Kako doći do interneta na letovanju?

Ima neka tajna veza između klozeta i interneta, jer zemlje koje kubure s toaletima kubure i sa umrežavanjem, pa ko hoće dobar net na odmoru, treba da letuje na Severnom moru i zaboravi topli jug ili pristane na ulogu Robinzona.
Uvek imam kratko pamćenje kada su internetske putne muke u pitanju. Gnjavažu i maltretman po konekciji od prošlog leta zaboravim s prvim jesenjim kišama, kao i zakletve lične prirode „nikad više tamo“. Sećam ih se na nivou paradoksa, poput nekog autobusa koji je imao internet, valjda da putnicima‑sardinama skrati mnogosatno čamljenje na sedištu, ali nije imao klozet, odnosno imao ga je, ali kako reče majstor‑šofer: „Nije u funkciji“. Naravno da sam se setila i Karla Marksa i baze i nadgradnje, sigurna šta je preko preče, jer klozet je baza, a internet nadgradnja, makar i mrzeli oca socijalističke misli, pa je skroz uvrnuto da WC nije u funkciji, a internet jeste.

Ima jedan odličan dramski tekst, „Marks iz Sohoa“ u kome Karl Marks ponovo oživljava, tako što zamoli Svetog Petra ili nekog iz te serije nebeskih upravljača, da ga puste malo na Zemlju da vidi što ga toliko ljudi pljuje, mrzi i krivi za raznorazne stvari, iako je odavno mrtav. Međutim, brljivi Sveti Pera vaskrsne ga u Sohou u Njujorku, umesto u Londonu, pa Marks ne može čudom da se načudi koliko se svet promenio i naravno sipa komentare da sve pršti. Mene pak zanima šta bi rekao na Microsoftovo otpisivanje neverovatnih 7,6 milijardi dolara od prošlogodišnje akvizicije Nokije i trošenje 850 miliona dolara na restrukturiranje firme. Zanima me i da li bi šefa Nokije Stephena Elopa tokom trogodišnjeg razmekšavanja finske kompanije u Microsoftovoj sapunici tretirao kao trojanskog konja ili Gatesov traktor i da li bi mu bilo smešno što se na MBA kursevima izučava tzv. Elop efekat. U svakom slučaju, imao bi šta da kaže na Microsoftovo otpuštanje 7.800 radnika u SAD i Finskoj.

Ja bih otpustila šefove u Lasti čiji autobusi idu iz Srbije za Crnu Goru sa zaključanim toaletima, u 21. veku, vozeći jadne putnike‑sužnje kojima šoferi odobravaju 15 minuta pauze svakih četiri do pet sati za pražnjenje bešike. A pošto nisu maštoviti i uvek se zaustavljaju uz mehane i pumpe gde staju i ostale šoferske lole, podrazumeva se stajanje u repu od bar 200 uvelih i snuždenih ljudi pred jednim smrdljivim klozetom, koji se u Crnoj Gori plaća 50 centi. Pedeset centi su do juče naplaćivale babe štrikajući čarape i deleći po list toalet papira istraumiranim putnicima, a danas kljucaju u smarfon i to je jedina promena, štroka i smrad drumskih klozeta ostali su isti.

U telefon kljucaju i svi gosti po kafanama na rivi. Naivni posmatrač verovatno ih odmah s indignacijom etiketira kao totalne zavisnike, a istina je da su kafane jedina sigurna mesta gde internet radi, naravno kada čovek uspe da dobije šifru od vickastog konobara. „Izvinite, koji je password za Wi‑Fi?“, standardno je pitanje na koje može da se dobije i odgovor: „Pitajkonobara“. Nije vic, majke mi! Onda gost‑gluperda pita: „A ko je konobar? Zar niste vi?“, pa se tako malo prži u komunikacionom grotlu dok ne ukapira da „pitaj konobara“ nije info i upustvo za ko zna, već password.

U taksiju za Reževiće pitala sam taksistu da li zna gde mogu da kupim USB modem za moj laptop, jer kuća na predivnoj obali mora u kojoj sam planirala da provedem neko vreme nema internet, a moram da radim. Ljubazno mi je odgovorio da „ima svuda“, tj. u pošti, na kioscima ali i u samoposluzi Voli (sa sloganom Voli vas voli). Čim sam se smestila, otišla do plaže i malo uživala u moru, odmah sam se naterala na lepu šetnju od dva kilometra do Petrovca na Moru da konačno „kupim internet“.

U pošti su mi rekli da nemaju, te da pogledam na kioscima i u Voliju. Na kiosku mi je ljubazna prodavačica nudila nekakav kabl, uz ogradu da se „ne razume“, te da drugo nema, pa sam kupila suncobran. Ostala mi je samo samoposluga u kojoj je bila neopisiva gužva, a najviše se pričao ruski. Kada sam najzad stigla do kase, s korpom u kojoj je bila nes kafa i mleko, kasirka mi je rekla da oni „ne prodaju internet“, ali da to rade dve „đevojke na štandu kod voća“, napolju, te da požurim jer samo što nisu otišle. I naravno da sam ostavila kafu i mleko i pojurila napolje, jer ako ih ne ulovim tog trenutka, moraću sutra da ponovim celu operaciju sa sve šetnjom od četiri kilometra (tamo i nazad).

Ukebala sam ih u raspremanju štanda, ali devojke su bile preljubazne i prodale mi data SIM + modem s 10 GB za 15 evra (važi mesec dana), a isto tako ljubazni predstavnik Telekoma objasnio mi je da je povezivanje jednostavno (slogan im je Podijeli doživljaj), dok su mi devojke uzimale podatke iz pasoša. Na krilima sreće odjezdila sam ona dva kilometra nazad jer sam napokon obavila posao.

Naravno da sam se zeznula. Moj laptop nije prepoznavao SIM karticu i nisam mogla ništa da uradim. Zato sam sledećeg jutra uprtila ruksak, u njega stavila laptop i već u devet ujutro nacrtala se na štandu kod devojaka što prodaju internet. Objasnila sam im da ni iz 20 pokušaja neće da radi, da sam ponela laptop i da se ne mičem dok ne proradi, te da nisam iz Petrovca, nego iz Dola, pa pešačim kao ludak. Cure su opet bile ljubazne do neba i nazad, strpljivo smo na smenu lomile nokte vadeći teško vadljivu SIM karticu (ne znam zašto to tako prave), ali jedna ukosnica spasla je stvar, mada internet i dalje nije radio. Onda su zvale telefonom onog finog momka za podršku, pa je on rekao da se „zablokiralo“ i da će doći u 12. Šta da radim dva i po sata, zavapih u očajanju, a devojke mi predložiše par lepih petrovačkih destinacija da ubijem vreme.

Na nervnoj bazi, švrćkajući se Petrovcem s laptopom u ruksaku na leđima, kupih dve haljine, breskve i kremu za sunčanje, popih kapućino i vratih se do kioska tačno u podne, odlučna kao Gari Kuper u istoimenom filmu iz 1952. Ljubazni Telekomac dočeka me raširenih ruku, promeni tri SIM kartice i ćiribućiriba – treća proradi.

Mojoj sreći nema kraja, pomislih i po najgorem suncu otkloparah nazad dva kilometra, do divne kuće na obali mora al’ bez interneta. Usput sam se molila Posejdonu da mi internet radi i u Perazića Dolu onako lepo kao na štandu u Petrovcu, jer nisam imala nerve da i treći put šibam peške do onih devojaka.

Ako naredne godine budem letovala u Šri Lanki, mislila sam, možda ne bude tako napeto, s obzirom na to da je ova čarobno lepa zemlja najavila partnerstvo sa Googleom u cilju poboljšavanja internetskih veza pomoću balona koje Veliki Pretraživač razvija u tu svrhu. Po glavi su mi se motali i Facebookovi dronovi kojima ova društvena mreža namerava da raširi internet tamo gde ga nema, ali sve je to na dugom štapu, jer meni treba sada i ovde. A to „sada i ovde“ važi i za ostrvo Tasos, gde sam boravila 12 dana, pre nego odoh u Crnu Goru. Tek kada sam došla u gradić Limenas, shvatila sam da pored slike prekrasne vile u kojoj treba da odsednem i značke „ima internet“, vrlo sitnim slovima, kao na bankarskom ugovoru, piše „samo u dvorištu“.

U dvorištu lepe kuće u Limenasu bilo je bugenvilija i palmi, non‑stop je tu sedela i gazdarica Rula, plus njena ćerka Sula i unuka Tula, ali interneta nije bilo, tj. bio je neki signalčić u ćošku kod kante za đubre, pa su se tu rojili turisti‑optimisti i na raznim jezicima vrištali preko Vibera: „Je l’ me čuješ, ja tebe ne“. Da li treba da kažem da autobus Aqua Travela koji je vozio na Tasos i koji je bio pun kao oko nije imao klozet?

Zaista mislim da ima neka tajna veza između klozeta i interneta. Ljudi koji se mire da nemaju klozete ili da su prisiljeni da koriste užasne, s razlogom nemaju ni dobar tj. dostupan internet, odnosno, ima tu neka tajna veza, karma, civilizacijski čvor. Jer, slično mi se dogodilo i u Hurgadi početkom godine, kada pobegoh u Egipat od beogradske zime. Jedva naterah neku „Simbad“ karticu da proradi, a i kad je proradila, kao da nije, ali koštala je pet evra na dan. Zato ću iduće godine letovati u Norveškoj. Nije toplo, ali bar su komunikacije u funkciji, pa ima smisla primeniti CTRL+ALT+DEL na svaku pomisao o letovanju na mestima gde se reklamira internet u dvorištu i kupovina USB modema.

Zato me uopšte ne čudi što su milioni ljudi i posle 20 godina ludi za telefaksom. „Milioni osoba diljem sveta svakodnevno nastavljaju da koriste telefaks“, objašnjava Jonathan Coopersmith, profesor na Univerzitetu Texas A&M i autor knjige o istoriji ovog uređaja. „Tržište je daleko od nestanka“, potvrđuje i Nicolas Cintre, pomoćnik direktora japanske kompanije Brother France i dodaje: „Ono opstaje. Oni koji su predvideli smrt telefaksa pre deset godina prevarili su se“. Ja sam ukapirala zašto, kao i da nisam ništa specijalno propustila u danima bez mreže, uključujući i to što je direktor Twittera Dick Costolo podneo ostavku, te da će ga privremeno zameniti Jack Dorsey. Jaka stvar. Pa taj Dorsey, koji ima „problema s govorom“, kako ga je opleo Nick Bilton u knjizi Hatching Twitter, ionako je sve smislio jedne noći dok se treznio u autu, pa predložio pajtašu da naprave internet stranu na kojoj ljudi kratko mogu da kažu šta rade. Kakva mamurna družina! Taj tip se na lansiranju Twittera toliko napio da je pao i završio u Hitnoj pomoći, posle se ložio na kurs šivenja, pa su mu još onda rekli: „Možeš biti krojač ili šef Twittera, ali ne oboje“. Ipak, dasa je opet šef.

Na Tasosu pojma nemaju

Na Tasosu sam shvatila da se samo turisti poput mene sekiraju oko „grčke situacije“, a da Grci i ne znaju za hashtag #ThisIsACoup, tj. da je lista reformskih zahteva uručena grčkom premijeru Alexisu Tsiprasu izazvala vrlo negativne reakcije na društvenim mrežama, te da je ljutnja usmerena prema Nemačkoj i na račun nemačkog ministra finansija Wolfganga Schäublea. U to ime kupila sam pet litara maslinovog ulja i tri kilograma maslina, kao lični doprinos oporavku.

Džoint aplikacija

Ko na putu puši džoint („domaćice manje zbori da ti džoint ne izgori“) u medicinske svrhe, zarad smirivanja živaca i slično, trebalo bi da instalira aplikaciju Canary, koja košta 4,99 dolara i može da se skine sa App Storea. Canary za tri minuta meri koliko ste naduvani, a testiranje se sastoji od četiri kratka testa koja mere memoriju, ravnotežu, vreme potrebno za reakciju i percepciju vremena. Nije loše da se prvo testirate kada niste pod uticajem nikakvih supstanci, jer će te rezultate aplikacija pohraniti kao standard prema kojem će ubuduće moći da proceni nivo intoksikacije. U svakom sledećem testiranju aplikacija će meriti odstupanja od ovog standarda.

Vesna Knežević Ćosić

(Objavljeno u časopisu connect 54)