5 gejming konzola koje nikada nisu imale šanse

Nije svaka konzola mogla biti legendarna kao NES ili prodati više od 150 miliona primeraka poput Nintendo Switch-a. 

Svaka od njih ima priču vrednu pričanja

Za svaki sistem koji definiše generaciju, postoje oni koji se bore da pronađu svoju publiku – bilo zbog lošeg tajminga, lošeg dizajna ili odluka koje su ih osudile na propast od samog početka. Neke su imale ambiciozne ideje, ali su ih ograničenja hardvera sputala, dok su druge bile osuđene na propast zbog visoke cene ili nedostatka podrške od strane developera.

Ove konzole su možda propale, ali su i dalje važan deo istorije video igara. Bilo da su bile osuđene na propast od samog početka ili su bile žrtve okolnosti, svaka od njih ima priču vrednu pričanja. Gledajući unazad, teško je poverovati da su neke od ovih konzola uopšte stigle na tržište. Evo pregleda pet konzola koje su neslavno propale – i razloga zbog kojih su završile kao upozorenja, a ne uspešne priče.

Philips CD-i

Philips CD-i je trebalo da bude budućnost interaktivne zabave. Lansiran 1991. godine, ovaj sistem nije bio samo gejming konzola, već i multimedijalni uređaj dizajniran za reprodukciju filmova, muzike i obrazovnog softvera. Koristio je jedinstveni “Green Book” CD-i format, koji su razvili Philips i Sony, omogućavajući interaktivne video i audio elemente koje standardni CD-ROM-ovi nisu imali. Uprkos tehničkim ambicijama, CD-i nikada nije pronašao svoju publiku. Dodatno, cena od 700 dolara (što je danas ekvivalentno preko 1.600 dolara kada se prilagodi inflaciji) učinila ga je jednom od najskupljih gejming konzola svog vremena. Ono što CD-i čini ozloglašenim jeste njegova čudna povezanost sa Nintendom. Philips je nakratko sarađivao sa ovom kompanijom u neuspelom pokušaju stvaranja SNES CD-ROM dodatka. Kada je dogovor propao, Philips je dobio licencu za korišćenje Nintendo likova, što je rezultiralo kreiranjem tri najgorih Zelda igre svih vremena: Zelda’s Adventure, Link: The Faces of Evil i Zelda: The Wand of Gamelon. Ove igre nisu bile samo loše – bile su potpuni promašaji, sa nespretnim kontrolama, čudnim animacijama i nekim od najsmešnijih isečaka u istoriji video igara. Osim ovih nesrećnih Zelda igara, CD-i je imao slab katalog sa samo 136 igara – u poređenju sa 1.850 igara za Sony PlayStation 1. Razvojni timovi nisu bili sigurni da li prave igre, obrazovne alate ili interaktivne filmove, što je dovelo do zbunjujuće i neprivlačne ponude. Prodato je jedva 570.000 jedinica širom sveta, a Philips je navodno izgubio skoro milijardu dolara pre nego što je odustao od projekta.

Danas, međutim, CD-i ima malu, ali posvećenu zajednicu obožavalaca. Emulacija je omogućila istraživanje njegovog neobičnog i često pokvarenog kataloga, a u poslednjih nekoliko godina pojavili su se i novi homebrew naslovi za ovaj format. Za konzolu koja se najbolje pamti kao neuspeh, i dalje odbija da bude potpuno zaboravljena.

Nokia N-Gage

Godine 2003, Nokia je mislila da je pronašla budućnost prenosnih igara. N-Gage je zamišljen kao kombinacija mobilnog telefona i gejming konzole, štedeći igračima potrebu da nose dva uređaja. Na papiru, ideja je zvučala sjajno – telefoni su postajali sve popularniji, pa zašto ne iskoristiti tu tehnologiju? Međutim, u praksi, N-Gage je bio katastrofa. Njegov čudni dizajn u obliku tacosa učinio je telefoniranje neprijatnim, pa je brzo dobio nadimak “taco telefon”. Menjanje igara zahtevalo je uklanjanje baterije, što je odmah učinilo da deluje zastarelo u poređenju sa Game Boy Advance-om. Nokia je predviđala prodaju između šest i devet miliona jedinica do kraja 2004. godine, ali je u tom periodu jedva prodato 1,3 miliona. Igre su bile skupe, ekran mali i vertikalan (što je bilo loše za većinu tradicionalnih igara), a podrška trećih strana bila je slaba. Nokia je pokušala da popravi stvari sa N-Gage QD redizajnom 2004. godine, ali je bilo prekasno. Gledajući unazad, N-Gage je bio ispred svog vremena – ali na najgori mogući način. Želeo je da postavi temelje za budućnost mobilnog gejminga, ali su pametni telefoni na kraju preuzeli njegovu ideju i izveli je na mnogo bolji način. Danas je uglavnom zaboravljen, ali još uvek ima malu kolekcionarsku scenu, sa emulacijom i homebrew zajednicom koja održava njegovu čudnu biblioteku u životu.

Sega Dreamcast

Kada je Sega lansirala Dreamcast 1999. godine, činilo se da bi mogao biti njihov veliki povratak. Konzola je bila moćna, inovativna i prepuna funkcija ispred svog vremena, uključujući ugrađeni modem za online igranje, kao i biblioteku neverovatnih igara poput Sonic Adventure, Shenmue i Jet Set Radio. Međutim, Sega je već bila na klimavim nogama. Loše odluke sa prethodnim hardverom – poput neuspeha Sega Saturn-a i zbunjujućeg dodatka Sega 32X – narušile su poverenje potrošača. Dolazak PlayStation-a 2 sa DVD podrškom i Sony-jevom snažnom marketinškom mašinerijom naveo je mnoge igrače da jednostavno sačekaju bolju opciju. Iako je imao jak start i lojalne obožavaoce, Dreamcast je prestao da se proizvodi 2001. godine, samo dve godine nakon lansiranja. Time je Sega zauvek napustila tržište konzola, ali danas Dreamcast uživa kultni status među kolekcionarima i ljubiteljima retro igara.

Ove konzole možda nisu promenile svet, ali su deo istorije igara. Neke su bile ispred svog vremena, druge su bile žrtve lošeg dizajna ili marketinga, a nekoliko njih jednostavno nikada nije imalo šansu. Ali za one koji su ih posedovali, one nisu bile samo neuspešne konzole – bile su deo njihovog gejming iskustva, za bolje ili gore.

Izvor: Xda-developers