BIZIT seminar: Sve o nasleđivanju u porodičnim kompanijama

Četvrti BIZIT seminara se održava danas, 13. aprila u Hotelu M u Beogradu pod sloganom “Urediti, naslediti, unaprediti”. U to ime, delimo sa vama odgovore Borisa Vukića, regionalnog direktora ASEE za razvoj porodičnih kompanija na najčešće postavljana pitanja u vezi s nasleđivanjem u porodičnim kompanijama. Ovo je samo mali deo onoga što imate prilike da čujete i saznate.

1.Koji su najveći izazovi u poslovanju jedne porodične firme i kako ih prevazići?

Uz sve moguće eksterne promene koje nosi svako vreme, pa i ovo naše, na koje sve kompanije moraju odgovoriti i adekvatnim organizacionim promenama, porodične kompanije se suočavaju i sa velikim izazovom koji se ogleda u generacijskoj tranziciji. Ova tranzicija se sa jedne strane odnosi na prenos operativnog upravljanja, to jest vođenja biznisa, i otvaraju se mnoga pitanja – ko će (da li neko iz porodice ili neko sa strane (ko nije iz porodice)) stati na čelo kompanije, kako se taj proces odvija, kada, poseduju li ti budući rukovodioci dovoljno znanja… Sa druge strane, iste težine su i pitanja koja traže odgovor, a tiču se buduće vlasničke strukture, pa opet idemo – ko će biti u novoj vlasničkoj strukturi, ima li dovoljno znanja za upravljanje kapitalom, kada i kako menjati vlasničku strukturu… Da bi se, kako kažete prevazišli ovi izazovi, prvo je potrebno da zainteresovane strane steknu mnogo novih znanja i spoznaju mnogobrojna moguća praktičnih rešenja. Ali isto tako je važno da se krene i u primenu tih znanja kroz organizaciono i porodično upravljanje.

2. Kakva su vaša iskustva u radu s vlasnicima i menadžerima porodičnih firmi, koliko njih je zaista spremno da se bavi izazovima u svojim firmama?

Pitate za vlasnike i menadžere pa ću za njih redom i odgovoriti.

Važan je trend, a trend je takav da sve više osnivača, ali bukvalno iz dana u dan, sve ozbiljnije, odgovornije i posvećenije prilazi temi tranzicije. Ne radi se samo o mom osećaju već o činjenici koja se vidi u radnom kalendaru i telefonu, i mom i mojih saradnika. Nije lako osnivačima jer nema brzog, lakog, jednoznačnog, a za njihovu situaciju tačnog odgovora na osnovno pitanje koje je pred njima: „Šta učiniti da bi se donelo najbolje rešenje za kompaniju a istovremeno biti pravedan prema deci“.

A menadžeri? Uvek i najtoplije dve stvari savetujem sve one koji imaju afiniteta da se bave menadžerskim zanatom – da rade na sopstvenom usavršavanju i da budu strpljivi. Siguran sam da počinju vremena u kojima će jedan od traženijih zanimanja biti „pismen profesionalni menadžer“. Generacija osnivača polako ali sve brže, svojom ili Božjom voljom, napušta čelo porodičnih kompanija. Neće biti dovoljno sposobnih (čak isto tako i zainteresovanih) „naslednika“ da vode kompanije, a neko ih voditi mora, ostale one u vlasništvu porodica ili se eventualno prodale. Znači poruka za „pismene profesionalne menadžere“ –  biće posla i verujte mi biće to dooobro plaćen posao. 😊. Samo da budem jasan – menadžment je zanat koji se najbolje uči kad nakon završenog fakulteta provedete par godina u struci, spoznate realan svet organizacija i uopšte ne mora da znači da vam u diplomi piše dipl. ili master menadžmenta.

3. Kako gledate na trenutno stanje u kojem se nalaze domaće porodične firme u regionu i koja je to razlika porodičnih firmi u regionu u odnosu na one u Evropi i svetu.

Ključna je razlika u tome što se nama u regionu ceo ovaj proces po prvi put dešava nakon skoro 80 godina, nakon Drugog svetskog rata, a u svetu postoje porodične firme stare stotinama godina. Kod nas nema iskustva, nema tradicije. Nekoliko puta mi se dešavalo da osnivači traže primere Porodičnog protokola uspešnih svetskih kompanija. Rado bih im dao kao inspirativno štivo, ali ne kao recept, samo kada bih imao prvu verziju tih dokumenata koja govori o tranziciji sa prve na drugu generaciju jer to je našim osnivačima i naslednicima zanimljivo i na tu temu oni treba da razgovaraju. A ova akta iz savremenih svetskih porodičnih kompanija u kojima se govori o tranziciji sa treće na četvrtu npr, u kojima se pravi razlika između porodične skupštine, odbora, o različitim  pododborima… za njih su predaleka, strana, suvoparna i nadasve neprimenjiva. Dakle, ključna razlika je što kod nas kad se govori o tranzicije u porodičnim kompanija govori se u najvećem broju o tranziciji sa generacije osnivača na II generaciju. Naravno razlike su i kulturološke, običajne…