Alone In The Dark 29 godina kasnije

Video igre mogu da budu strašne kao da se radi o realnim događajima, posebno ako je igrač sam u sobi. Alone in the Dark iz 1992. je jedna od takvih igara. Bar je bila.

U patnju je klasik, jedna od važnijih horor igara. Kasniji naslovi – od Silent Hill do Resident Evil – duguju upravo igri Alone in the Dark, najpre zbog toga što je s njom statično okruženje prvi put upotrebljeno u horor igri. Tu se dobro uklapa i dizajn, koji se takođe razlikuje – kada se ranije mislilo na horor, obično su se zamišljale ruševine, kiša i mrak, dakle kliše. Alone in the Dark je doneo nešto drugo – istina, tu je napuštena vila, ali se unutrašnjost razlikuje – kuća je osvetljena i ima puno boja.

Tako su boje ušle u horor, pa su se crnoj, sivoj i crvenoj pridružile i druge, na primer zelena i ružičasta. To ipak nije umanjilo osećaj straha tokom igranja. Za svakoga je izvor tog užasa drugačiji, pa se neki boje kuće, neki zvukova, drugi opet strahuju od utvara. Pravi horor je možda najpre u izbegavanju stereotipa – ­ razlika u odnosu na ono što se od horora očekuje ume da bude strašna.

Izvor: Kotaku