Beograd hardverski centar sveta
Devetog aprila je u Beogradu održan hakerski skup svetskih razmera – Hackaday je u Domu Omladine održao celodnevnu konferenciju koju je posetilo oko 350 ljubitelja digitalnog konstruktorstva iz 16 evropskih država i iz Amerike. Naročito nas je zanimalo hakersko takmičenje u dekodiranju šifre ugrađene u oficijelni bedž konferencije
Ako želite da se pokažete kao dobar domaćin, pripremićete se na vreme i učinićete sve kako biste predvideli svaku sitnicu i predupredili svaki problem koji bi mogao da iskrsne. Ponešto se, ipak, opire svakoj prognozi i pripremi, a to je faktor sreće. Nepredviđeni slučajevi mogu da upropaste svaki trud ili da podignu svaki rezultat do zavidnih visina. Zašto ovo ističem? Zato što su ljudi skloni da posle uspešnih događaja sve zasluge pripišu svojim sposobnostima, a posle neuspešnih krive neke spoljne faktore, ili prosto lošu sreću. U slučaju ove konferencije, nije reč ni o jednom od ta dva tumačenja: prosto, sve je prošlo da bolje ne može biti i svi su vrlo zadovoljni!
17 sati bez prestanka
Često su se domaći znatiželjnici, koji su se interesovali za detalje konfarencije, čudili zašto bi ljudi iz udaljenih zemalja krenuli na dug i skup put, samo da bi prisustvovali nečemu što su isto tako mogli da prate uživo preko Interneta. Zaista, preko 80% gostiju bilo je iz inostranstva, većinom iz zapadnih zemalja. Možda nekim ljudima koji pripadaju našem podneblju nije lako da prihvate taj način razmišljanja, ali to nije slučaj samo sa ovom konferencijom, nego sa svim sličnim skupovima.
Internet je doneo mogućnost koja je do pre dvadesetak godina bila nezamisliva, da veoma lako i brzo sklapamo bliska poznanstva sa istomišljenicima, bez obzira gde se ko od nas nalazi. Ljudi često obavljaju svakodnevni posao u grupama koje su raštrkane po celom svetu, druže se, poveravaju i pomažu međusobno, a da čak i ne pomisle na to da ih dele hiljade kilometara. A onda se pojavi skup na kome mogu da se sretnu, da jedan drugome pruže ruku i bar nakratko pogledaju u oči dok razgovaraju, a to je prilika koja se ne propušta. Pride dolazi i mogućnost da lično upoznaju svoje idole, ljude koji nešto znače u hakerskom svetu. Ovoga puta, to su bili pre svega Mike Harrison i Mike Szczys, a takođe i Sophie Kravitz, Phoenix Perry i Chris Gammell.
„Dom Omladine Beograda“ je bio dobar izbor za održavanje konferencije, jer je pružio puno prostora za druženje i neformalne kontakte, sala je bila taman toliko velika koliko je to potrebno a projekciono platno ogromno, tako da je prezentacija svakog od 17 govornika mogla lako da se prati. Na raspolaganju je bila i lepo opremljena sala kluba u kojoj su se održavale radionice, dobro organizovana garderoba, a hrana je bila savršena, kao i pivo, sokovi i kafa koji su tekli u potocima.
Ma koliko sve ovo ličilo na formalno nabrajanje komplimenata, to su zapravo tipični komentari posetilaca na blogovima posle konferencije. Bila je, doduše, i jedna manja primedba – nekoliko gostiju se u svojim komentarima žalilo na preglasnu muziku (uveče je održan i koncert za posetioce) pa nije bilo baš lako razgovarati, a jedan od gostiju je čak napisao da je u ritmu muzike vibrirala čak i konstrukcija autobuske stanice ispred Doma Omladine! To je, ipak, bio samo mali nesklad temperamenata ljudi iz različitih podneblja, koji nije teško razumeti.
Bedž kao spona svih aktivnosti
O bedžu, koji je istovremeno služio i kao ulaznica za ovu konferenciju, opširno je bilo reči u PC#230. Koncipiran je tako da je lako mogao da se hakuje, zapravo da se interveniše u njegovom firmveru, pa donekle i u hardveru. To je iskorišćeno za radionicu koja se uveče održana u maloj sali Kluba Doma Omladine, gde su posetioci utrkivali s vremenom kako bi pokazali svoje umeće u programiranju, uglavnom u jeziku C, jer je bedž bio unapred programiran tako da je imao bootloader (program koji omogućava lako dopisivanje firmvera preko USB‑a, bez programatora).
Ponoć je već uveliko prošla kad je održana javna demonstracija svih petnaest hakerskih rukotvorina, od kojih je jedna čak stigla preko Interneta jer učesnik nije bio prisutan nego je koristio softverski emulator bedža. Atmosfera je bila dobro „zagrejana“, pa je svaka demonstracija bila propraćena gromoglasnim navijanjem i aplauzom, a prvonagrađeno je bilo rešenje tročlanog tima koji je napravio igru Pong za dva igrača. Ovaj sjajan softverski projekat je uposlio skoro sve resurse bedža, jer je u igri više bedževa koji komuniciraju preko infracrvenog porta. Dva ili više igrača se „dobacuju“ lopticom sa bedža na bedž i svaki pokušava da odbije lopticu pod uglom koji će zbuniti protivnika. Zaista sjajan primer kakav firmver može da se napiše za samo nekoliko sati.
Održana je i radionica na kojoj je Radomir Dopieralski (jedan od uticajnih hakera iz Švajcarske) vodio sklapanje minijaturnih autonomnih robota koji su se kretali kao pauci. Svako je mogao da po prihvatljivoj ceni kupi kontroler i servo mehanizme koji su činili noge robota, da sve to spoji i da odnese svog robota kući.Osnovna varijanta bedža, pored bootloader‑a i kernel‑a (koji je nešto slično BIOS‑u, jer sadrži drajvere za najniži nivo komunikacije sa hardverom), ima i displej prilagođen pokretnom tekstu, kao i igru Tetris, zbog koje je cela publika u mraku sale neprestano svetlela crveno. Početno stanje displeja bilo je takvo da je stalno tekla pozdravna poruka, zapravo neka vrsta dobrodošlice u Beograd, ali je na pultu postojao infracrveni terminal, tako da je svaki posetilac mogao lako da upiše ličnu poruku u svoj bedž. Tako smo tokom pauza i obroka u prostranom hodniku Doma Omladine imali na stotine displeja na kojima su svetlele pokretne poruke.
Sećate li se Blečli parka?
Možda ćete se setiti dramatične priče o dešifrovanju nemačke mašine „Enigma“, koja je služila za kripto‑zaštitu poruka tokom Drugog svetskog rata, i o naporima engleskog tima, predvođenog Alanom Tjuringom da razbije tu zaštitu. O tome smo pisali u PC#219 i PC#220. Priča je poslužila kao inspiracija za još jedan zadatak posetiocima konferencije, a onoga ko bi ga uspešno rešio, čekala je još jedna nagrada.
Evo kako je zadatak izgledao: na zidove sale su okačena tri bedža, na kojima se kretao tekst koji je pozivao igrače da pogode „čarobnu reč“ od osam slova. Igrač je, uz standardni heder (u koji je bila integrisana adresa bedža na koji se šalje poruka) slao osam bajtova koji su sadržali osam ASCII znakova njegovog rešenja čarobne reči. Bedž je odgovarao tako što je na ekranu u modu „duplog displeja“ istovremeno u gornjem redu ispisivao poslatu reč i u donjem dekriptovanu reč. Ako bi druga reč bila Hackaday, što je cilj igre, problem je rešen i nadalje se ispisuje samo trepćuća poruka čestitke i poziva da se preuzme nagrada.
Cilj je, naravno, otkriti algoritam po kome se znaci kriptuju i izbeći zamke koje, kao u svakoj igri, čekaju igrača. Igra je projektovana u poslednjem trenutku – nije bilo vremena da se ovaj zadatak pažljivo finalizuje i da se iskuša njegova težina, pa je sve pušteno u promet uz puno nade da zadatak neće biti ni suviše lak ni pretežak. Konsultovao sam dva stručna i kompetentna čoveka i jedan je rekao da je zadatak suviše lak i da će biti rešen za minut, a drugi da je pretežak i da ga niko neće rešiti. Eto nevolje, i to u najvećoj panici i cajtnotu pred samu konferenciju… kome verovati? Na kraju više nije bilo vremena za modifikacije, pa sam sve prepustio slučaju i pustio da igrači sami pokažu ko je bio u pravu.
Prvi dobar znak bio je taj što su posetioci pokazali ogromno interesovanje za rešavanje ovog zadatka, mada je to, s obzirom na profil posetioca, moglo i da se očekuje. A onda se pokazalo da je težina zadatka bila optimalno tempirana, jer ga je prva ekipa rešila za dva sata! Drugoj ekipi je trebalo 45 minuta više, ali su i oni zaslužili nagradu. Još nekoliko grupa igrača je i dalje uporno pokušavalo da pronađe čarobnu reč, ali to više nikome nije pošlo za rukom. Jedna domaća grupa, koja dolazi sa našeg Elektrotehničkog fakulteta, uzela je jedan bedž i odnela ga u bife u prizemlju, gde je na miru moglo da se razmišlja, ali zadatak nije rešen, pa sam bio zamoljen da im dozvolim da ponesu taj bedž, kako bi nastavili da traže rešenje. Mada imam stalni kontakt s njima, još uvek me nisu obavestili da su stigli do cilja.
Na Hackaday blogu je bilo još diskusija i ideja kako pronaći čarobnu reč, pa su neki blogeri tražili da objavim HEX fajl sa firmverom zadatka, jer su želeli da ga upišu u bedž i da nastave da ga rešavaju. Sve je to znak da je osnovna ideja bila pun pogodak, mada postignut pomalo na sreću, jer je sve moglo da ima i lošiji ishod.
Priča još nije završena
U Beogradu je bilo čitavo uredništvo Hackaday‑a, kao i čelni ljudi Supplyframe‑a (koji je vlasnik časopisa i bloga Hackaday), što je bila dobra prilika da se posle konferencije održi sastanak. Komentari su bili veoma laskavi za Beograd, a organizatori konferencije su dobili puno komplimenata. Nastavak priče se odnosi na kraj oktobra ove godine, kada će se u San Francisku održati treća Hackaday konferencija (prva je bila u Los Anđelesu, a druga u Beogradu). Na sastanku je bilo reči o početku priprema.
Kada je na red došlo pitanje bedža, jednoglasno je doneta odluka da se sličan bedž koristi i za 3. konferenciju, gde sam pozvan kao gost. Bedž treba delimično redizajnirati kako bi više odgovarao vizuenom stilu Hackaday‑a, treba takođe smisliti novi kripto zadatak, ali svi koncepti ostaju isti, a vremena ovoga puta ima dovoljno. Sve to, naravno, znači da krajem godine treba očekivati još izveštaja sa hakerskih konferencija.
Lepota je u detaljima
Karakteristika ljudi sa našeg podneblja je takva da se može očekivati da goste dočekamo tako da nas pamte po dobru, ali igrom nesrećnog slučaja lako može da se dogodi i da nas pamte po zlu. Zato ishod ne zavisi samo od priprema i od dobre volje, nego i od sreće. Jedan detalj mi se ispočetka učinio kao ne baš laskav za naš narod, ali izgleda da je moj strah bio neosnovan. Reč je o tome da su dva od tri bedža koji su služili za kripto zadatak ukradena! Kad sam došao da ih skinem sa zidova, neko me je u tome već preduhitrio. Verovatno bi i treći završio na isti način, da nije bio kod mojih poznanika sa Elektrotehničkog fakulteta koji su uporno radili na rešavanju kripto‑zadatka. Nije mi bilo prijatno da to priznam ljudima na sastanku, ali su oni bili oduševljeni kad su to čuli – krade se svuda u svetu a ne samo u Srbiji, ali je za njih to bio znak da je bedž odlično prihvaćen, ako je postao čak i predmet krađe. Inače se pokazalo da je broj bedževa za proizvodnju bio loše procenjen jer ih je napravljeno samo 260, a prodato je preko 300 karata. Zato je odlučeno da se proizvede još bedževa i da se pošalju svima kojima se duguje. I to je na sastanku ocenjeno kao dobar znak, jer je pokazalo da je interesovanje za konferenciju prevazišlo sva očekivanja.
Još jedan detalj, naoko sitan i neprimetan, pokazuje da možemo da budemo zadovoljni utiskom koji smo ostavili na naše goste. Još jedan od uticajnih blogera sa Hackaday‑a, koji nastupa pod imenom Davedarko, detaljno je opisao svoje (generalno pozitivne) utiske iz Beograda, a ovde pominjem priču sa samog kraja njegovog boravka, kad je već bio na putu ka aerodromu: „Pokušali smo da vidimo ceo Beograd, pa smo zamalo zakasnili na naše letove. Možda se to dogodilo zato što smo bili na pogrešnoj strani ulice, ali je sjajna devojka sa recepcije, koja se zove Ana, propustila svoj autobus kad je videla da gledamo izgubljeno, pozvala nam je drugi taksi i zahvaljujući njoj smo svi stigli kući tog dana. Beograd ima još puno toga da nam pokaže!“
Voja Antonić
