Uvodnik: Internet (ne) pamti
Kažu da Internet sve pamti – kada jednom „pustite duha iz boce“ okačivši neki tekst, fotografiju ili video na Mrežu, ne postoji način da to opozovete. Bolje bi bilo reći tu važi Marfijev zakon, pa informacije ne možete da uklonite ako vam je baš bitno da one nestanu, ali u realnosti Internet svakog dana izgubi neverovatnu količinu podataka.
Mnogi prijatelji i saradnici su već stekli naviku da, ako im treba neki dokument od pre pet, deset ili više godina, ne troše vreme na traženje, nego zamole mene da im ga pošaljem, znajući da ja „sve“ čuvam i da, što je još neobičnije, umem za nekoliko minuta da nađem bilo kakav stari fajl. Odgovor na pitanje kako to uspevam zapravo nije težak: da biste držali svoju digitalnu arhivu u savršenom redu, morate u to da uložite neki rad. Kada završite projekat, a pre nego što legnete ispred televizora da gledate drugu sezonu House of the Dragon ili Rings of Power, potrudite se da arhivirate ono što je urađeno.
Recimo, kada smo završili reprint Računara u vašoj kući, najpre sam kompletan haos od 80 gigabajta materijala snimio na dva jednaka „kamena“ Blu-ray diska (pisali smo o njima u PC#289) koja sam strpao u orman da ih verovatno nikad više ne izvadim, a onda pregledao materijal, pobrisao sve što nije potrebno i sveo ga na možda 4 GB koje vredi trajno čuvati na hard-disku. Uz to sam napisao beleške o tome šta je šta. Posao je završen tek kada je arhiviran.
Ma kako to nelogično zvučalo, ni arhiviranje nije jednom zauvek; i arhive treba održavati u ažurnom stanju. Imam folder u Outlook-u u koji prebacujem razne zanimljive poruke, prepucavanja na forumima i društvenim mrežama, linkove ka filmovima koji su privukli moju pažnju… Za 25 godina otkako koristim Outlook u tom folderu se skupilo preko 30,000 poruka. Letos sam odlučio da prođem kroz taj haos i vidim šta ima smisla i dalje čuvati. Uzelo mi je to desetak dana, a utisak meseca je koliko tih informacija više ne znači ništa. Linkovi na sajtove koji ne postoje, časopisi čije su arhive ugašene, novi sajtovi koji ne čuvaju podatke sa svojih prethodnih verzija, obrisane Facebook poruke, YouTube kanali koji su nestali sa ovoga sveta…
Ako je verovati istraživanju PEW centra, 38% Web stranica koje su 2013. godine postojale više nisu dostupne; a šta tek reći kada se pogleda u dalju prošlost. Mnogo informacija koje sam u datom trenutku smatrao zanimljivim su jednostavno izgubljene. Ponešto se može naći na archive.org, većina ne može. Dakle, ako nešto hoćete da sačuvate, morate ga download-ovati kod sebe i nekako indeksirati; na „pamćenje“ Interneta se ne može računati.
Ne kritikujem samo Internet – imam i zamerki na ljudsko, u ovom slučaju sopstveno, pamćenje. Ne bih se usudio da kažem da mi je neko hakovao računar i u folder Fun ubacio neke poruke, ali sam nailazio na tekstove koje sam (valjda) napisao, a onda potpuno zaboravio na njih. Kao da ih je pisao neko drugi. Dobro, ponekad sam komentarisao u stilu „ovo je pametno rečeno“, a ponekad i sa „i ja baš svakakve gluposti pišem“, ali su kompletne teme i diskusije u koje je očito uloženo nešto rada i vremena potpuno isparile iz sećanja. Baš kao što su neke druge isparile sa Interneta. Ostaje samo da se nadamo da sve to što je izgubljeno zapravo i nije bilo toliko bitno.
