Svemirske solarne farme – energija budućnosti ili naučna fantastika?
Ogromne solarne farme koje lebde visoko iznad Zemlje, sakupljaju sunčevu svetlost bez oblačnih dana i noći, i zatim tu energiju bežično šalju nazad na planetu zvuče kao naučna fantastika. Ali nisu – koncept se sve ozbiljnije razmatra u laboratorijama i svemirskim agencijama širom sveta, piše BBC.
Koncept, poznat kao svemirska solarna energija (space-based solar power – SBSP), zasniva se na jednostavnom principu: u svemiru Sunce sija neprekidno. Bez atmosfere koja rasipa svetlost i bez perioda tame, solarni paneli mogli bi da proizvode i do osam puta više energije nego na Zemlji. Sakupljena energija bi se onda pomoću mikro-talasa ili laserskih zraka prenosila do prijemnih stanica na Zemlji, gde bi se pretvarala u električnu energiju.
Iako je ovaj koncept prvi put pomenut još šezdesetih godina prošlog veka, tek sad su savremeni napredak u smanjivanju satelita, jeftinijim lansiranjima i veštačkoj inteligenciji ponovo probudili interesovanje. Evropska svemirska agencija (ESA) i britanski naučnici već razrađuju Solaris program, koji ima za cilj da do kraja decenije testira prve probne panele u orbiti.
Japan, koji je pionir u istraživanju svemirske solarne energije, planira da 2035. godine pokuša bežični prenos energije iz orbite na Zemlju. U Sjedinjenim Državama, NASA i Kalifornijski tehnološki institut (Caltech) već su sproveli prve eksperimente s minijaturnim modulima koji su uspeli da pošalju male količine energije iz svemira na Zemlju.
Zvuči revolucionarno, ali prepreke su ogromne. Prva i najvažnija su troškovi. Da bi svemirska solarna farma veličine fudbalskog stadiona zaista proizvodila struju, bilo bi potrebno da se lansira hiljade tona opreme u orbitu. Čak i sa sve nižim cenama komercijalnih letova, troškovi bi se merili u stotinama milijardi dolara.
Drugi problem je efikasnost prenosa: iako se energija može bežično slati pomoću mikro-talasa, deo se neizbežno gubi. Potrebna je i ekstremna preciznost – i najmanje odstupanje moglo bi da preusmeri zrake na pogrešno mesto. Zato se u projektima naglašava bezbednost i upotreba niskih frekvencija koje ne bi mogle da naštete ljudima, avionima ili životnoj sredini.
Prema analizama stručnjaka, svemirske solarne farme mogle bi jednog dana da pokriju veliki deo globalne potražnje za čistom energijom, posebno za zemlje sa malo sunca ili prostora na tlu. Međutim, do toga je dug i skup put. Modeli pokazuju da bi SBSP mogao da bude isplativ tek kada cene lansiranja padnu za još 80 odsto, a efikasnost prenosa poraste za barem 60 odsto. Drugim rečima – tehnologija postoji, ali ekonomija još nije spremna.
Za sada, većina istraživača ovu ideju posmatra kao dugoročno ulaganje: nešto između „futurističkog sna“ i „energetske polise osiguranja“ za budućnost. Ipak, dok svet traži načine da smanji emisije ugljenika, nijedna alternativa više ne zvuči previše udaljeno.
Ako se svemirske solarne farme jednog dana ostvare, Zemlja bi mogla da ima neiscrpan izvor čiste energije – doslovno iznad glave. Do tada ova ideja ostaje u sferi istraživanja koja spaja nauku, inženjering i maštu.