, niti ludaka poput mene koji je jedan isti album kupovao i na ploči i na kaseti. Mada s’ druge strane gledano internet je povećao dostupnost muzike. Približio je muziku većem broju ljudi, olakšao konzumiranje. To je večito pitanje “jel starija kokoška il’ jaje”. Danas je lakše mlađim i manje poznatijim autorima i bendovima da nastupaju  iako nemaju zvanično izdanje, nisu prošli jebadu muzičkih urednika, mašinu za mlevenje mesa od starne  kritčara. Ipak zahvaljujući internetu  publika je upoznata sa radom benda, zna njihove pesme i spotove. Za internet naravno ne postoje geografske barijere. To je ipak prednost.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Nadovezujem se na predhodno pitanje. Youtube je samo mesto gde možeš dobiti informaciju, gde te nešto “dobije” i probudi znatiželju ili ne. Posle je već standardna priča. Bukvalno je Youtube izlog neke radnje mešovite robe koji te mami da uđeš u nju. Ostalo je na prodavcu i robi.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Pogledajte samo peošle izbore u Srbij i pitanje je bespredmetno. Kampanja se nije vodila samo na društvenim mrežama! Čak, mislim da su iste bile rezervisane za “ispušene muštikle”. Pobedili su oni, koji su sebi mogli priuštiti i dati novce za plakate, flajere, oglase, proglase, bilborde, koji su držali “mitinge”, bili u “narodu”. To važi i za muziku i muzičare.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Generalno nikakva rekalama, nikakva kampanja, posebno na “društvenim mrežama” ne garantuje tačan odziv publike. Ni približno, čak može imati i kontra-efekat. To je stvar trenutka, neke kosmičke sile, opšteg stanja u društvu, šta već… To je baš multifaktorijalna disiplina i možda dobra tema za sociologe i psihologe.

VII – Borba za RnR

Da li je bnend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Ko se jednom zarazi binom, taj će uvek imati potrebu da se penje na istu!!! Ja sam aktivan i kada se misli da sam u hibernaciji, kad me proglase “klinički mrtvim za muziku”. Uvek se u glavi krčkaju neki refreni, stihovi, jednostavno sakupljaš “život” i taložiš u sebe i dobro i loše. I kad se sve to spoji onda ga jednostavno moraš izbaciti to iz sebe. Nekad je taj proces sporiji i duži kao kamen u žučnoj kesi – kad-tada mora napolje.

Prvi sledeci nastup Pere Peraševića biće na humanitarnom koncertu za Lotketa 15. Aprila u Nišu.

Predrag Jovanović

Računajte na računare