Branimir Lokner – o blogu, muzičkoj kritici i internetu

Branimir Lokner je rođen 1961 godine u Zemunu. Novinarstvom je počeo da se bavi 1980.godine, sarađujući u časopisu “Džuboks”. Prvi tekstove za pomenuti mahgazin napisao je novembra meseca 1980-e. Tokom 80-tih godina, pisao je i sarađivao u velikom broju listova, časopisa, magazina, poput : “Rocka”, “Stava”, “Glasa Omladine”, “Nona”, “Omladinske Iskre”, “Valtera”, “Zum Reportera”, “Dnevnika”…Tokom 90-tih, sarađivao je i pisao za časopise i magazine : “TIN”, “Građanin”, “Yu Rock Magazin”.

Paralelno kao muzički urednik radio na programima “Radio Beograda 202”, “Radio Jugoslavije”, “Radio Pingvina”, “Radio Politike”. Kao kritičar sarađivao je na “lll kanalu RTS-a”, “NS Plusu”, “TV Politici”. Bio je urednik u izdavačkoj kući “ITV Melomarket”, kasnije “IT MM”, kao i u periodu 2006-2009 u “PGP RTS”-gde je bio na mestu urednika tkzv. arhivskih izdanja, edicije “Retrologija”. Objavio je dve knjige kritika : “Kritičko pakovanje” (1994.) i “Kritičko pakovanje 2” (2002.) Od 2002. godine okreće se pisanju za Internet portale. Kratko vreme predvodio je svoj BLOKNERONLINE – www.blokneronline.net site/webzine. Pisao za “Barikadu”, kao i svoje blogove. Sada ga možete čitati na sledećim portalima:

http://www.timemachinemusic.org/

http://www.blokner-reviews.blogspot.rs/ ,

http://www.stereo-karavan.blogspot.rs/

http://www.stereo-sun.blogspot.rs/

Neizbežna priča o blogerima i blogu

Da li blog predstavlja modernu književnost?

Ne mislim da blog predstavlja modernu književnost, već jedan sasvim sigurno novi vid komunikacije prilagođen savremenom trenutku. On ima svoje dobre i loše strane, ali predstavlja logičan odgovor i ako hoćete izazov ovovremenskim životnim i internet tokovima.

Kako odvojiti kvalitet pisanja od kiča (šunda) kada danas skoro svako sebe naziva blogerom, a to se prevodi kao pisac današnjice?

Ne mislim da se to prevodi “kao pisac današnjice”, a nisam siguran da se na neki relevantan način može odvojiti šund od nazovimo to kvalitetnijeg pisanja. Određena sloboda mora da postoji, i tu ne bih reagovao kao neki cenzor.  Lično nemam ništa protiv da ako hoće, svako može da na netu iskaže svoje mišljenje i stavove… Naravno…naravno određena cenzura bi trebala postojati oko tema orijentisanih ka ljudskim sexualnim, civilnim pravima i morala bi postojati određena granica ne ugrožavanja ličnosti.

Da li blog može pisati svako i da li misliš da je potrebno da postoji neko telo sastavljeno od književnika i profesora srpskog jezika koje bi uklanjalo tekstove koji ne zadovoljavaju kriterijume da budu postavljeni  na Internet?

Već sam pokušao to da objasnim iz svog ugla. Protivnik sam bilo kakve cenzure, takođe nemam poverenja u nikakva nazovimo to “stručna tela”, jer onda dolazimo do sfera pitanja određenih uticaja, određenih protežiranosti, pa korupcije i idemo redom… Opet ponavljam, trebala bi postojati neka granica, koja bi se ticala neugrožavanja privatnosti određene ličnosti (naravno pod uslovom da i ta osoba ničim nije uticala da se na nju vrše napadi). Ali stavovi, ma kako bolni bili, kao i oni sa većinskim negativnim kontekstom, trebali bi imati mesta, ako autori to žele, da budu “postavljeni” na uvid javnosti.

Kako uspostaviti sistem odgovornosti za tekstove koji se postavljaju na Internetu?

I na to pitanje sam malo pre pokušao da odgovorim. Odgovornost je takođe relativna pojava i zahteva analizu kao i posmatranje iz više uglova. Ko je odgovoran, zbog čega, kome je i ako, određena šteta naneta…

Da li misliš da blogovi utiču na mlade ljude i da li oni uvažavaju pravila koja su pisana u njima i u blogerima vide svoje idole?

Nisam siguran da blogeri predstavljaju osobe koje će oni na određeni način slediti, ali moguće je da postoji neka vrsta divljenja i fanovskog pristupa, koje može duže ili kraće da traje. Milsim da upravo sadašnji preubrzani tempo života, naročito u urbanim i preterano urbanizovanim sredinama, kao što je npr. Beograd, pokazuju kako fanovski, odnosno idolo zavisnički pristup ne traje baš dugo. Blogeri samo predstavljaju nazovimo to moderan iskorak sa sadašnjim kompjuterizovanim trenutkom, gde je i sama atraktivnost aktera, više u funkciji tehnološkog uticaja novog vremena. Naravno, određena istrajnost i kvalitet uvek daju rezultate, pa tako i kod blogera i njihovog uticaja na generacije.

Kako da blogom usmerimo čitaoce ka pravim vrednostima i ukažemo na one koji su ne samo nepismeni, već apsolutno ništa ne govore, a pri tom su prosti i vulgarni?

To je jako teško realizovati u ovoj sredini, gde je trademark živjenja – NEGATIVNA SELEKCIJA I KORUPCIJA u svim sferama društva. Negativna selekcija predstavlja jedno od centralnih boljki ovdašnjeg društva, gde kao rezultantu imamo da na većini mesta rade i deluju nekvalitetni, a dodao bih i najgori, najmanje obrazovani pojedinci. Sistem je to stvorio, a kako se on reflektuje u javnom životu, teško da se može “kontrolisati” na netu. Ipak, konkurencija, mogućnost izbora, istrajnost, kontinuitet, jedan su od načina vođenja pozitivnih tendencija i tu ne vidim da ponovim još jednom, razliku između svakodnevnih pojava u onim starijim medijima, kao i ovim novim. Naravno, internet predstavlja mnogo moćnije oružje od svih ostalih medija i ne treba sumnjati da “oštrica” poruke ima jaču probojnu moć.

Sa obzirom da te duboko cenim i poštujem postaviću ti niz pitanja o tvom zanimanju, a ti probaj da razbiješ predrasude koje o njemu vladaju.

Da li je tačna priča da su muzički kritičari ljudi koji su na ovaj ili onaj način bili neuspešni u muzici i da li tu priču plasiraju samo oni koji bivaju uvređeni kritikom?

Ta priča ili takve priče nisu samo lansirane u ovoj sredini, već i u mnogim drugim, manjim kao što su EX-Yu i druge zemlje, gde sama muzička (ali i kritika orijentisana ka drugim delatnostima), nije imala dugu tradiciju. U ono vreme ranih 70-tih godina, kada su mediji na neki način bili “jednobrazni” i svakako u potpunosti centralizovani, reč kritike imala je znatno jaču specifičnu težinu, pa pokazalo se i moć, da na određeni način značajno kreiraju dalji tok karijere određenog artista ili benda. Naravno, kasnijih godina sve je manji bio  “razoran” uticaj kritike, pa su  glasine o neuspešnim muzičarima/kritičarima, prepuštale mesto nekim drugim temama. Ovako plasirana teorija, nije se odnosila samo na muzičke kritičare, već takođe i na pozorišne, likovne, filmske…

Koliko koristiš računare da bi došao do izvora informacija koji su ti potrebni za kritiku i da li misliš da su te informacije pouzdane?

Ja sam u potpunosti prihvatio “ulogu” kompjutera i interneta i gotovo sve informacije tražim i nalazim na netu. Naravno, uvek o određenim temema imam vastiti stav, tako da su informacije više potrebne kao određeni “press osvrt”, a to je danas u velikoj meri apsolutno dostupno.

Da li kritiku pišeš na prvu ili preslušavaš materijal više puta?

Uglavnom nekoliko puta preslušam materijal o kojem želim da napišem kritiku, ali određena izdanja, albume, pišem iz prve. Jednostavno, u startu znam o čemu se radi i na koji način kritika bi trebala biti usmerena.

Da li ti se nekada desilo da promeniš mišljenje o nekom bendu u kratkom vremenskom intervalu. Recimo da li ti je posle svirke uživo nekog benda bilo žao što si napisao lošu kritiku njihovog studijskog materijala?

Često i u svojim kritikama na neki način “ostavljam” prostor da određeni bend može da se “promeni” i u tom smeru obično “ne letim”. Bilo je slučajeva ranijih godina, da sam verovao da će određeni bendovi uspeti, a nisu, mada nisam javno o tome pisao. Gotovo nikad se nije desilo, da o nekim akterima muzičke scene, domaće ili strane, ukoliko mislim da neće uspeti i ako sam to javno rekao ili napisao, da se dogodilo suprotno i da su uspeli… Ali bio je slučajeva, da mi se studijski album grupe sviđa, a da su potpuno neubedjivi na koncertnom podijumu i suprotno, što je u svakom slučaju normalno. Mišljenja sam da kritičar nije nikakav “natčovek” i on naravno greši i ne bi trebao da se drži određenih stavova konstantno, ukoliko su oni podložni promenama…  A svakako jesu, jer se i akteri o kojima pišemo menjaju, njihova svest, stavovi, karijere… Neko je zreliji na početku, drugi u središnjoj fazi, treći svoje najbolje rezultate postiže u poznijim godinama.

Da li si nekada prijateljima “progledaš kroz prste” ili radije ne pišeš kritiku njihovog materijala ukoliko ti se ne dopada?

Više puta mi se desilo da sam kažem određenim članovima sastava, da je bolje da ne pišem kritiku, jer neće biti dobro za njihov tadašnji tok karijere. Naravno, to je zato jer su prethodno insistirali da to uradim, a ja nisam video elemente, čak ni one najmanje da mi se to sviđa, ali i da u takvom kontekstu je bolje da ne pišem, konkretno recenziju albuma ili osvrt njihove karijere.

Da li možeš da pretpostaviš koji će bendovi posle prvenca ići uzlaznom putanjom?

Mogu i u najvećem broju slučajeva bivam u pravu.

Pojasni čitaocima tvoje mišljenje da je RnR estradizovan i zašto on to ne sme da bude?

Ovdašnji rock and roll je u potpunosti estradizovan i taj proces u srpskoj sredini traje dugi niz godina, a u poslednje vreme se samo pojačava. Ovakva tendencija je u znatno manjoj meri po našu žalost bila prisutna u Hrvatskoj i Sloveniji, ali je ovde kao neka vrsta političko-kulturološkog plana, uspela da saživi u najgorem i najodvratnijem mogućem obliku. Estrada ima svoje zakonitosti i ona je u ogromnoj meri kontrolisana. Tu nije na prvom mestu sam kvalitet muzike, kvalitet ideja, autorstva, sistem vrednosti rock kulture kao takve, već nešto sasvim drugo, što je pristupno i privlačno većem broju populacije. Estrada je vidljiva na svakom koraku i njeni reflektori su blještavi. Ona vam nudi neprekidnu moć pojavjivanja na malim i velikim ekranima, žutoj štampi i za one koji vode ovu estradnu priču nije ni važno da li neko svira rock ili nešto drugo. Ali zbog kontrolisanosti medija i medijske priče, estrada ima značajnu ulogu i jedan deo ovdašnjih aktera nije imun na čari iste. Zbog takvih pojava, koje ovde traju decenijama, običan narod ne razlikuje gde i kojem jatu spada i pripada: Hari Mata Hari, Riblja Čorba, Van Gogh, Električni Orgazam, pa onda u takvom okruženju i postavljanjima stvari, jako teško uspe da se probije nešto što ima neke svojstvene svetonazore. Naravno, prave stvari uvek nađu put, ali jedan “šareniš” koji je u ovdašnjim estradizovanim medijima i koji prisvaja sve i svja, značajno utiče da mu mnogi ne mogu odoleti. I to je veliki problem…naročito za generacije koje dolaze.

Kada kažeš za nekoga da “ne može da dobaci” na šta tačno misliš?

Ja ne koristim pomenuti termin i ugavnom se trudim da onima koji su manje talentovani ili poseduju značajno manji kvalitet to ne kažem na taj način.

Koliko je pravilna kritika važna za povratak prave muzike, kulturnih i moralnih vrednosti na svoje mesto?

Kritika danas i generalno poslednjih petnaestak godina nema onu specifičnu težinu i moć, koju je nekada imala i to je apsoutno jasno. Zlatni dani kritike se nikad neće vratiti…ha.ha.ha. Ali, kritika danas itekako ima svoju ulogu i predstavja rekao bih višu instancu, viši oblik, kvalitetniji i snažniji, pojašnjenja određenih vrednosti, dela, karijere aktera i slično. Samim tim i reč prave kritike uvek se više izdvaja od komentara nekih drugih konzumenata, fanova, publike.

Koliko uopšte vidiš svetlo na kraju tunela ili misliš da muzika na ovim prostorima ostaje u mraku svojih negativnih osećanja, izveštačenosti i lažnih moralnih vrednosti?

Da, tunel je vrlo mračan, a negativna selekcija, estradizacija, pogrešni judi na pogrešnim mestima za sada imaju vrlo jaku moć, podržanu od političke nomenklature, ali da se ne lažemo i od ranijih političkih nomenklatura. No, show must go on, pa tako i ovdašnji. More bendova radi, deluje, objavljuje izdanja i svira po regionu, ali i inostranstvu. Nažalost, paradoksalno je da se o njima ovde uglavnom malo ili nimalo zna, ali to je onaj problem o kojem smo govorili.

O društvenim mrežama

Da li svoje recenzije više voliš da vidiš u štampanim ili elektronskim medijima?

Kako godine prolaze, sve manje emocija imam ka štampanim medijima, tako da se nameće logičan odgovor. Uostalom u celom svetu primat kojeg preuzimaju elektronski mediji i internet je ogroman. Kod nas je malo drugačija situacija, jer smo vrlo, vrlo stara nacija i televizija, novine i dalje imaju veliki, ispolitizovano veliki uticaj. Ali, i to se neminovno menja. Ovde sam izostavio radio, koji u Srbiji uglavnom potpuno “fantomski” funkcioniše, u većoj meri ostajući na starom načinu delovanja, bez ikakvog prihvatanja novopridošlih tendencija, sa naravno ciljem nemenjanja realnosti.

Svoje recenzije objavljuješ na http://www.timemachinemusic.org/ šta po tebi treba da bude ideja jednog kvalitetnog muzičkog sajta?

Teško je to reći u nekoliko rečenica. On bi trebao biti otvoren za upliv više ideja, informacija o što je većem broju aktera, bilo ovdašnje ili internacionalne scene. Treba na određeni način biti i informator i edukator, ali nikako ne dosadan sajt, sa dugim tekstovima, kojima u sadašnjem prebrzom tempu života, svakako nema mesta.

Kako i da li tekstove sa sajta prenosiš na društvene mreže, kako ih kombinuješ i raspoređuješ?

Da, šerujem ih koliko je to moguće, još uvek se edukujem u tom smeru, ali mislim da sam na dobrom putu.

Po malo o sledećim linkovima: http://www.blokner-reviews.blogspot.rs/ , http://www.stereo-karavan.blogspot.rs/ i http://www.stereo-sun.blogspot.rs/

Blogovi predstavljaju produženu ruku sajta, mada su oni bili na neki način  preteča Time Machine Music webzina. Preko njih pojačavam i produžavam vek tekstova i na određeni način oni predstavljaju produženu ruku promotivnih aktivnosti.

Šta radi Bane Lokner kada ne kritikuje, radi li od kuće i da li mu je Internet uz to što mu je izvor egzistencije makar malo i uživanje?

Da jeste, on predstavlja i uživanje u svakom smislu. Iako nisam neki kompjuterski freak, “psihologija” interneta mi za sopstveno delovanje u potpunosti odgovara. I koliko vidim, nema razloga da tako ne bude u budućnosti.

Predrag Jovanović 

Računajte na računare