Rađanje selfie kulture

Konstantno smo zatrpani nerealističnim slikama, te očekivanjima, pa se od nas očekuje da se brzo i bez mnogo buke organizujemo u individualne jedinice savršenstva – savršeno lice, savršen struk, savršena težina, savršen doručak. I upravo se tu rodila selfie kultura.

Ipak, ideja da postoji savršeno, zlatno ja jednostavno nije tačna, te potraga za savršenom fotografijom sopstva tako gubi svaki smisao. Iako su se različite generacije još pre nekog vremena okupile pod isti selfie, ovaj nije tek obična fotografija, već način da se drugima saopšti šta se promenilo, a čak i u slučajevima kada se nije promenilo apsolutno ništa.

Sa rađanjem selfija povećao se i broj raznih poremećaja, a najpre onih koji se tiču ishrane, a selfie kultura ne može da se razume bez prethodnog razumevanja onoga šta se pre nje događalo na polju samopouzdanja. Naime, krajem osamdesetih godina prošlog veka počela je da bude popularna ideja da rešenje svih problema leži u tome da verujemo da smo jedinstveni i savršeni baš takvi kakvi jesmo, te su se u istraživanje samopouzdanja ulagale velike sume novca. Pojedincima je obećavano da će procvetati čim povećaju sopstveno samopouzdanje, te da je to „društvena vakcina“ koja garantuje bolji život.

Trideset godina kasnije rezultat je nešto drugačiji od onoga što se očekivalo, te je nekoliko generacija već stasalo u ambijentima u kojima su bile potpuno zaštićene od neuspeha, budući da se verovalo da se tako najbolje gradi samopouzdanje. Ideja je sada već viralna, pa se nove generacije rađaju još posebnije i dragocenije, te veruju da zaslužuju da budu tretirane sa posebnom pažnjom, razumevanjem, i divljenjem. Tako je umesto samopouzdanja procvetao narcisizam, koji je, praćen vojskom onih koji ne razumeju osnovne principe života, u mejnstrim ušao kroz prozor poznatiji kao „selfie,“ obećavajući savršen život i bazen u kući, ako se, pogađate, izgradi tek nešto samopouzdanja.

Izvor: Vubble